two pumpkins

preskocicu svu pricu o tome kako me realnost letovanja zveknula po potiljku i preci na cinjenice. verujem da cete mi biti zahvalni na ovoj odluci :)

letovanje kao letovanje, prvenstveno je za sobom povuklo pitanje i skupljanje finansija. kalkulisanjem i bacanjem mogucnosti "na papir", kao i svi srbi uostalom, prihvatismo opciju "paradajz turizma" - to vam je ono kada srbin ode na havaje pa jede paradajza i slanine jer je sav novac pukao na put do tamo, ilivam pritezanje kaisa radi bolje destinacije. dzaba moj godisnji odmor kada nije placen, a i bundevicin budzet nije sjajno stajao, a opet, moralo se razmisljati i od cega cemo ziveti kada se vratimo iz grcke. bilo kako bilo, idemo tamo radi odmora, sunca i nas dvoje, i vec u startu se dogovorismo da zaboravimo na suvenire, erkondisn u apartmanu i bespotreban luksuz.

sledece na dnevnom redu bilo je opskrbljivanje sitnicama kao sto su mackalice, garderoba, kupaci kostim, papuce, peskiri i tako u nedogled. na moje veliko iznenadjenje, nista od ovoga ili nisam imala, ili nije bilo u voznom stanju. bas me cudi, obzirom da sam na zadnjem letovanju bila '98. godine. ovde cu samo dodati mali savet svim zenskim osobama da u nabavku ne ukljucuju, nikako, petljanje narocito zenskog dela familije, jer ce to izgledati kao organizacija male mature gde ce vas razvuci do najelasticnijeg dela strpljenja uz veliku opasnost da inplodirate. ali drugog izbora nisam imala zbog rupa u budzetu, pa se na kraju ipak doslo do zakljucka da je rezultat bio najbolji koji se mogao izvuci na taj nacin.

naredna stavka bila je prikupljanje dokumenata za vizu. moje predubedjenje da kada se na letovanje ide preko agencije potreban je samo pasos, je ocigledno bilo potpuno pogresno. za pocetak, moj pasos je bio "nevin", te sam iz nekog razloga morala davati izjavu u opstini da posedujem samo taj jedan pasos, kao da nije dovoljno ponizenje sama cinjenica sto nisam nigde isla, ovo ozvanicenje je kostalo 450 rsd. nakon toga, vecali smo da li ja spadam u "zaposlene" ili "nezaposlene" jer radim preko omladinske zadruge a jos uvek se javljam na biro svaki drugi mesec. iako smo po novom zakonu svi mi "prijavljeni" i ide nam radni staz, moja radna knjizica je imala "prometni" status isti kao i moj pasos - sto posto nevina. tako pogledah spisak dokumentacije pod "zaposleni", koji se sam isterao iz opcije zbog nedostatka pecata poslodavca u knjizici, dok bih se mogla zakleti da pod "nezaposleni" kao fusnota negde stoji dopisana i epruveta i analni bris i tu nastade opsta frka jer sam morala sve dostaviti za 2 dana.

nakon kratkog ponovnog vecanja i telefonskog dogovaranja sa agencijom, zadrugom i preduzecem, dodjosmo do zakljucka da sam ja vec 9 meseci "privremeno i povremeno" zaposlena, sto mi je zazvucalo kao kad tako nazivate trudnocu koja je toliko odmakla, no odcutah. bar mi nije bila potrebna epruveta. nekoliko memoranduma koji su pecatirani svedocili da ja zaista radim dostavljeni su agenciji tacno na vreme. naravno, dokumenta su mi jednom vratili kao "nepotpuna" jer mi opet trazise onaj pecat koji nemam u radnoj knjizici, pa se morah raspitati i kako stojimo u drzavi sa tim zakonom o radu preko omladinske zadruge, pa tek kad agenciji pojasnih to realno stanje, oni prihvatise moja dokumenta nazad i rekose da sam u pravu. za razliku od dokumenata, novac su prihvatili iz prve, tu nisu pravili problem ama bas nikakav.

sta reci dalje? dobili smo koverat sa vaucerom, moje i bundevicino ime i prezime na njemu, kao i izvuceno stanje koliko je sta placeno, finim rukopisom dopisano kada krecemo i sa koje destinacije. na mom stolu i krevetu povadjene stvari koje treba popeglati i spakovati za put. jos jednom treba svratiti do parfimerije po zaboravljene sitnice i nakon uvlacenja pertli u "venisom" izbeljene "starke" sastaviti strategijski plan za sutrasnje spravljanje sendvica. nisam sigurna kako se osecam, opet se nekako zaokrugljujem od milja i smejuljim na pomisao o 10 dana sunca i uzivanja, bez brige ko ujutru ustaje za posao, da ne bismo ostali uvece do kasno, bez ikakve brige na svetu osim one kako cemo se odmoriti.

valjda je dosao i taj trenutak, taj cuveni septembar o kom se toliko pricalo. tako da znate, kada nas ne bude narednih desetak dana, na odmoru smo :) pokusacu jos jednom da "uhvatim vazduh" na blogu do tada, a vi znajte da smo dobro, malo u guzvi oko pakovanja trenutno dok odradjujemo zavrsne finese, ali bundevicasto sasvim okej i obecavam da cemo se vratiti sa novim pricama i starim prepricavanjima cim pre, te nas nemojte zaboraviti i obidjite nam bundevarnik :)

jos kada smo se upoznali, pa prica uzela maha, planirali smo neki vikend zajedno. kasnije se taj vikend u prici sirio, sa vikendice na pet ili sest dana negde drugde, da bi dorastao do dogovora za citavo letovanje, grcku, krajem sezone, u septembru.

obzirom da je bio tek juni mesec, kod mene na poslu kulminacija i haos, on u planovima letovanja u makedoniji sa drustvom, priznajem da nisam pridavala mnogo znacaja grckim ostrvima koja su zvucala predaleko i bila po mom vidjenju pokacena po nekim oblacima. sve dok moj sef nije objavio zadnji rok za upis godisnjih odmora: imali smo pravo da do septembra uzmemo dve nedelje takozvanog "stend-baja" (radimo samo ako nas pozovu, ako je prevelik haos) i dve nedelje "off", narodski poznat kao neplaceni godisnji odmor za honorarce. dosla sam kod bundevice jedan dan, rekavsi da cu verovatno da upisem drugu polovinu jula i prvu avgusta, na sta sam dobila vaskrsnuto namrsteno pitanje: "a sta je sa nasim letovanjem u grckoj?"

slobodno me okrivite za moju neozbiljnost, za sumnju da cemo uopste pregaziti to vreme od juna do septembra zajedno, krivite me i za osecaj da cu na poslu eksplodirati i dati otkaz ako ne uzmem odmor cim pre. skoro u poslednji dan roka uletela sam u kancelariju asistenta menadzera sa papiricem na kom sam nazvrljala da zelim drugu polovinu osmog i prvu polovinu devetog, sto je bilo fakticki neizvodljivo, jer septembar predstavlja zahuktavanje posla nakon letnje tisine u firmi. sef bi me pogledao, pogledao datume na papiricu, opet pogledao mene, pitao: "septembar?" pa me jos malo gledao s nevericom. "hocu da idem van sezone na more" rekoh mrgodno kako mu se svaki put obratim kada se zalim na platu, posao ili nekog od sefova ili kolega. zastao je par trenutaka nanovo da bi prolomio pomalo uzbudjeno, kao da godisnji upisuje samome sebi: "znas li da nikome nisam odobrio septembar?" stanka, ali ja zaista ne osecam nikakvu euforiju u ovom trenutku, narocito sto sam veoma svesna kako radim i koliki doprinos dajem kvalitetu posla. "ti ces biti prva! ...i jedina!" uskliknuo je. stigoh da promuvam jedno zbunjeno "hvala", cutke, ne osecajuci se privilegovanom, ali neka mu bude, vise me je brinuo taj period od dva meseca rintanja koji je prethodio imaginarnom letovanju. a taj mali leskovacki patuljak, iako srecan zbog svog postupka, samo je dodao na mojoj vecitoj agoniji honorarnog rada.

obavestih ja moju bundevicu da ga nisam izneverila planom i da je prva polovina septembra slobodna za nas dvoje. ako nista, mislih se, bar necu biti prisutna kada sa omladinske zadruge na obuku uleti novih 40 smotanih konobara, te necu doziveti ranojesenji nervni slom. svesna da finansijski tesko mogu da iznesem citav plan, iako vansezonski, spomenuh letovanje i mojima. na moje iznenadjenje, majka, baka, sestra i tetke se predase slicnoj euforiji koju je onomad i moj sef osetio kada mi je odobrio godisnji, te pocese vikati koliko ce ko da "ulozi", vazda srecni sto odlucih prvi put u zivotu da idem nekuda, pa jos u inostranstvo. ja ponovo ostadoh ravnodusna, krivite me slobodno, ali u julu, septembar je i dalje bio vekovima daleko.

malo je reci da se bundevica sa svog prvog letovanja, onog sa drustvom, vratio maksimalno indisponiran. vreme ih je unistilo, toliko da su deset dana umesto uzivanja na suncu i kupanja, proveli zakovani u smestaju u debelim duksevima i trenerkama. pri samom povratku odvec bi poceo nanovo spominjati grcku, stavljajuci je u imperativ kao popravni za traume iz makedonije, i mozda tu vec poce da se budi i moja svest. slusala bih satima o nocima pijancenja, o svirkama, dobroj dusi makedonske brace, mom neopisivom nedostajanju tamo, ali svaka bi se prica zavrsavala njegovim dubokim razocarenjem u vremenske (ne)prilike i mojim tesenjem da ce "nama biti bolje u grckoj".

pocetkom avgusta proveravali smo vansezonske cene letovanja, odlucili se za apartmane koji su delovali vise nego primamljivo, uklapali nasih sedam do deset dana u citav okolni plan. ja bih rekla da cu danas, sutra naci neku agenciju za putovanje, ali dani bi prolazili i rok za rezervacije postajao kritican. na kraju je on pri povratku s posla usao u prvu, raspitao se za aranzman i dogovorismo da hvatamo termin od jedanaest dana i deset nocenja na tasosu od petog septembra.

ovo bi bio trenutak kada je za mene letovanje probilo balon u realnost, napokon je postalo opipljivo i lagano prelazilo u realizaciju. zaista cemo ici na zasluzeno letovanje, moja bundevica i ja. zaista cu dobiti prvi pecat u olinjalom pasosu. zaista smo zajedno pregazili sve one vekove, uprkos svemu.