Meni
Arhiva
Poslednje Objavljeno
Kategorije Postova
Linkovi
Feeds
Prazan Box
Blog Hosting
Pat
Gledam u rešetkasto šipražje pred sobom, pa u tebe kroz njega, pa levo-desno, jedva sedim mirna i ne mogu da se svrtim, repom sam izglancala zemlju iza sebe.
Moja ljubljena mračna šumetina mi diše za vratom kao demon i vuče nazad u svoja hladna, samotna nedra. Posle toliko godina, po prvi put joj se opirem, potmulo cvilim od naprezanja i zarivam kandže u meki humus pod sobom. S vremena na vreme ugrizem samu sebe za nogu, da prekine otpor, da se vratim, ljutito psujući budalu što želi ponovo da istrči pred potencijalni nišan.
Oči predatora, pod mrenom prastarog bola, ne vide pripadnika sopstvene vrste. Ili si plen, ili si traper... Iako si me pre nekoliko godina već ugrizao, nedvosmisleno poznatim čeljustima.
Ali nije problem u ugrizu; iskren je i direktan, oličenje fer pristupa, za koji sam se uostalom svesno i otvorila.
Problem je što sam to ponovila.
Ne znam da li primećuješ moju sumanutu agoniju, ali kontam da i sam imaš pune ruke posla sa svojim kolosekom. Preusmeriti ili pičiti dalje? Pitanje je sad...
"Piči dalje!", crna vučica dovikuje. "Nemoj da zastaješ u ovom ševaru, previše je mirno za tvoj ukus. Koji će ti kurac zver koja će radije da se okrene na leđa i ponudi ti stomak na češkanje, nego da nakostreši hrbat i iskezi zube? Gde je tu zabava?!?"
Još jedan ugriz za nogu, grimizna kaplja curnu niz meko krzno.
A bela vučica se zapravo i kezi, sopstvena krv joj krasi ivicu gubice. "Ma daj. Pa nisam se odavno ovako zabavljala. Jebala te pusta tmina šume! Želim da trčim, makar na tren da uhvatim zrak sunca koje šljašti iz njegovog pravca... Koliko se ja sećam, kukavičluk nikada nije bio odlika moje vrste."
Da li je hrabrost ili glupost, na tebi je da utvrdiš. Analiziraj do iznemoglosti, kao što to uvek i činiš, ja te ne mogu naterati da odabereš prečicu.
Mada, kada bi bio tip koji bira prečice, sunce ne bi takvom toplinom blistalo iz tvoje kože.
Koliko dugo ćemo tako stajati i promatrati jedno drugo, pitam se. Ja, tukući se sa samom sobom, a ti, procenjujući situaciju. Mrsko mi je što ne pratiš svoje iskonske porive...i odobravam što ne srljaš kao nedoraslo štene.
Nadam se da neće proći previše vremena.
U jednom momentu će konflikt kulminirati u zveri i pomračiti sva njena racionalna čula...
Skočiće na tebe i sklopiće čeljust oko tvog vrata.
Objavio
Anatema u 09:56 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
Silazak na Zemlju...privremeno
Plovimo beskrajnim nebesima
Zvezde sijaju poput očiju
dok crna noć uzdiše
Mesec se proliva
kroz srebrne krošnje
Svojim suzama osvetljava tminu
Zemlja, kao ljubičasti plamen
u safirnoj izmaglici
večno orbitira
A podno drveća
prohladnim povetarcem okupana
zvezdana prašina lomi noć
Jezdimo dalje
pokraj grimiznog Marsovog oka
Putujemo svemirom
~ ~ ~
Stihijski režiran san beži mi iz podsvesti i nestaje u etru dok moje telo, izuzetno odmorno i malčice ukočeno od skoro nepomične sesije spavanja, lagano upija dnevni zrak i pokreće jednu osnovnu funkciju za drugom.
Osvešćuje me unikatan, prijatan miris tela usnulog uz moje i njegova neobična toplina, udobnost kreveta koji nije moj.
...Ja uopšte i nemam svoj krevet.
Delić sekunde mrštenja brišem hitrim i definitivnim potezom prepuštanja spokojnom trenutku.
Polako se meškoljim ne bih li se zgodnije namestila u njegovom naručju, pazeći da ne izgužvam mekanu izmaglicu njegovog polusna. Utiskujem se prisno i brižno, osvežavajući snagu finog tkanja energetske sprege među nama, razlabavljene spavanjem.
On reaguje spontano, grleći me kao mesečar šćućuren uz gorsku vilu koja mu u uho recituje Disove stihove.
I čini mi se da ponovo tonem u san, kroz procep u vremenu i prostoru, otvoren mojim osmehom.
Objavio
Anatema u 13:20 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
5D
Šta vidiš?
Kada bi se primakao tako da ti potpuno ispunim vidno polje, uočio bi mnoge nesavršenosti na mom licu. I ja bih istovremeno mogla da vidim sve to i na tvom licu. I u tom trenutku, posmatramo površine. Da li bi zašao dublje? Mogao bi da zaroniš u oči. One ništa ne kriju čak i kad ti to želiš. I dok se ti premišljaš da li da ih istražiš i da li tamo stvarno vidiš to što ti se učinilo da si video, ja tebe uveliko proučavam bez zadrške i bez osude, mimoilazeći sve tvoje eventualne strepnje i nesigurnosti. Moje oči se smeše zajedno sa mojim usnama, tako da ćeš odmah videti sve moje utiske.
Umeš li da držiš svoje mesto i nenametljivo, prirodno ispoljiš svoj stav?
Imaš li problem sa samopouzdanjem?
Jesi li se pomirio sa samim sobom?
Vidiš li pretnju u meni?
Nema razloga za strepnju ili strah. Moju čeljust svojim unutarnjim okom možda i možeš da vidiš, ali sklopljena je i ne pokazuje odbojnost. I ja mogu da vidim tvoju, poluotvorenu, u procepu dvoumljenja da li da se iskrivi u ciničan kez ili se naizgled ravnodušno oklembesi. Hej, dovoljan je najnormalniji osmeh. Vidiš mene? Nije teško.
Ako sam blizu i ne pokazujem nameru da se odmaknem, to znači da mi odgovara tvoj miris. Ako su moji prsti nemirni i moje nalakirane kandžice grebuckaju okolne površine, znači da želim da te dodirnem - ne, ne da te ogrebem. Samo prisan, topao dodir, nimalo skaredan. Želim da osetim obrise tvoje energije i tebi takođe omogućim da isto osetiš kod mene.
Iskustvo mi je pokazalo da moram da se nateram na malo preuzimanja inicijative u početku. Ti si dominantan, ali nije fer da ti sve prepustim. A sve i da hoću, ne mogu jer mi instinkt nalaže da se predstavim. A ja se tako predstavljam: pogledom, mirisom, dodirom. Svako može da strateški slaže rečenice i gestikulaciju; to je potpuno sporedno.
Najčešće ne nosim šminku, ali i kada je nosim, ona služi samo da još više istakne svoju podlogu. U mom pogledu slobodno ignoriši maskaru i senku. Ako bude sreće, uskoro ćeš te oči videti potpuno ogoljene.
Moj miris je neopterećen parfemima, mlekom za telo i jakim gelovima za tuširanje. Moja koža je nežna i ne trpi ništa sem kupke za bebe. Parfem je jedva nanešen na odeću i prozračan je jer tako volim. Savršeno jasno možeš da me osetiš u svakom momentu.
Nemoj biti nervozan i odbojan jer ću to osetiti, upiću to u sebe i vratiću ti natrag te senzacije dodatno pojačane. Ako osećaj nelagode ipak nastavi da raste, onda idi. Nema potrebe da dalje ostaješ i mučiš i sebe i mene. Potrebna mi je ravnoteža. Ako ne tražiš isto, onda je ovaj susret greška. Nauči i zapamti, i srećan put.
~
Gledam u nebo, slušam muziku na Mp4 plejeru preko slušalica i noktima kuckam po kolenima u ritmu. Tako je veliko to prostranstvo iznad nas... Muzika kao da isparava iz mene i vijuga kroz vazduh u živopisnim bojama. Žao mi je što sve to sama posmatram, ali opet, sigurno je još mnogo ljudi na ovom svetu koji baš u tom istom trenutku gledaju u nebo i slušaju svoju muziku...tako da i nisam sama.
Hodam ulicama i posmatram prolaznike. Toliko misli, toliko emocija, toliko različitih dešavanja... Kako sve to uspeva da se uklopi i načini ovako kompaktnu gužvu? Čudo života. I ja sam tu negde. Strujim između njih kao pramen vetra. Neki me primete i čudno me pogledaju...a ja izgledam sasvim normalno. Možda ugledaju moje pravo lice u tom nesvesnom deliću sekunde, i već u sledećem trenutku zaboravljaju šta su videli i nastavljaju svojim poslom. Uvek se nasmešim zbog toga.
Volela bih da naiđem na nekog ko neće zaboraviti.
Kada bi se primakao tako da ti potpuno ispunim vidno polje, uočio bi mnoge nesavršenosti na mom licu. I ja bih istovremeno mogla da vidim sve to i na tvom licu. I u tom trenutku, posmatramo površine. Da li bi zašao dublje? Mogao bi da zaroniš u oči. One ništa ne kriju čak i kad ti to želiš. I dok se ti premišljaš da li da ih istražiš i da li tamo stvarno vidiš to što ti se učinilo da si video, ja tebe uveliko proučavam bez zadrške i bez osude, mimoilazeći sve tvoje eventualne strepnje i nesigurnosti. Moje oči se smeše zajedno sa mojim usnama, tako da ćeš odmah videti sve moje utiske.
Umeš li da držiš svoje mesto i nenametljivo, prirodno ispoljiš svoj stav?
Imaš li problem sa samopouzdanjem?
Jesi li se pomirio sa samim sobom?
Vidiš li pretnju u meni?
Nema razloga za strepnju ili strah. Moju čeljust svojim unutarnjim okom možda i možeš da vidiš, ali sklopljena je i ne pokazuje odbojnost. I ja mogu da vidim tvoju, poluotvorenu, u procepu dvoumljenja da li da se iskrivi u ciničan kez ili se naizgled ravnodušno oklembesi. Hej, dovoljan je najnormalniji osmeh. Vidiš mene? Nije teško.
Ako sam blizu i ne pokazujem nameru da se odmaknem, to znači da mi odgovara tvoj miris. Ako su moji prsti nemirni i moje nalakirane kandžice grebuckaju okolne površine, znači da želim da te dodirnem - ne, ne da te ogrebem. Samo prisan, topao dodir, nimalo skaredan. Želim da osetim obrise tvoje energije i tebi takođe omogućim da isto osetiš kod mene.
Iskustvo mi je pokazalo da moram da se nateram na malo preuzimanja inicijative u početku. Ti si dominantan, ali nije fer da ti sve prepustim. A sve i da hoću, ne mogu jer mi instinkt nalaže da se predstavim. A ja se tako predstavljam: pogledom, mirisom, dodirom. Svako može da strateški slaže rečenice i gestikulaciju; to je potpuno sporedno.
Najčešće ne nosim šminku, ali i kada je nosim, ona služi samo da još više istakne svoju podlogu. U mom pogledu slobodno ignoriši maskaru i senku. Ako bude sreće, uskoro ćeš te oči videti potpuno ogoljene.
Moj miris je neopterećen parfemima, mlekom za telo i jakim gelovima za tuširanje. Moja koža je nežna i ne trpi ništa sem kupke za bebe. Parfem je jedva nanešen na odeću i prozračan je jer tako volim. Savršeno jasno možeš da me osetiš u svakom momentu.
Nemoj biti nervozan i odbojan jer ću to osetiti, upiću to u sebe i vratiću ti natrag te senzacije dodatno pojačane. Ako osećaj nelagode ipak nastavi da raste, onda idi. Nema potrebe da dalje ostaješ i mučiš i sebe i mene. Potrebna mi je ravnoteža. Ako ne tražiš isto, onda je ovaj susret greška. Nauči i zapamti, i srećan put.
~
Gledam u nebo, slušam muziku na Mp4 plejeru preko slušalica i noktima kuckam po kolenima u ritmu. Tako je veliko to prostranstvo iznad nas... Muzika kao da isparava iz mene i vijuga kroz vazduh u živopisnim bojama. Žao mi je što sve to sama posmatram, ali opet, sigurno je još mnogo ljudi na ovom svetu koji baš u tom istom trenutku gledaju u nebo i slušaju svoju muziku...tako da i nisam sama.
Hodam ulicama i posmatram prolaznike. Toliko misli, toliko emocija, toliko različitih dešavanja... Kako sve to uspeva da se uklopi i načini ovako kompaktnu gužvu? Čudo života. I ja sam tu negde. Strujim između njih kao pramen vetra. Neki me primete i čudno me pogledaju...a ja izgledam sasvim normalno. Možda ugledaju moje pravo lice u tom nesvesnom deliću sekunde, i već u sledećem trenutku zaboravljaju šta su videli i nastavljaju svojim poslom. Uvek se nasmešim zbog toga.
Volela bih da naiđem na nekog ko neće zaboraviti.
Objavio
Anatema u 11:20 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Ambis i ja, to su srca dva...
Probudila sam se i sudarila se sa užasom realnosti.
Potreba.
Nagon...
Peče, negde ispod hrpe davno spaljenih zalizaka i arterija, pulsira nova krv, krči sebi put kroz hladne odaje kao nezaustavljiva bujica.
Ustala sam i odmah pala na kolena.
Ne... Neee...
Setila sam se onog tupog šoka kada je raspuklo staklo zaseklo moje meso.
Procep je tu, boli i teško će zarasti.
Krv miriše na ruže.
Da li sam napokon skrenula pameću?
Možda sam u zadnje vreme previše popuštala zverinjaku u sebi i gladno stvorenje je u nekom momentu preuzelo kontrolu, poluludo od dugogodišnjeg posta i besciljnih lutanja po Zabranjenoj šumi.
Želim da verujem u to. Želim da racionalizujem i opovrgnem ovo sumanuto osećanje.
Želim da se ponovo izgubim u divljini i ostanem nedostupna najranjivijim delom sebe svima i svemu.
Davno sam se odrekla bola po cenu praznine. Nagon za preživljavanjem je najjača sila u Prirodi.
Ali uprkos svemu, znam... Znam da je sve to sranje.
Ništa nije jače od emocije.
Da li je taj čovek uopšte vuk???
Statičan je, često letargičan.
Emotivno povodljiv, a ipak pravolinijski krut.
Egocentričan i sebičan; samoodrživ u svojoj autodestruktivnosti.
Najgora kombinacija.
Pa ne bih se ja tek tako pitala koji mi je đavo;
on je sve što mi definitivno nije potrebno.
A povrh svega, ne oseća ništa prema meni.
Prijateljska naklonost i povremena požuda nemaju nikakve veze sa onim što se u meni dešava.
Istina je da mi je potreban saputnik.
Alfa je predvodnik, podrška, prijatelj, ljubavnik, zaštitnik. Alfe se međusobno dopunjuju. Nisam baš sigurna da je on toga svestan, a ni da je za tako nešto sposoban.
Naravno da pokušavam da se opasuljim. Moja volja je jaka - možda mi čak i pođe za rukom.
Pa nije jedini koji je uspeo da me razume i zagrli, ustreptalu od unutrašnje vatre i izgubljenu u sopstvenom lavirintu. Nije jedini koji je uspeo da mi pokaže put i nežnim stiskom me izvede na čistinu. Za jako biće je dovoljan samo mali podsticaj.
Tako je, to je bio samo mali podsticaj. Nema razloga preuveličavati i davati značaj nečemu što je bilo tek slab titraj u mraku. ...Dobro, bljesak. Kao munja praćena udaljenim gromom. I to je sve.
Na kraju krajeva, takva osoba mene nikada ne bi mogla da voli na način na koji ja zaslužujem - tačnije, onako kako ja to činim. Ne mogu da se prepustim ako nije uzvraćeno.
Bežaću do kraja večnosti, makar me unutrašnje krvarenje ispunilo od peta do temena i rasprslo po čitavoj šumi, u vidu gore-grind provale oblaka.
Nikada više se neću predati onom ko mi ne može uzvratiti na isti način.
Mislim da je obrazloženje bilo sasvim smisleno.
To nije samoubeđivanje, već logično predviđanje budućeg razvoja situacije. Opširno iskustvo ne dozvoljava ponovne, kamoli identične zabrljaje.
...Ah, bogovi, kako serem!
Ali, šta mi drugo preostaje...?
Beži od provalije.
Objavio
Anatema u 09:38 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Negde...
Naslonila sam glavu na stablo od temena do vrha nosa i pokušavam da umirim svoje misli pretačući ih između godova.
Ljudi nikada ne znaju šta uništavaju i koliko će to kasnije da ih košta.
Objavio
Anatema u 18:12 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Sivilo se seća pulsa
Prokleta pesma mi ne izlazi iz glave. (Crowbar - Dreamweaver) Nadovezuje se na onu istripovanu priču od sinoć, a koju bih tako volela da smo mogli da nastavimo. Uvek mi se spava samo onda kad ne treba! Mada, taj šablon može da se primeni i na ostale aspekte mog života.
Ali nije mi namera da poslužujem svoju ogorčenost na tacni, kao slatko i vodu. Uvek sam u prolazu. I moj čudan i neodređeno poznat životinjski miris je samo u prolazu. Pustite decu da se igraju sa mojim otiscima u mekom humusu, ali im ne dajte da ih prate.
Zastajem na potpuno nebitnom mestu u svom lutanju i pitam se: mogu li ja ovo? Odem, pa se vratim, pa opet odem i tako u krug. Sama. Iskezim se samouvereno i kažem dobro je. Čime li se to kezim kada imam utisak da nemam telo?
Ali opet, moglo je da bude i gore.
Objavio
Anatema u 09:36 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Ako imaš s' kim i gde...
Stajala sam na autobuskoj stanici, kao i mnogo puta do sada. Napuštala sam toplinu jednog doma, krenuvši ka drugom.
Svaki put je isto. Ista praznina u meni. Ista vetrometina me uvek prihvati u svoja pusta nedra. Svake cokule koje sam nosila su skupljale prašinu puteva koji su naizgled nasumično protegnuti preda mnom.
Ja sam duh. I tamo, na ulici, i ovde na internetu.
Ne postojim nigde osim u snu. Tekst, glas i slika, sve je to virtuelna realnost.
Moj dodir je energetska iluzija. Moju senku vide samo oni koji ne znaju šta vide.
Ja sam ono što zamisliš da jesam.
Žena ili vučica - svodi se na isto. Da li hodam na dve noge ili na četiri, da li jedem viljuškom ili kidam čeljustima, zavisi samo od tvoje lične perspektive.
Pumpa u mojim grudima odavno ne sprovodi krv.
Sve je postalo vetar, ponekad hladan, ponekad mlak, nekom izazove osmeh privrženosti ili sete.
Ništa tu više nije opipljivo. Nema ni bola ni sreće, možda eventualno inspiracija.
Amortizacija odnosi delove mene u nepovrat, kao kada se magla lagano razvejava pred svitanjem. Ne mogu da sprečim svitanje. Ne mogu ni da promenim svoju konzistenciju u nešto poput tebe, ljudsko i emotivno, jer nemam razlog.
Moja priroda nije reverzibilna i ne mogu da promenim svoju suštinu. Imam želje i zbog doslednosti njima, nestajem u vremenu i prostoru.
Nemoj da ideš mojim putem. Budi pametniji. Budi čovek.
Kada zver umre, ne žali za životom, niti ima potrebu da je neko žali.
Zver umire sa osmehom na usnama.
Objavio
Anatema u 22:44 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Hepiend
Pretpostavljam da je stvarno zabrinjavajuće kada pročitaš roman sa uzbudljivim zapletom koji te drži prikovanim za svoje stranice od početka do kraja, zapostavljajući sve što se dešava oko tebe, jedva dišeš kada priča stigne do kulminacije i desi se fantastičan preokret koji te fascinira svojom neočekivanošću i idejom, sa sve mudrim krajem koji je iako srećan, u skladu sa realnošću i ne protivureči kontekstu priče, a ti se na kraju svega toga izdeprimiraš do granice nepojmljivosti.
Zašto?
To se i ja pitam.
Knjiga je stvarno dobra. Uživala sam. Ali po okončanju čitanja, poželela sam da više nikada ne pročitam bilo kakvu knjigu. Osim onih edukativnih.
Osećala sam trnce uzbuđenja - klasična reakcija zanesenog čitaoca. Osećala sam sva osećanja glavnih likova. Uvukla sam se u njihove umove. Uvukla sam se i u um spisateljice. Sve je bilo čulno, majstorski opisano, bez trunke dosađivanja.
Ali sve mi je smetalo. Emocije su mi smetale. Negde duboko, bolelo je.
Avanturistički romani odaju neizbežni "deja vu". Ljubavni su svi nekako ljigavi, zajedno sa erotikom. Horor je trivijalno komičan u svom nastojanju da uplaši. Krimići su na isti kalup. Čitanje fantastike je kao mahanje sjajnim predmetom pred malim detetom. And so on, and so on. Jedino je maštovita komedija netaknuta u svom nevinom sjaju. Na primer, uvek bih mogla da čitam Terija Pračeta. Čovek je genije...
Nije u tome stvar. Komediju svako može da čita i da se smeje, ako je vešto napisana (kao dela gorenavedenog autora). Ali šta ako se sve osim komedije spakuje u jedan roman, kompaktan, smislen, potpun? Šta ako je utisak od takvog dela nemerljivo jači? Bez obzira što ima hepiend? To sam naglasila pošto se ceo svet urotio protiv mene u tvrdnji da je "tuga najjača emocija".
O tome se radi. Da nije bilo tog hepienda, knjigu bih odbacila kao još jednu u nizu interesantnih, ali prolaznih. Neodređen ili tužan kraj je ono što mi je oduvek išlo na živce. Znam da literaturu treba sagledati sa realističke strane, tipa da je ovaj svet takav da vrlo retko "cveta cveće i pevaju ptičice" i da je realnost ekstremno surova. Ne bežim od realnosti. Samo je posmatram iz takvog ugla da me odvratnost od današnjice ne proguta, da bih mogla da živim na optimističan način.
Zašto me je onda hepiend tako ubio?!?!?!?
Sa mnom se definitivno nešto sumnjivo dešava. A suviše sam ponosna da bih mogla o tome da razgovaram sa nekim od svojih bližnjih. Ja sam ta koja je njihov oslonac; ako vide da sumnjam u sebe, otićiće u etar sav moj trud koji sam uložila da u njima probudim njihovu sopstvenu snagu. Ako alfa-vučica poklekne, u koga će verovati?
Ma... Koga ja zavaravam? Znaju oni da u mojim grudima nema ničeg osim olujnog vetra, samo ne podstiču razgovor o tome jer uvek reagujem otkrivanjem očnjaka i pretećim režanjem. Dovoljna mi je briga što se bakćem oko njihovih emotivnih peripetija i držim ih sastavljene, da budalasto ne naude svojim srcima usled glupih ljubavnih predrasuda. Ako u meni nema tih peripetija, u stanju sam da uvek budem objektivna i staložena. Osovina svake odluke dobrog vođe je hladna glava.
Možda nekim delom sebe i dalje verujem da i za mene postoji hepiend. Svojim bližnjima darujem te mogućnosti, podstičem ih da pretvore svoje živote u nenapisane bestselere. Otvaram im nove horizonte, moje srce treperi kada vidim njihove uspehe. Neuspesi bivaju zabeleženi kao vredne lekcije, prolazne boli posle kojih dolazi sreća. Ja sam njihova snaga i to je moja svrha.
Nema ličnog hepienda za mene. Nikada ga nije ni bilo. Kada bih samo mogla da isteram iz sebe tu prokletu nadu, taj prokleti plamičak kojeg oluja u mojim grudima nikako ne uspeva da ugasi... Zar je tako jak? Zar sam toliko dugo verovala u lično ispunjenje, koje nema nikakve veze sa mojim čoporom? Zar sam i dalje duboko u sebi ona nežna, mazna ženka koja žudi da se priljubi uz krzno svog Alfe i oseti sveprisutnu zaštićenost, blagostanje, i božesačuvaj, ljubav?
Prizivam hladne vetrove u sebi. Prizivam sive jesenje kiše. Prizivam led zime, smrznut sjaj punog meseca i beskonačnih rojeva zvezda, i auroru borealis - moju dugu.
Dole postovanu pesmu ne preporučujem bilo kome da posluša pošto uopšte nije prijatna za uho... To je nešto za moju dušu.
Zašto?
To se i ja pitam.
Knjiga je stvarno dobra. Uživala sam. Ali po okončanju čitanja, poželela sam da više nikada ne pročitam bilo kakvu knjigu. Osim onih edukativnih.
Osećala sam trnce uzbuđenja - klasična reakcija zanesenog čitaoca. Osećala sam sva osećanja glavnih likova. Uvukla sam se u njihove umove. Uvukla sam se i u um spisateljice. Sve je bilo čulno, majstorski opisano, bez trunke dosađivanja.
Ali sve mi je smetalo. Emocije su mi smetale. Negde duboko, bolelo je.
Avanturistički romani odaju neizbežni "deja vu". Ljubavni su svi nekako ljigavi, zajedno sa erotikom. Horor je trivijalno komičan u svom nastojanju da uplaši. Krimići su na isti kalup. Čitanje fantastike je kao mahanje sjajnim predmetom pred malim detetom. And so on, and so on. Jedino je maštovita komedija netaknuta u svom nevinom sjaju. Na primer, uvek bih mogla da čitam Terija Pračeta. Čovek je genije...
Nije u tome stvar. Komediju svako može da čita i da se smeje, ako je vešto napisana (kao dela gorenavedenog autora). Ali šta ako se sve osim komedije spakuje u jedan roman, kompaktan, smislen, potpun? Šta ako je utisak od takvog dela nemerljivo jači? Bez obzira što ima hepiend? To sam naglasila pošto se ceo svet urotio protiv mene u tvrdnji da je "tuga najjača emocija".
O tome se radi. Da nije bilo tog hepienda, knjigu bih odbacila kao još jednu u nizu interesantnih, ali prolaznih. Neodređen ili tužan kraj je ono što mi je oduvek išlo na živce. Znam da literaturu treba sagledati sa realističke strane, tipa da je ovaj svet takav da vrlo retko "cveta cveće i pevaju ptičice" i da je realnost ekstremno surova. Ne bežim od realnosti. Samo je posmatram iz takvog ugla da me odvratnost od današnjice ne proguta, da bih mogla da živim na optimističan način.
Zašto me je onda hepiend tako ubio?!?!?!?
Sa mnom se definitivno nešto sumnjivo dešava. A suviše sam ponosna da bih mogla o tome da razgovaram sa nekim od svojih bližnjih. Ja sam ta koja je njihov oslonac; ako vide da sumnjam u sebe, otićiće u etar sav moj trud koji sam uložila da u njima probudim njihovu sopstvenu snagu. Ako alfa-vučica poklekne, u koga će verovati?
Ma... Koga ja zavaravam? Znaju oni da u mojim grudima nema ničeg osim olujnog vetra, samo ne podstiču razgovor o tome jer uvek reagujem otkrivanjem očnjaka i pretećim režanjem. Dovoljna mi je briga što se bakćem oko njihovih emotivnih peripetija i držim ih sastavljene, da budalasto ne naude svojim srcima usled glupih ljubavnih predrasuda. Ako u meni nema tih peripetija, u stanju sam da uvek budem objektivna i staložena. Osovina svake odluke dobrog vođe je hladna glava.
Možda nekim delom sebe i dalje verujem da i za mene postoji hepiend. Svojim bližnjima darujem te mogućnosti, podstičem ih da pretvore svoje živote u nenapisane bestselere. Otvaram im nove horizonte, moje srce treperi kada vidim njihove uspehe. Neuspesi bivaju zabeleženi kao vredne lekcije, prolazne boli posle kojih dolazi sreća. Ja sam njihova snaga i to je moja svrha.
Nema ličnog hepienda za mene. Nikada ga nije ni bilo. Kada bih samo mogla da isteram iz sebe tu prokletu nadu, taj prokleti plamičak kojeg oluja u mojim grudima nikako ne uspeva da ugasi... Zar je tako jak? Zar sam toliko dugo verovala u lično ispunjenje, koje nema nikakve veze sa mojim čoporom? Zar sam i dalje duboko u sebi ona nežna, mazna ženka koja žudi da se priljubi uz krzno svog Alfe i oseti sveprisutnu zaštićenost, blagostanje, i božesačuvaj, ljubav?
Prizivam hladne vetrove u sebi. Prizivam sive jesenje kiše. Prizivam led zime, smrznut sjaj punog meseca i beskonačnih rojeva zvezda, i auroru borealis - moju dugu.
Dole postovanu pesmu ne preporučujem bilo kome da posluša pošto uopšte nije prijatna za uho... To je nešto za moju dušu.
Objavio
Anatema u 22:21 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Ne... Ne... NE OPET!!!
Zašto?
Zašto ista stvar mora da se ponavlja na svakih godinu-dve?
Zazimi, kao iznenadan nalet hladnog vetra u septembru. Shvatiš da je jesen blizu. Shvatiš da je zima još bliže.
U stvari, shvatiš da zima nikada nije ni odlazila. Samo je davala oduška suncu.
Pokrivena belim pahuljama na +30C, čekam da se sve unormalli. Čekam da nebo postane sivo i stane mi na muke, da prekine da me muči svojim blještavim plavetnilom.
Ne mogu da podnesem to plavetnilo. Podseća me na bitke koje sam vojevala, a nikada dobila. Često bih se samo prevarila. Kao u prethodnom postu. Ali, to sam već znala - da je unapred izgubljeno.
RUPA je postala osetnija. Više žulja. Više boli. S' vremenom, sve je nesnosnija i nesnosnija. Ne znam više kako da je odagnam, da ublažim njen bol. A boli, kao što samo praznina ume da boli. Ko zna kako je to, shvatiće.
Ma dajte.
Naravno da se ne radi o osobi iz moje prošlosti. Zar mislite da sam toliko glupa, posle svega što sam ovde napisala. Neveštom oku bi se tako učinilo. Retkima ne bi promaklo da nešto tu nije baš kako treba.
Zapravo, ništa nije kako treba.
Nikada ništa ni nije bilo kako treba.
Osećam bol, kao osoba koju seku na živo na operacionom stolu. Samo što u pitanju nije operacija, već inkviziciono mučenje, čisto u svrhu sečenja i gledanja prolivanja moje blistavocrvene krvi, proučavanja mog uzdržanog agonizovanog izraza lica. Neki mučitelj, ko god to bio, sigurno žestoko uživa u ovome.
Ali ne krivim ga. Nikoga ne želim da krivim. Koga mogu da krivim za prirodu svoje suštine?
Ne, ništa ne razumete. Ništa i ne treba da se razume.
Hladno, tegetplavo nebo pred zoru, u njemu se kriju sve moje tajne.
Sunce je nemilosrdno. Kada sunce svojim zracima zađe u moje oči, tuga postane toliko očigledna da ni najvećem laiku to ne može promaći.
Mrzim to. Najbolje je da se krijem iza bisernog osmeha. Tako bar nikoga neću povrediti. Nikoga ko mi je drag. Ljudi koji me vole, naravno, ne žele da me vide kako patim.
A to je konstantno. Više od 20 godina.
Kao da ima dvadeset vekova.
Možda, zapravo, ima i više.
Koliko je, beše, ovaj svet star?
Da, ona piše nešto nepovezano, nešto što joj je trenutno palo na pamet.
Ona nema pojma šta misli. To je sve stvar trenutka.
Tako je. U pravu ste. Hvala vam. Treba mi to. O, kako ste svi vi divna publika.
Tako umni, tako lepi. Predivni. Čitate ova moja baljezganja.
Slušajte, u noći kada sve miriše na toplo, kada cvrčci tkaju svoju melodiju sa zvezdama, slušajte:
negde blizu, neslućeno blizu, tiho pada kiša...
Zašto ista stvar mora da se ponavlja na svakih godinu-dve?
Zazimi, kao iznenadan nalet hladnog vetra u septembru. Shvatiš da je jesen blizu. Shvatiš da je zima još bliže.
U stvari, shvatiš da zima nikada nije ni odlazila. Samo je davala oduška suncu.
Pokrivena belim pahuljama na +30C, čekam da se sve unormalli. Čekam da nebo postane sivo i stane mi na muke, da prekine da me muči svojim blještavim plavetnilom.
Ne mogu da podnesem to plavetnilo. Podseća me na bitke koje sam vojevala, a nikada dobila. Često bih se samo prevarila. Kao u prethodnom postu. Ali, to sam već znala - da je unapred izgubljeno.
RUPA je postala osetnija. Više žulja. Više boli. S' vremenom, sve je nesnosnija i nesnosnija. Ne znam više kako da je odagnam, da ublažim njen bol. A boli, kao što samo praznina ume da boli. Ko zna kako je to, shvatiće.
Ma dajte.
Naravno da se ne radi o osobi iz moje prošlosti. Zar mislite da sam toliko glupa, posle svega što sam ovde napisala. Neveštom oku bi se tako učinilo. Retkima ne bi promaklo da nešto tu nije baš kako treba.
Zapravo, ništa nije kako treba.
Nikada ništa ni nije bilo kako treba.
Osećam bol, kao osoba koju seku na živo na operacionom stolu. Samo što u pitanju nije operacija, već inkviziciono mučenje, čisto u svrhu sečenja i gledanja prolivanja moje blistavocrvene krvi, proučavanja mog uzdržanog agonizovanog izraza lica. Neki mučitelj, ko god to bio, sigurno žestoko uživa u ovome.
Ali ne krivim ga. Nikoga ne želim da krivim. Koga mogu da krivim za prirodu svoje suštine?
Ne, ništa ne razumete. Ništa i ne treba da se razume.
Hladno, tegetplavo nebo pred zoru, u njemu se kriju sve moje tajne.
Sunce je nemilosrdno. Kada sunce svojim zracima zađe u moje oči, tuga postane toliko očigledna da ni najvećem laiku to ne može promaći.
Mrzim to. Najbolje je da se krijem iza bisernog osmeha. Tako bar nikoga neću povrediti. Nikoga ko mi je drag. Ljudi koji me vole, naravno, ne žele da me vide kako patim.
A to je konstantno. Više od 20 godina.
Kao da ima dvadeset vekova.
Možda, zapravo, ima i više.
Koliko je, beše, ovaj svet star?
Da, ona piše nešto nepovezano, nešto što joj je trenutno palo na pamet.
Ona nema pojma šta misli. To je sve stvar trenutka.
Tako je. U pravu ste. Hvala vam. Treba mi to. O, kako ste svi vi divna publika.
Tako umni, tako lepi. Predivni. Čitate ova moja baljezganja.
Slušajte, u noći kada sve miriše na toplo, kada cvrčci tkaju svoju melodiju sa zvezdama, slušajte:
negde blizu, neslućeno blizu, tiho pada kiša...
Objavio
Anatema u 23:26 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (13) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (13) | Pošalji komentar
Plava Laguna
Danas sam gledala film Plava Laguna.
Još uvek sam pod utiskom.
Zadivilo me je koliko je razvoj ovih dvoje dece bio potpuno pod kontrolom Prirode, a njihova nesvesnost o ostatku sveta ih je učinila... predivnim.
Pratili su svoje prirodne nagone i bili savršena ljudska bića, savršen par.
Pogotovo me je oduševilo kada su dobili bebu... Čak i ne znajući šta su i kako uradili, bili su najbolji roditelji koje sam ikada videla.
Drago mi je što nikada nisu spoznali civilizaciju, koja bi njihov predivni svet razorila.
Drugi deo filma, "Povratak u Plavu Lagunu", deluje kao farsa u odnosu na prvi, čak ga skrnaveći, tako da ne bih nikom preporučila da ga pogleda. Moji utisci su se zadržali na prvom delu, a drugi sam odbacila kao holivudski pokušaj za zgrtanje veće količine keša.
Sada dolazim do zaključka da je civilizacija koju su ljudi stvorili postala njihov živi pesak. Svu nesreću koju doživljavamo u životu smo ustvari sami prouzrokovali. Čovek je pokušajem da unapredi svoje uslove života sebi učinio "medveđu uslugu"...
Gospode, kako je to tužno.
Objavio
Anatema u 20:19 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (19) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (19) | Pošalji komentar
Sudbina?
Sinoć kada sam došla iz grada pojavila mi se u mislima ova pesma. Originalno, pravljena je za soundtrack filma "The Highlander III". Bilo je pola 5 i bila sam previše pospana da bih odmah otišla na net i potražila je, ali zato sam je jutros našla... I tako pronašla i ovaj clip, kojije urađen od isečaka iz filma "Atila".
Odmah sam prepoznala jednog od mojih omiljenih glumaca, a to je Gerard Butler. Osim što fantastično glumi, bez obzira na žanr filma u kom se obreo, izgleda kao san snova...
Odavno sam prevazišla loženje na glumce i slične poznate ličnosti, ali kad bi mi jedan ovakav naišao u životu, ne bih se dvoumila - ako mu dodelimo ličnost iz filma "Timeline" ;-) (nije sve u izgledu, razume se)
Elem, poenta ovde je sam snimak. Ljubavna priča, koja se pretvara u tragediju zbog smrti jednog od njih dvoje. Znam da ljudi često nalaze fascinantnim takve priče, zbog činjenice da je prerana smrt voljene osobe na neki način uzdigla tu ljubav na viši nivo. Nazovite me čudakom, ali ja to uopšte ne gledam tako.
Šta preostaje onom ko je ostao sam, osim da se pomiri sa sudbinom i natavi dalje? Tragedija je pa je tragedija, ali život ide dalje. To je možda grubo izloženo, ali tako je. Razmišljala sam kako bih se ja ponela da se nađem u takvoj situaciji. Slučajno ili sudbinski, jedna meni veoma bliska osoba je doživela ovu nesreću. To je dosta unazadilo njen život, ali posle određenog protoka godina, ponovo je našla ljubav. Naravno, ja sam tu dosta pomogla po pitanju "oslobođenja uma i srca od prošlosti", i bilo je teško, ali pomogla sam joj sa zadovoljstvom znajući da će biti srećna. I srećna je. Bravo ja ;-D
Ono što me nervira u celoj priči je to što cela postavka nije nimalo fer. Teško se mirim sa sudbinom bilo šta da je u pitanju, a pogotovo ovako velike stvari. Mislim da bih poludela od besa i tuge. Možda bi mi se desilo isto što i Drakuli
A ono što me tek nervira je glorifikovanje same priče. Volim hepiend više od bilo čega na ovom svetu i isključivo tome težim. Kada gledam film ili čitam knjigu, tužan kraj mi upropasti ceo utisak.
Ako i jeste sudbinski određeno da neko biće u životu izgubi svoju voljenu osobu, gde je tu smisao? Smatram da sve u ovom Univerzumu treba da ima logiku, a ta postavka stvari nema logike. Osim ako ta ljubav prevazilazi granice materijalnog pa jednostavno ne može da opstane u nesavršenom fizičkom svetu. Da, to bi imalo smisla. Ali ni to nije fer. To bi značilo da se celog života trudimo da postignemo nešto kroz muku i patnju, i na kraju to i ne iskusimo u potpunosti. Takva postavka je obezvređivanje života. Ili grešim...?
Odmah sam prepoznala jednog od mojih omiljenih glumaca, a to je Gerard Butler. Osim što fantastično glumi, bez obzira na žanr filma u kom se obreo, izgleda kao san snova...
Odavno sam prevazišla loženje na glumce i slične poznate ličnosti, ali kad bi mi jedan ovakav naišao u životu, ne bih se dvoumila - ako mu dodelimo ličnost iz filma "Timeline" ;-) (nije sve u izgledu, razume se)Elem, poenta ovde je sam snimak. Ljubavna priča, koja se pretvara u tragediju zbog smrti jednog od njih dvoje. Znam da ljudi često nalaze fascinantnim takve priče, zbog činjenice da je prerana smrt voljene osobe na neki način uzdigla tu ljubav na viši nivo. Nazovite me čudakom, ali ja to uopšte ne gledam tako.
Šta preostaje onom ko je ostao sam, osim da se pomiri sa sudbinom i natavi dalje? Tragedija je pa je tragedija, ali život ide dalje. To je možda grubo izloženo, ali tako je. Razmišljala sam kako bih se ja ponela da se nađem u takvoj situaciji. Slučajno ili sudbinski, jedna meni veoma bliska osoba je doživela ovu nesreću. To je dosta unazadilo njen život, ali posle određenog protoka godina, ponovo je našla ljubav. Naravno, ja sam tu dosta pomogla po pitanju "oslobođenja uma i srca od prošlosti", i bilo je teško, ali pomogla sam joj sa zadovoljstvom znajući da će biti srećna. I srećna je. Bravo ja ;-D
Ono što me nervira u celoj priči je to što cela postavka nije nimalo fer. Teško se mirim sa sudbinom bilo šta da je u pitanju, a pogotovo ovako velike stvari. Mislim da bih poludela od besa i tuge. Možda bi mi se desilo isto što i Drakuli
A ono što me tek nervira je glorifikovanje same priče. Volim hepiend više od bilo čega na ovom svetu i isključivo tome težim. Kada gledam film ili čitam knjigu, tužan kraj mi upropasti ceo utisak.Ako i jeste sudbinski određeno da neko biće u životu izgubi svoju voljenu osobu, gde je tu smisao? Smatram da sve u ovom Univerzumu treba da ima logiku, a ta postavka stvari nema logike. Osim ako ta ljubav prevazilazi granice materijalnog pa jednostavno ne može da opstane u nesavršenom fizičkom svetu. Da, to bi imalo smisla. Ali ni to nije fer. To bi značilo da se celog života trudimo da postignemo nešto kroz muku i patnju, i na kraju to i ne iskusimo u potpunosti. Takva postavka je obezvređivanje života. Ili grešim...?
Objavio
Anatema u 11:08 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
To My Immortal Pack
Pesma upućena mom čoporu. Od srca.
I'm so tired of being here
suppressed by all my childish fears
And if you have to leave
I wish that you would just leave
couse your presence still lingers here
and it won't leave me alone
These wounds don't seem to heal
this pain is just too real
there's just too much that time cannot erase
When you cried, I'd wipe away all of your tears
When you screamed, I'd fight away all of your fears
And I held your hand trough all of these years
But you still have
all of me...
~ a ovaj deo je za samo jednu zverku:
You used to captivate me by your resonating mind
Now I'm bound by the life you left behind
Your face, it haunts
my once pleasant dreams
Your voice, it chased away
all the sanity in me
These wounds won't seem to heal
this pain is just too real
there's just too much that time cannot erase
When you cried, I'd wipe away all of your tears
When you screamed, I'd figth away all of your fears
And I held your hand through all of these years
But you still have
all of me
I tried so hard to tell myself that you're gone
But though you're still with me
I've been alone
All alone
Objavio
Anatema u 20:39 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar
Predivan dan :-)
Sinoć, tj. jutros sam legla oko 5 jer nisam mogla da spavam, ali zato sam se posle lepo naspavala. Ustala sam oko pola 1, istuširala se, i keva reče da idemo danas malo do Kosmaja. Dan je delovao prelep, kao u bajci, pravi prolećni. Inače, najviše volim vreme ranog proleća (početak aprila) i zrele jeseni (oktobar). Priroda u tim dobima najlepše miriše, i što je vrlo bitno - nema buba. U prvom slučaju se budi, pa sokovi bilja bujaju na sve strane, a u drugom slučaju se sprema za počinak i boje su prelepe, a vreme pitomo i relativno vlažno.
Na Kosmaj smo se odvezle ja, keva, njena ortakinja Sanja sa petogodišnjom ćerkicom Nađom, i Sanjina sestra Jelena sa četvorogodišnjom ćerkicom Kajom. Šest ženski na prolećnom izletu. Prilikom polaska, nije mi se svidela ideja što idu klinke jer sam bila u raspoloženju da se osamim i lutam po šumi dok one sede i kvarcuju se na klupicama pored manastira, a znala sam da će da mi uvale posao dadilje. Ipak, klinke sam danas videla prvi put, i ispostavilo se da se moj odnos sa decom drastično popravio u zadnjih godinu dana. Nađa je mali vragolasti, plavooki, plavokosi anđeo! Kada smo seli u kola, trebala je da mi sedne u krilo, a ona me je prvo "ispipala" da vidi da li sam dovoljno mekana, i pošto je zaključila da je sve OK, uskočila mi je u krilo i proglašena sam njenom "živom foteljom". Dobila sam i kompliment da sam lepa i da je lepo što se stalno smešim. Ostatak dana je provela zaheftana za mene, šta reći? ;-D Kaja je povučenija, stidljiva i vezana za majku, tako da nije baš mnogo obraćala pažnju na mene. Nađa joj je bila nešto kao "vodič" i bilo je smešno gledati ih tako, kao da je razlika u godinama između njih dve mnogo veća. Ljuljale smo se na ljuljaškama, brale ljubičice, mazile neko kučence, i naravno, zavitlavale naše majke. Mnogo mi je prijalo. Sem onog dela gde su se sve tri keve složile da sam i Kaju i Nađu mogla da "rodim" i da sam zrela da pravim sopstveno klinče. Šic bre od mene! >:-(
Naravno, Zov Prirode je proradio neposredno po dolasku na Kosmaj, i morala sam da odem u šumu što pre. Otišla sam putem iza izvorske česme, hodajući besciljno, prateći svoj uobičajeni instinkt. Bilo mi je divno, preplavio me je osećaj pripadnosti koji mi uglavnom uvek fali.
Kada sam se vratila, Nađa je dotrčala i zalepila se za mene, grdeći me što je nisam povela sa sobom. Rekla sam poluistinu: staza je neravna i ona ne bi mogla tuda da prođe, a i zemlja je još uvek meka i vlažna tako da bi mogla i da se oklizne i padne. Deo koji joj nisam rekla je da u takav pohod idem samo sama, ili eventualno sa svojim voljenim bićem. U zadnjih 4-5 godina išla sam uvek samo sama.
Regenerisana sam od glave do pete, a polenska kijavica je nekako ublažena. Oči su mi blago pozelenele od današnjeg sunca. Toliko sam puna energije da nisam imala potrebu više ni za jednim obrokom posle doručka. Tek sad sam svesna koliko će za mene biti lek selidba u prirodno okruženje. Tako sam pozitivna! Jel' osećate vibracije? ;-)
Ovu pesmu sam malopre čula na radiju; dugo je nisam čula, a inače mi je jedna od omiljenih house stvari...
Na Kosmaj smo se odvezle ja, keva, njena ortakinja Sanja sa petogodišnjom ćerkicom Nađom, i Sanjina sestra Jelena sa četvorogodišnjom ćerkicom Kajom. Šest ženski na prolećnom izletu. Prilikom polaska, nije mi se svidela ideja što idu klinke jer sam bila u raspoloženju da se osamim i lutam po šumi dok one sede i kvarcuju se na klupicama pored manastira, a znala sam da će da mi uvale posao dadilje. Ipak, klinke sam danas videla prvi put, i ispostavilo se da se moj odnos sa decom drastično popravio u zadnjih godinu dana. Nađa je mali vragolasti, plavooki, plavokosi anđeo! Kada smo seli u kola, trebala je da mi sedne u krilo, a ona me je prvo "ispipala" da vidi da li sam dovoljno mekana, i pošto je zaključila da je sve OK, uskočila mi je u krilo i proglašena sam njenom "živom foteljom". Dobila sam i kompliment da sam lepa i da je lepo što se stalno smešim. Ostatak dana je provela zaheftana za mene, šta reći? ;-D Kaja je povučenija, stidljiva i vezana za majku, tako da nije baš mnogo obraćala pažnju na mene. Nađa joj je bila nešto kao "vodič" i bilo je smešno gledati ih tako, kao da je razlika u godinama između njih dve mnogo veća. Ljuljale smo se na ljuljaškama, brale ljubičice, mazile neko kučence, i naravno, zavitlavale naše majke. Mnogo mi je prijalo. Sem onog dela gde su se sve tri keve složile da sam i Kaju i Nađu mogla da "rodim" i da sam zrela da pravim sopstveno klinče. Šic bre od mene! >:-(
Naravno, Zov Prirode je proradio neposredno po dolasku na Kosmaj, i morala sam da odem u šumu što pre. Otišla sam putem iza izvorske česme, hodajući besciljno, prateći svoj uobičajeni instinkt. Bilo mi je divno, preplavio me je osećaj pripadnosti koji mi uglavnom uvek fali.
Kada sam se vratila, Nađa je dotrčala i zalepila se za mene, grdeći me što je nisam povela sa sobom. Rekla sam poluistinu: staza je neravna i ona ne bi mogla tuda da prođe, a i zemlja je još uvek meka i vlažna tako da bi mogla i da se oklizne i padne. Deo koji joj nisam rekla je da u takav pohod idem samo sama, ili eventualno sa svojim voljenim bićem. U zadnjih 4-5 godina išla sam uvek samo sama.
Regenerisana sam od glave do pete, a polenska kijavica je nekako ublažena. Oči su mi blago pozelenele od današnjeg sunca. Toliko sam puna energije da nisam imala potrebu više ni za jednim obrokom posle doručka. Tek sad sam svesna koliko će za mene biti lek selidba u prirodno okruženje. Tako sam pozitivna! Jel' osećate vibracije? ;-)
Ovu pesmu sam malopre čula na radiju; dugo je nisam čula, a inače mi je jedna od omiljenih house stvari...
Objavio
Anatema u 23:30 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
Nečujan hod
Lepo mi je u mojoj šumi. Niko me ne uznemirava. Slušam poj ptica, jurim srne, zečeve, i šta god već nađem za klopu. Mislim da sam se čak malo i ugojila (bruka za jednog predatora). U svakom slučaju, ne brinem ni za koga. Ponekad obiđem ove moje da vidim kako su i da li im nešto treba. Ali... ne treba im. Mogu sve i sami. Ja im više nisam potrebna.
Njušim vazduh. Otežao je od arome sokova drveća koje se budi iz zimskog sna. Malo je i sparno, ali uostalom, tako je početkom svakog proleća. Proleće k'o proleće, isto k'o i svake godine. Ali ja nisam ista. Ovog puta sam potpuno sama.
Svesno sam izabrala ovakvu putanju. Previše je bolelo ono što su mi radili. Možda su me i iskorišćavali. Možda sam ispala naivna u svojoj brižnosti. Na prste jedne šape mogu izbrojati one kojima je stvarno stalo do mene, ali vreme je da sami nauče da se izbore za sebe. Bez mene.
Zar je samo to bila moja svrha? Da brinem o drugima? Da potpuno zapostavim sebe zarad njihovog blagostanja? Ta pomisao je i bila "okidač" za moj odlazak. Pa majku mu, imam i ja dušu! Ali... svi su mi rekli... I oni koji nisu rekli, znam da su mislili... "ti se previše razlikuješ od nas". Možda, da nisam takva, nikada ne bih ni bila u ulozi vođe. Zapravo, ja to nikada nisam istinski ni bila; ja sam tek davala smernice, i savetovala kada negde zapne. Oni mogu sve ostalo i sami. Njima vođa ne treba... Ali treba meni.
Imam osećaj kao da se krijem ovde, daleko od svih. Duboko, u svojoj šumi, lutam po predelima koji su mi već poznati, istražujem već istraženo, i tek ponegde nađem neku sitnicu koja mi je drugom prilikom promakla. Ali dobro mi je. Mirna sam. Na svome. Sama, ali na svome.
Ponekad osetim čudan miris u vazduhu. Udaljen, ali mojim čulima ne može da promakne. Pomislim da mi se samo učinilo, ili ubedim sebe da mi se učinilo. Ne želim da bilo šta poremeti moj mir. Strah me je od uljeza na mojoj teritoriji. Ne zbog prolivanja krvi - u tome uopšte ne oklevam ako je takva situacija. Strah me je da će moja reakcija biti suprotna...
Niko ne zna šta znači "odustati" bolje od mene. Niko ne zna koliko strašan razlog mora da bude da bi neko uporan poput lavine odustao. Nekada sam bila lavina. Moja odluka je bila nedvosmislena poput udara groma. I sada je... ali odluka više nema. Samo tišina u mojim ranjavim grudima. Ova kičma pamti skoro smrtne padove, ali ove noge isto tako pamte neuništivu volju za preživljavanjem. I trajem, kao planina u čijim se nedrima ugnezdila moja šuma. Trajem bez rasplamsalog žara u očima; samo jedva primetni plamičci sada gore u njima, u noćima kada je Mesec pun i poziva me da zajedno pevamo serenadu snu. Kada pada kiša, u nekoj improvizovanoj jazbini usnim svoju sreću, kao nebrojeno puta do sada... Probudi me vlažna hladnoća, od koje se sva stresem i čvršće se sklupčam na zemlji. Osetim tup bol u srcu, ali na to sam već svikla.
Odlazim dalje, u novu noć, u novi dan. Izbegavam pripadnike svoje vrste. Držim se gustiša i vijugavih, strmih staza. Prelazim vodu da sakrijem svoj miris. Možda jednog dana postanem samo duh, koji večno luta šumom ljudskih snova, brani ih od zlih namera i sopstvenih nečasnih poriva, njihovoj deci u snu priča bajke koje im daju inspiraciju za sve ciljeve kada odrastu. Da, to bih mogla.
To što se vidi i oseća nije moj trag. To je želja, a ja sam njena refleksija. Neopipljiva. Nestvarna.
Njušim vazduh. Otežao je od arome sokova drveća koje se budi iz zimskog sna. Malo je i sparno, ali uostalom, tako je početkom svakog proleća. Proleće k'o proleće, isto k'o i svake godine. Ali ja nisam ista. Ovog puta sam potpuno sama.
Svesno sam izabrala ovakvu putanju. Previše je bolelo ono što su mi radili. Možda su me i iskorišćavali. Možda sam ispala naivna u svojoj brižnosti. Na prste jedne šape mogu izbrojati one kojima je stvarno stalo do mene, ali vreme je da sami nauče da se izbore za sebe. Bez mene.
Zar je samo to bila moja svrha? Da brinem o drugima? Da potpuno zapostavim sebe zarad njihovog blagostanja? Ta pomisao je i bila "okidač" za moj odlazak. Pa majku mu, imam i ja dušu! Ali... svi su mi rekli... I oni koji nisu rekli, znam da su mislili... "ti se previše razlikuješ od nas". Možda, da nisam takva, nikada ne bih ni bila u ulozi vođe. Zapravo, ja to nikada nisam istinski ni bila; ja sam tek davala smernice, i savetovala kada negde zapne. Oni mogu sve ostalo i sami. Njima vođa ne treba... Ali treba meni.
Imam osećaj kao da se krijem ovde, daleko od svih. Duboko, u svojoj šumi, lutam po predelima koji su mi već poznati, istražujem već istraženo, i tek ponegde nađem neku sitnicu koja mi je drugom prilikom promakla. Ali dobro mi je. Mirna sam. Na svome. Sama, ali na svome.
Ponekad osetim čudan miris u vazduhu. Udaljen, ali mojim čulima ne može da promakne. Pomislim da mi se samo učinilo, ili ubedim sebe da mi se učinilo. Ne želim da bilo šta poremeti moj mir. Strah me je od uljeza na mojoj teritoriji. Ne zbog prolivanja krvi - u tome uopšte ne oklevam ako je takva situacija. Strah me je da će moja reakcija biti suprotna...
Niko ne zna šta znači "odustati" bolje od mene. Niko ne zna koliko strašan razlog mora da bude da bi neko uporan poput lavine odustao. Nekada sam bila lavina. Moja odluka je bila nedvosmislena poput udara groma. I sada je... ali odluka više nema. Samo tišina u mojim ranjavim grudima. Ova kičma pamti skoro smrtne padove, ali ove noge isto tako pamte neuništivu volju za preživljavanjem. I trajem, kao planina u čijim se nedrima ugnezdila moja šuma. Trajem bez rasplamsalog žara u očima; samo jedva primetni plamičci sada gore u njima, u noćima kada je Mesec pun i poziva me da zajedno pevamo serenadu snu. Kada pada kiša, u nekoj improvizovanoj jazbini usnim svoju sreću, kao nebrojeno puta do sada... Probudi me vlažna hladnoća, od koje se sva stresem i čvršće se sklupčam na zemlji. Osetim tup bol u srcu, ali na to sam već svikla.
Odlazim dalje, u novu noć, u novi dan. Izbegavam pripadnike svoje vrste. Držim se gustiša i vijugavih, strmih staza. Prelazim vodu da sakrijem svoj miris. Možda jednog dana postanem samo duh, koji večno luta šumom ljudskih snova, brani ih od zlih namera i sopstvenih nečasnih poriva, njihovoj deci u snu priča bajke koje im daju inspiraciju za sve ciljeve kada odrastu. Da, to bih mogla.
To što se vidi i oseća nije moj trag. To je želja, a ja sam njena refleksija. Neopipljiva. Nestvarna.
Objavio
Anatema u 20:49 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar
Odgovor na kišu ;-)
Objavio
Anatema u 19:42 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
Probudjeni Um
...
Opet, dolazimo do istog zakljucka kao i uvek.
Naravno, radi se o interakciji sa spoljasnjim svetom. Nisam sigurna kada sam tacno presla tu "granicu" u sebi, ali znam da je bilo neminovno da se to jednog dana desi.
Ali... zar ovako rano? Tesim se pretpostavkom da ipak i dalje nisam svesna svih svojih elemenata egzistencije. Mislim da je dobra osobina uvek ostavljati otvorene opcije; na neki nacin, to je kao biti spreman na neocekivano.
Sa druge strane, gorka je istina da u sustini celog mog zivota nista nije uspelo da me zaista iznenadi... Sem jedne stvari - da sam predodredjena za konstantnu agoniju. Moja sustina je svetla, neobuzdana, naivna, puna ljubavi, a sve je to pomraceno desavanjima na koja nikako nisam mogla da uticem (koliko god da sam se trudila). Izmedju ostalog, nisam mogla da biram gde cu da se rodim - bar pretpostavljam da je tako; bilo bi potpuno besmisleno da sam svesno izabrala zivot ispunjen patnjom, bezanjem od progonitelja i borbom sa istima, pogotovo posle svega sto sam iskusila.
Ono sto sada radim je malo bizarno, ali u skladu je sa mnom: iscekujem nemoguce.
Opcije za istinsku srecu su mi zatvorene sa svih strana, ali ipak iscekujem to nemoguce, jer mi nista drugo nije ni preostalo. Nezamislivo mi je da odustanem od svog cilja; ni jedno bice ne moze protiv svoje prirode.
Necu da menjam nista na sebi ako se moje telo samo pobuni protiv promene, jer bi to znacilo da ono nije predodredjeno za takvu promenu, odnosno odbija da se promeni na taj nacin. U principu, sada nemam sta konkretno da radim sem da cekam, i to mozda uzalud.
Druzenje sa coporom je pocelo zabrinjavajuce da mi ide na zivce, jer u sustini nemam vise zelju da slusam o njihovim svakodnevnim trivijalnim problemcicima, i isto tako trivijalnoj sreci (jer je ne cene dovoljno - tu sam neizbezno omanula u vodjstvu, bojim se). Nacin zivota kao njihov mi je surovo uskracen, ali odavno sam prestala da se pitam zasto je tako. Mozda delujem ogorceno i cak ljubomorno, ali sustinski nije tako jer oni su moja "ceda", i njihovo blagostanje mi je samim tim vazno. Raduje me sto rade na svojim manama i ispravljaju ih, vremenom.
Mada, za mene je kasno da im se pridruzim u toj novoj etapi zivota - zrelosti. Negde na svom putu sam zasla u duboku sumu, prateci miris (ili samo san o mirisu?), dok su se oni drzali cistine. Iz duboke tame siprazja ih posmatram sa melanholicnim osmehom, i nanovo odlazim.
Osecam se mirno i oslobodjeno ovde, sama, ali tu samocu istovremeno i mrzim. U mojoj glavi se uvek vrte slajdovi istih slika i scena, svira ista muzika, izgovaraju se iste reci. Dosadno je. Monotoniju povremeno razbije razgovor sa nekim od moje najuze porodice, ili par najbliskijih prijatelja, ili pak sa potpunim strancem, ali uvek se zavrsi na taj nacin sto cujem nesto sto sam vec cula, samo u malo izmenjenoj formi, i dajem obrazlozenja o kojima i ne razmisljam previse, a koja sagovorniku obicno puno znace.
Nezainteresovanost je na meni postala ocigledna, i vise nemam nikakvu nameru da to skrivam. Neka svi vide da je ova zverka umorna, i da joj je dosta svega; mozda ce me bar malcice vise razumeti umesto sto izvode apsurdne zakljucke o meni. Uostalom, bolje je da se drze svojih zivota umesto sto bi spekulisali o mom - ionako ne verujem da su "dorasli zadatku".
I nikada nece shvatiti koliko im zapravo zavidim na jednostavnosti i izostatku svesnosti o svetu oko sebe, i o sebi samima.
Ne bolujem vise od trauma vezanih za krvave borbe u kasnom detinjstvu, jer sam ih prevazisla, samom cinjenicom da sam ziva i posedujem zdrav razum, i relativno funkcionalno fizicko zdravlje. Svaki pojam u vezi moje proslosti ima svoje odgovarajuce mesto u mojoj memoriji, svoj razlog i svoju posledicu. Jednostavno receno - nacisto sam sa samom sobom. Ne muce me nedoumice i strahovi. Ne sumnjam u sebe. Ne sumnjam ni u izbor osoba sa kojima provodim vreme, ni u meru bliskosti sa svakim od njih. Mislim da sam u stanju da dam smislen odgovor na bilo koje pitanje u zavisnosti od fonda mog znanja.
Sada mi je najveci problem kako da uklopim sebe ovakvu, "probudjenu", u usnuli svet oko sebe. Taj svet mi je postao skoro smesan, u istoj meri u kojoj mi izaziva bol.
Znam da mi treba spona. Bice koje ce me drzati opustenom i pripadnom ovom svetu, koje ce me izvuci na cistinu iz mracne sume po kojoj lutam, koje ce prekinuti moje traganje/cekanje, jer mi je vise muka od samoce i tisine. Plasim se da ne pocnem da gubim prijatelje zbog svoje "odsecenosti". Ali kao sto spomenuh, ne mogu protiv sebe.
Sa grotesknom uzbudjenoscu cekam ishod svega ovoga i iskreno se nadam da nece ostati samo na pukom razocarenju. Mora da postoji nesto vise od toga, nesto znacajnije. Ne moze stalno da pada kisa. A mozda i moze...? Uzasna pomisao. To bi znacilo da je moja uloga bila samo ono sto sam vec i obavila, i da sam unapred protracila ceo svoj zivot, a to je krajnje bedno za nekog ko oseca da u sebi nosi toliko toga...
Probudjeni um bdi nad usnulim srcem i oplakuje njegovo komatozno stanje.
Sve sto osecam su bol i praznina.
Opet, dolazimo do istog zakljucka kao i uvek.
Naravno, radi se o interakciji sa spoljasnjim svetom. Nisam sigurna kada sam tacno presla tu "granicu" u sebi, ali znam da je bilo neminovno da se to jednog dana desi.
Ali... zar ovako rano? Tesim se pretpostavkom da ipak i dalje nisam svesna svih svojih elemenata egzistencije. Mislim da je dobra osobina uvek ostavljati otvorene opcije; na neki nacin, to je kao biti spreman na neocekivano.
Sa druge strane, gorka je istina da u sustini celog mog zivota nista nije uspelo da me zaista iznenadi... Sem jedne stvari - da sam predodredjena za konstantnu agoniju. Moja sustina je svetla, neobuzdana, naivna, puna ljubavi, a sve je to pomraceno desavanjima na koja nikako nisam mogla da uticem (koliko god da sam se trudila). Izmedju ostalog, nisam mogla da biram gde cu da se rodim - bar pretpostavljam da je tako; bilo bi potpuno besmisleno da sam svesno izabrala zivot ispunjen patnjom, bezanjem od progonitelja i borbom sa istima, pogotovo posle svega sto sam iskusila.
Ono sto sada radim je malo bizarno, ali u skladu je sa mnom: iscekujem nemoguce.
Opcije za istinsku srecu su mi zatvorene sa svih strana, ali ipak iscekujem to nemoguce, jer mi nista drugo nije ni preostalo. Nezamislivo mi je da odustanem od svog cilja; ni jedno bice ne moze protiv svoje prirode.
Necu da menjam nista na sebi ako se moje telo samo pobuni protiv promene, jer bi to znacilo da ono nije predodredjeno za takvu promenu, odnosno odbija da se promeni na taj nacin. U principu, sada nemam sta konkretno da radim sem da cekam, i to mozda uzalud.
Druzenje sa coporom je pocelo zabrinjavajuce da mi ide na zivce, jer u sustini nemam vise zelju da slusam o njihovim svakodnevnim trivijalnim problemcicima, i isto tako trivijalnoj sreci (jer je ne cene dovoljno - tu sam neizbezno omanula u vodjstvu, bojim se). Nacin zivota kao njihov mi je surovo uskracen, ali odavno sam prestala da se pitam zasto je tako. Mozda delujem ogorceno i cak ljubomorno, ali sustinski nije tako jer oni su moja "ceda", i njihovo blagostanje mi je samim tim vazno. Raduje me sto rade na svojim manama i ispravljaju ih, vremenom.
Mada, za mene je kasno da im se pridruzim u toj novoj etapi zivota - zrelosti. Negde na svom putu sam zasla u duboku sumu, prateci miris (ili samo san o mirisu?), dok su se oni drzali cistine. Iz duboke tame siprazja ih posmatram sa melanholicnim osmehom, i nanovo odlazim.
Osecam se mirno i oslobodjeno ovde, sama, ali tu samocu istovremeno i mrzim. U mojoj glavi se uvek vrte slajdovi istih slika i scena, svira ista muzika, izgovaraju se iste reci. Dosadno je. Monotoniju povremeno razbije razgovor sa nekim od moje najuze porodice, ili par najbliskijih prijatelja, ili pak sa potpunim strancem, ali uvek se zavrsi na taj nacin sto cujem nesto sto sam vec cula, samo u malo izmenjenoj formi, i dajem obrazlozenja o kojima i ne razmisljam previse, a koja sagovorniku obicno puno znace.
Nezainteresovanost je na meni postala ocigledna, i vise nemam nikakvu nameru da to skrivam. Neka svi vide da je ova zverka umorna, i da joj je dosta svega; mozda ce me bar malcice vise razumeti umesto sto izvode apsurdne zakljucke o meni. Uostalom, bolje je da se drze svojih zivota umesto sto bi spekulisali o mom - ionako ne verujem da su "dorasli zadatku".
I nikada nece shvatiti koliko im zapravo zavidim na jednostavnosti i izostatku svesnosti o svetu oko sebe, i o sebi samima.
Ne bolujem vise od trauma vezanih za krvave borbe u kasnom detinjstvu, jer sam ih prevazisla, samom cinjenicom da sam ziva i posedujem zdrav razum, i relativno funkcionalno fizicko zdravlje. Svaki pojam u vezi moje proslosti ima svoje odgovarajuce mesto u mojoj memoriji, svoj razlog i svoju posledicu. Jednostavno receno - nacisto sam sa samom sobom. Ne muce me nedoumice i strahovi. Ne sumnjam u sebe. Ne sumnjam ni u izbor osoba sa kojima provodim vreme, ni u meru bliskosti sa svakim od njih. Mislim da sam u stanju da dam smislen odgovor na bilo koje pitanje u zavisnosti od fonda mog znanja.
Sada mi je najveci problem kako da uklopim sebe ovakvu, "probudjenu", u usnuli svet oko sebe. Taj svet mi je postao skoro smesan, u istoj meri u kojoj mi izaziva bol.
Znam da mi treba spona. Bice koje ce me drzati opustenom i pripadnom ovom svetu, koje ce me izvuci na cistinu iz mracne sume po kojoj lutam, koje ce prekinuti moje traganje/cekanje, jer mi je vise muka od samoce i tisine. Plasim se da ne pocnem da gubim prijatelje zbog svoje "odsecenosti". Ali kao sto spomenuh, ne mogu protiv sebe.
Sa grotesknom uzbudjenoscu cekam ishod svega ovoga i iskreno se nadam da nece ostati samo na pukom razocarenju. Mora da postoji nesto vise od toga, nesto znacajnije. Ne moze stalno da pada kisa. A mozda i moze...? Uzasna pomisao. To bi znacilo da je moja uloga bila samo ono sto sam vec i obavila, i da sam unapred protracila ceo svoj zivot, a to je krajnje bedno za nekog ko oseca da u sebi nosi toliko toga...
Probudjeni um bdi nad usnulim srcem i oplakuje njegovo komatozno stanje.
Sve sto osecam su bol i praznina.
Objavio
Anatema u 03:49 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
[Template by: Rapsodia Colors.net]
[Adaptacija za BlogOye Portal: WhoreOfBabylon]