9.
-Oprostite, izvolite, vaša tašnica, ja sam Viktor.
-Hvala, ja sam Tara.
I okrenuše se svako svojem piću. Da li je bilo slučajno, ili ne, tek tog trenutka je prišao momak sa ceduljom na kojoj je broj 224, i zalepio je Viktoru na rever, okrenuo se i upitao ga:
-A gde vam je partnerka?
Zelene oči su se susrele sa ispitivačkim pogledom crnih. Jedan tren dvoumljenja i lagani pokret glave sa smeškom odobravanja.
-To je moja partnerka, večeras,pokazao je Viktor na Taru, a momak je cedulju sa brojem zakačio na njenu haljinu.
-Šta ćemo sad? Umete li uopšte da igrate? Svi parovi su uvežbani, upitao ju je Viktor.
-Dobro ćemo se zabaviti, drugo nije važno, nasmejala se Tara.
Popili su piće, muzika je zasvirala, konferansije, najavio prvu grupu i broj 224.
Viktor je pružio Tari ruku, ona je lagano stavila svoju na njegovu , i neki drhtaj prodje kroz njeno telo. Došli su do podijuma, Viktorova ruka zagrlila je tanani stas Tare i počeli su da klize po parketu. Na momenat tela su se dodirivala, njegova noga je dotakla njenu, njene grudi se se primakle njegovim. Njene, poluotvorene, vlažne usne, smešile su mu se, oči su blistale.
Muzika je promenila ritam, sve brže, brže, kao i njihova srca, ona se malo odmaknula od njega, veštim pokretom, Viktor ju je privukao sebi. Noge su same igrale, ruke se dodirivale, tela osećala.
Igra nam je u genima. Još u praistoriji, neki naš predak, odabrao bi devojku, doveo je do vatre. Ona je morala da igra preskakivajući vatru. Neke devojke su lagano prelazile preko vatre, i izazivale žar u svojim partnerima,... njihovi potomci i danas osećaju taj plamen u svojim venama.
Tara je igrala, ritam se menjao, u svakoj igri su bili sve bolji, sve bliži,i kad je muzika utihnula, zastali su, gledali se...Glas spikera, ih je otreznio, nisu sami u sali: 224 sutra u finale na završnoj večeri.
Nastaviće se
Ponekad novi dogadjaji samo su ponavljanje nečeg starog davno zaboravljenog
Blog Hostuje:
