Zašto?
Zašto ista stvar mora da se ponavlja na svakih godinu-dve?
Zazimi, kao iznenadan nalet hladnog vetra u septembru. Shvatiš da je jesen blizu. Shvatiš da je zima još bliže.
U stvari, shvatiš da zima nikada nije ni odlazila. Samo je davala oduška suncu.
Pokrivena belim pahuljama na +30C, čekam da se sve unormalli. Čekam da nebo postane sivo i stane mi na muke, da prekine da me muči svojim blještavim plavetnilom.
Ne mogu da podnesem to plavetnilo. Podseća me na bitke koje sam vojevala, a nikada dobila. Često bih se samo prevarila. Kao u prethodnom postu. Ali, to sam već znala - da je unapred izgubljeno.
RUPA je postala osetnija. Više žulja. Više boli. S' vremenom, sve je nesnosnija i nesnosnija. Ne znam više kako da je odagnam, da ublažim njen bol. A boli, kao što samo praznina ume da boli. Ko zna kako je to, shvatiće.
Ma dajte.
Naravno da se ne radi o osobi iz moje prošlosti. Zar mislite da sam toliko glupa, posle svega što sam ovde napisala. Neveštom oku bi se tako učinilo. Retkima ne bi promaklo da nešto tu nije baš kako treba.
Zapravo, ništa nije kako treba.
Nikada ništa ni nije bilo kako treba.
Osećam bol, kao osoba koju seku na živo na operacionom stolu. Samo što u pitanju nije operacija, već inkviziciono mučenje, čisto u svrhu sečenja i gledanja prolivanja moje blistavocrvene krvi, proučavanja mog uzdržanog agonizovanog izraza lica. Neki mučitelj, ko god to bio, sigurno žestoko uživa u ovome.
Ali ne krivim ga. Nikoga ne želim da krivim. Koga mogu da krivim za prirodu svoje suštine?
Ne, ništa ne razumete. Ništa i ne treba da se razume.
Hladno, tegetplavo nebo pred zoru, u njemu se kriju sve moje tajne.
Sunce je nemilosrdno. Kada sunce svojim zracima zađe u moje oči, tuga postane toliko očigledna da ni najvećem laiku to ne može promaći.
Mrzim to. Najbolje je da se krijem iza bisernog osmeha. Tako bar nikoga neću povrediti. Nikoga ko mi je drag. Ljudi koji me vole, naravno, ne žele da me vide kako patim.
A to je konstantno. Više od 20 godina.
Kao da ima dvadeset vekova.
Možda, zapravo, ima i više.
Koliko je, beše, ovaj svet star?
Da, ona piše nešto nepovezano, nešto što joj je trenutno palo na pamet.
Ona nema pojma šta misli. To je sve stvar trenutka.
Tako je. U pravu ste. Hvala vam. Treba mi to. O, kako ste svi vi divna publika.
Tako umni, tako lepi. Predivni. Čitate ova moja baljezganja.
Slušajte, u noći kada sve miriše na toplo, kada cvrčci tkaju svoju melodiju sa zvezdama, slušajte:
negde blizu, neslućeno blizu, tiho pada kiša...
Zašto ista stvar mora da se ponavlja na svakih godinu-dve?
Zazimi, kao iznenadan nalet hladnog vetra u septembru. Shvatiš da je jesen blizu. Shvatiš da je zima još bliže.
U stvari, shvatiš da zima nikada nije ni odlazila. Samo je davala oduška suncu.
Pokrivena belim pahuljama na +30C, čekam da se sve unormalli. Čekam da nebo postane sivo i stane mi na muke, da prekine da me muči svojim blještavim plavetnilom.
Ne mogu da podnesem to plavetnilo. Podseća me na bitke koje sam vojevala, a nikada dobila. Često bih se samo prevarila. Kao u prethodnom postu. Ali, to sam već znala - da je unapred izgubljeno.
RUPA je postala osetnija. Više žulja. Više boli. S' vremenom, sve je nesnosnija i nesnosnija. Ne znam više kako da je odagnam, da ublažim njen bol. A boli, kao što samo praznina ume da boli. Ko zna kako je to, shvatiće.
Ma dajte.
Naravno da se ne radi o osobi iz moje prošlosti. Zar mislite da sam toliko glupa, posle svega što sam ovde napisala. Neveštom oku bi se tako učinilo. Retkima ne bi promaklo da nešto tu nije baš kako treba.
Zapravo, ništa nije kako treba.
Nikada ništa ni nije bilo kako treba.
Osećam bol, kao osoba koju seku na živo na operacionom stolu. Samo što u pitanju nije operacija, već inkviziciono mučenje, čisto u svrhu sečenja i gledanja prolivanja moje blistavocrvene krvi, proučavanja mog uzdržanog agonizovanog izraza lica. Neki mučitelj, ko god to bio, sigurno žestoko uživa u ovome.
Ali ne krivim ga. Nikoga ne želim da krivim. Koga mogu da krivim za prirodu svoje suštine?
Ne, ništa ne razumete. Ništa i ne treba da se razume.
Hladno, tegetplavo nebo pred zoru, u njemu se kriju sve moje tajne.
Sunce je nemilosrdno. Kada sunce svojim zracima zađe u moje oči, tuga postane toliko očigledna da ni najvećem laiku to ne može promaći.
Mrzim to. Najbolje je da se krijem iza bisernog osmeha. Tako bar nikoga neću povrediti. Nikoga ko mi je drag. Ljudi koji me vole, naravno, ne žele da me vide kako patim.
A to je konstantno. Više od 20 godina.
Kao da ima dvadeset vekova.
Možda, zapravo, ima i više.
Koliko je, beše, ovaj svet star?
Da, ona piše nešto nepovezano, nešto što joj je trenutno palo na pamet.
Ona nema pojma šta misli. To je sve stvar trenutka.
Tako je. U pravu ste. Hvala vam. Treba mi to. O, kako ste svi vi divna publika.
Tako umni, tako lepi. Predivni. Čitate ova moja baljezganja.
Slušajte, u noći kada sve miriše na toplo, kada cvrčci tkaju svoju melodiju sa zvezdama, slušajte:
negde blizu, neslućeno blizu, tiho pada kiša...
