Sinoć kada sam došla iz grada pojavila mi se u mislima ova pesma. Originalno, pravljena je za soundtrack filma "The Highlander III". Bilo je pola 5 i bila sam previše pospana da bih odmah otišla na net i potražila je, ali zato sam je jutros našla... I tako pronašla i ovaj clip, kojije urađen od isečaka iz filma "Atila".
Odmah sam prepoznala jednog od mojih omiljenih glumaca, a to je Gerard Butler. Osim što fantastično glumi, bez obzira na žanr filma u kom se obreo, izgleda kao san snova...
Odavno sam prevazišla loženje na glumce i slične poznate ličnosti, ali kad bi mi jedan ovakav naišao u životu, ne bih se dvoumila - ako mu dodelimo ličnost iz filma "Timeline" ;-) (nije sve u izgledu, razume se)
Elem, poenta ovde je sam snimak. Ljubavna priča, koja se pretvara u tragediju zbog smrti jednog od njih dvoje. Znam da ljudi često nalaze fascinantnim takve priče, zbog činjenice da je prerana smrt voljene osobe na neki način uzdigla tu ljubav na viši nivo. Nazovite me čudakom, ali ja to uopšte ne gledam tako.
Šta preostaje onom ko je ostao sam, osim da se pomiri sa sudbinom i natavi dalje? Tragedija je pa je tragedija, ali život ide dalje. To je možda grubo izloženo, ali tako je. Razmišljala sam kako bih se ja ponela da se nađem u takvoj situaciji. Slučajno ili sudbinski, jedna meni veoma bliska osoba je doživela ovu nesreću. To je dosta unazadilo njen život, ali posle određenog protoka godina, ponovo je našla ljubav. Naravno, ja sam tu dosta pomogla po pitanju "oslobođenja uma i srca od prošlosti", i bilo je teško, ali pomogla sam joj sa zadovoljstvom znajući da će biti srećna. I srećna je. Bravo ja ;-D
Ono što me nervira u celoj priči je to što cela postavka nije nimalo fer. Teško se mirim sa sudbinom bilo šta da je u pitanju, a pogotovo ovako velike stvari. Mislim da bih poludela od besa i tuge. Možda bi mi se desilo isto što i Drakuli
A ono što me tek nervira je glorifikovanje same priče. Volim hepiend više od bilo čega na ovom svetu i isključivo tome težim. Kada gledam film ili čitam knjigu, tužan kraj mi upropasti ceo utisak.
Ako i jeste sudbinski određeno da neko biće u životu izgubi svoju voljenu osobu, gde je tu smisao? Smatram da sve u ovom Univerzumu treba da ima logiku, a ta postavka stvari nema logike. Osim ako ta ljubav prevazilazi granice materijalnog pa jednostavno ne može da opstane u nesavršenom fizičkom svetu. Da, to bi imalo smisla. Ali ni to nije fer. To bi značilo da se celog života trudimo da postignemo nešto kroz muku i patnju, i na kraju to i ne iskusimo u potpunosti. Takva postavka je obezvređivanje života. Ili grešim...?
Odmah sam prepoznala jednog od mojih omiljenih glumaca, a to je Gerard Butler. Osim što fantastično glumi, bez obzira na žanr filma u kom se obreo, izgleda kao san snova...
Odavno sam prevazišla loženje na glumce i slične poznate ličnosti, ali kad bi mi jedan ovakav naišao u životu, ne bih se dvoumila - ako mu dodelimo ličnost iz filma "Timeline" ;-) (nije sve u izgledu, razume se)Elem, poenta ovde je sam snimak. Ljubavna priča, koja se pretvara u tragediju zbog smrti jednog od njih dvoje. Znam da ljudi često nalaze fascinantnim takve priče, zbog činjenice da je prerana smrt voljene osobe na neki način uzdigla tu ljubav na viši nivo. Nazovite me čudakom, ali ja to uopšte ne gledam tako.
Šta preostaje onom ko je ostao sam, osim da se pomiri sa sudbinom i natavi dalje? Tragedija je pa je tragedija, ali život ide dalje. To je možda grubo izloženo, ali tako je. Razmišljala sam kako bih se ja ponela da se nađem u takvoj situaciji. Slučajno ili sudbinski, jedna meni veoma bliska osoba je doživela ovu nesreću. To je dosta unazadilo njen život, ali posle određenog protoka godina, ponovo je našla ljubav. Naravno, ja sam tu dosta pomogla po pitanju "oslobođenja uma i srca od prošlosti", i bilo je teško, ali pomogla sam joj sa zadovoljstvom znajući da će biti srećna. I srećna je. Bravo ja ;-D
Ono što me nervira u celoj priči je to što cela postavka nije nimalo fer. Teško se mirim sa sudbinom bilo šta da je u pitanju, a pogotovo ovako velike stvari. Mislim da bih poludela od besa i tuge. Možda bi mi se desilo isto što i Drakuli
A ono što me tek nervira je glorifikovanje same priče. Volim hepiend više od bilo čega na ovom svetu i isključivo tome težim. Kada gledam film ili čitam knjigu, tužan kraj mi upropasti ceo utisak.Ako i jeste sudbinski određeno da neko biće u životu izgubi svoju voljenu osobu, gde je tu smisao? Smatram da sve u ovom Univerzumu treba da ima logiku, a ta postavka stvari nema logike. Osim ako ta ljubav prevazilazi granice materijalnog pa jednostavno ne može da opstane u nesavršenom fizičkom svetu. Da, to bi imalo smisla. Ali ni to nije fer. To bi značilo da se celog života trudimo da postignemo nešto kroz muku i patnju, i na kraju to i ne iskusimo u potpunosti. Takva postavka je obezvređivanje života. Ili grešim...?
