Pretpostavljam da je stvarno zabrinjavajuće kada pročitaš roman sa uzbudljivim zapletom koji te drži prikovanim za svoje stranice od početka do kraja, zapostavljajući sve što se dešava oko tebe, jedva dišeš kada priča stigne do kulminacije i desi se fantastičan preokret koji te fascinira svojom neočekivanošću i idejom, sa sve mudrim krajem koji je iako srećan, u skladu sa realnošću i ne protivureči kontekstu priče, a ti se na kraju svega toga izdeprimiraš do granice nepojmljivosti.
Zašto?
To se i ja pitam.
Knjiga je stvarno dobra. Uživala sam. Ali po okončanju čitanja, poželela sam da više nikada ne pročitam bilo kakvu knjigu. Osim onih edukativnih.
Osećala sam trnce uzbuđenja - klasična reakcija zanesenog čitaoca. Osećala sam sva osećanja glavnih likova. Uvukla sam se u njihove umove. Uvukla sam se i u um spisateljice. Sve je bilo čulno, majstorski opisano, bez trunke dosađivanja.
Ali sve mi je smetalo. Emocije su mi smetale. Negde duboko, bolelo je.
Avanturistički romani odaju neizbežni "deja vu". Ljubavni su svi nekako ljigavi, zajedno sa erotikom. Horor je trivijalno komičan u svom nastojanju da uplaši. Krimići su na isti kalup. Čitanje fantastike je kao mahanje sjajnim predmetom pred malim detetom. And so on, and so on. Jedino je maštovita komedija netaknuta u svom nevinom sjaju. Na primer, uvek bih mogla da čitam Terija Pračeta. Čovek je genije...
Nije u tome stvar. Komediju svako može da čita i da se smeje, ako je vešto napisana (kao dela gorenavedenog autora). Ali šta ako se sve osim komedije spakuje u jedan roman, kompaktan, smislen, potpun? Šta ako je utisak od takvog dela nemerljivo jači? Bez obzira što ima hepiend? To sam naglasila pošto se ceo svet urotio protiv mene u tvrdnji da je "tuga najjača emocija".
O tome se radi. Da nije bilo tog hepienda, knjigu bih odbacila kao još jednu u nizu interesantnih, ali prolaznih. Neodređen ili tužan kraj je ono što mi je oduvek išlo na živce. Znam da literaturu treba sagledati sa realističke strane, tipa da je ovaj svet takav da vrlo retko "cveta cveće i pevaju ptičice" i da je realnost ekstremno surova. Ne bežim od realnosti. Samo je posmatram iz takvog ugla da me odvratnost od današnjice ne proguta, da bih mogla da živim na optimističan način.
Zašto me je onda hepiend tako ubio?!?!?!?
Sa mnom se definitivno nešto sumnjivo dešava. A suviše sam ponosna da bih mogla o tome da razgovaram sa nekim od svojih bližnjih. Ja sam ta koja je njihov oslonac; ako vide da sumnjam u sebe, otićiće u etar sav moj trud koji sam uložila da u njima probudim njihovu sopstvenu snagu. Ako alfa-vučica poklekne, u koga će verovati?
Ma... Koga ja zavaravam? Znaju oni da u mojim grudima nema ničeg osim olujnog vetra, samo ne podstiču razgovor o tome jer uvek reagujem otkrivanjem očnjaka i pretećim režanjem. Dovoljna mi je briga što se bakćem oko njihovih emotivnih peripetija i držim ih sastavljene, da budalasto ne naude svojim srcima usled glupih ljubavnih predrasuda. Ako u meni nema tih peripetija, u stanju sam da uvek budem objektivna i staložena. Osovina svake odluke dobrog vođe je hladna glava.
Možda nekim delom sebe i dalje verujem da i za mene postoji hepiend. Svojim bližnjima darujem te mogućnosti, podstičem ih da pretvore svoje živote u nenapisane bestselere. Otvaram im nove horizonte, moje srce treperi kada vidim njihove uspehe. Neuspesi bivaju zabeleženi kao vredne lekcije, prolazne boli posle kojih dolazi sreća. Ja sam njihova snaga i to je moja svrha.
Nema ličnog hepienda za mene. Nikada ga nije ni bilo. Kada bih samo mogla da isteram iz sebe tu prokletu nadu, taj prokleti plamičak kojeg oluja u mojim grudima nikako ne uspeva da ugasi... Zar je tako jak? Zar sam toliko dugo verovala u lično ispunjenje, koje nema nikakve veze sa mojim čoporom? Zar sam i dalje duboko u sebi ona nežna, mazna ženka koja žudi da se priljubi uz krzno svog Alfe i oseti sveprisutnu zaštićenost, blagostanje, i božesačuvaj, ljubav?
Prizivam hladne vetrove u sebi. Prizivam sive jesenje kiše. Prizivam led zime, smrznut sjaj punog meseca i beskonačnih rojeva zvezda, i auroru borealis - moju dugu.
Dole postovanu pesmu ne preporučujem bilo kome da posluša pošto uopšte nije prijatna za uho... To je nešto za moju dušu.
Zašto?
To se i ja pitam.
Knjiga je stvarno dobra. Uživala sam. Ali po okončanju čitanja, poželela sam da više nikada ne pročitam bilo kakvu knjigu. Osim onih edukativnih.
Osećala sam trnce uzbuđenja - klasična reakcija zanesenog čitaoca. Osećala sam sva osećanja glavnih likova. Uvukla sam se u njihove umove. Uvukla sam se i u um spisateljice. Sve je bilo čulno, majstorski opisano, bez trunke dosađivanja.
Ali sve mi je smetalo. Emocije su mi smetale. Negde duboko, bolelo je.
Avanturistički romani odaju neizbežni "deja vu". Ljubavni su svi nekako ljigavi, zajedno sa erotikom. Horor je trivijalno komičan u svom nastojanju da uplaši. Krimići su na isti kalup. Čitanje fantastike je kao mahanje sjajnim predmetom pred malim detetom. And so on, and so on. Jedino je maštovita komedija netaknuta u svom nevinom sjaju. Na primer, uvek bih mogla da čitam Terija Pračeta. Čovek je genije...
Nije u tome stvar. Komediju svako može da čita i da se smeje, ako je vešto napisana (kao dela gorenavedenog autora). Ali šta ako se sve osim komedije spakuje u jedan roman, kompaktan, smislen, potpun? Šta ako je utisak od takvog dela nemerljivo jači? Bez obzira što ima hepiend? To sam naglasila pošto se ceo svet urotio protiv mene u tvrdnji da je "tuga najjača emocija".
O tome se radi. Da nije bilo tog hepienda, knjigu bih odbacila kao još jednu u nizu interesantnih, ali prolaznih. Neodređen ili tužan kraj je ono što mi je oduvek išlo na živce. Znam da literaturu treba sagledati sa realističke strane, tipa da je ovaj svet takav da vrlo retko "cveta cveće i pevaju ptičice" i da je realnost ekstremno surova. Ne bežim od realnosti. Samo je posmatram iz takvog ugla da me odvratnost od današnjice ne proguta, da bih mogla da živim na optimističan način.
Zašto me je onda hepiend tako ubio?!?!?!?
Sa mnom se definitivno nešto sumnjivo dešava. A suviše sam ponosna da bih mogla o tome da razgovaram sa nekim od svojih bližnjih. Ja sam ta koja je njihov oslonac; ako vide da sumnjam u sebe, otićiće u etar sav moj trud koji sam uložila da u njima probudim njihovu sopstvenu snagu. Ako alfa-vučica poklekne, u koga će verovati?
Ma... Koga ja zavaravam? Znaju oni da u mojim grudima nema ničeg osim olujnog vetra, samo ne podstiču razgovor o tome jer uvek reagujem otkrivanjem očnjaka i pretećim režanjem. Dovoljna mi je briga što se bakćem oko njihovih emotivnih peripetija i držim ih sastavljene, da budalasto ne naude svojim srcima usled glupih ljubavnih predrasuda. Ako u meni nema tih peripetija, u stanju sam da uvek budem objektivna i staložena. Osovina svake odluke dobrog vođe je hladna glava.
Možda nekim delom sebe i dalje verujem da i za mene postoji hepiend. Svojim bližnjima darujem te mogućnosti, podstičem ih da pretvore svoje živote u nenapisane bestselere. Otvaram im nove horizonte, moje srce treperi kada vidim njihove uspehe. Neuspesi bivaju zabeleženi kao vredne lekcije, prolazne boli posle kojih dolazi sreća. Ja sam njihova snaga i to je moja svrha.
Nema ličnog hepienda za mene. Nikada ga nije ni bilo. Kada bih samo mogla da isteram iz sebe tu prokletu nadu, taj prokleti plamičak kojeg oluja u mojim grudima nikako ne uspeva da ugasi... Zar je tako jak? Zar sam toliko dugo verovala u lično ispunjenje, koje nema nikakve veze sa mojim čoporom? Zar sam i dalje duboko u sebi ona nežna, mazna ženka koja žudi da se priljubi uz krzno svog Alfe i oseti sveprisutnu zaštićenost, blagostanje, i božesačuvaj, ljubav?
Prizivam hladne vetrove u sebi. Prizivam sive jesenje kiše. Prizivam led zime, smrznut sjaj punog meseca i beskonačnih rojeva zvezda, i auroru borealis - moju dugu.
Dole postovanu pesmu ne preporučujem bilo kome da posluša pošto uopšte nije prijatna za uho... To je nešto za moju dušu.
Pošalji komentar