Slušam juče od komšinice: u mom srcu je samo Laza, a pre neki dan mi prijateljica kaze: Mika je ispunio celo moje srce, i ne ispuni ga mislim, kad je onolika gromada od čoveka.
I tako, svi moji, i poznati i nepoznati, u srcu nose nekoga-srce im je ispunjeno, sa tim "nekim".
Sa mnom, definitivno nešto nije u redu. Moje srce je veliko kao autobus, i to onaj iz Londona na sprat, jos vuče isto takvu prikolicu, a ona prepuna, ljulja se.
U tom autobusu stanuju svi koje volim-gomila ljudi: prijatelji, rodjaci, komšije. Mogu vam reći da se nešto i ne guraju, lepo im je, bar tako kažu, a ima još i slobodnih mesta.
Jedno mesto je upražnjeno, skroz napred, pored vozača, (to sam valjda ja), tu će sesti neko "posebno važan", ako se uopšte pojavi.
Samo ima jedan problem, ko jednom izadje iz mog srca, nema više povratka, nikad, jer moje srce kaže: imao si šansu, a voli i onu staru pesmu:
Moje je srce violina
Što ga diras, kad ne znas da sviraš....
Ako si zainteresovan, samo javi, moje srce je svima otvoreno, možda neko mesto čeka baš tebe, a možda ti se i dopadne u mom srcu, jer tamo nikad nećes biti sam, imaćeš i gomilu prijatelja.
Hoćeš li doći? Da sačuvam mesto? Može i do šofera!
AnaM:)))))
Ponekad novi dogadjaji samo su ponavljanje nečeg starog davno zaboravljenog
Blog Hostuje:
