Sinoć, tj. jutros sam legla oko 5 jer nisam mogla da spavam, ali zato sam se posle lepo naspavala. Ustala sam oko pola 1, istuširala se, i keva reče da idemo danas malo do Kosmaja. Dan je delovao prelep, kao u bajci, pravi prolećni. Inače, najviše volim vreme ranog proleća (početak aprila) i zrele jeseni (oktobar). Priroda u tim dobima najlepše miriše, i što je vrlo bitno - nema buba. U prvom slučaju se budi, pa sokovi bilja bujaju na sve strane, a u drugom slučaju se sprema za počinak i boje su prelepe, a vreme pitomo i relativno vlažno.
Na Kosmaj smo se odvezle ja, keva, njena ortakinja Sanja sa petogodišnjom ćerkicom Nađom, i Sanjina sestra Jelena sa četvorogodišnjom ćerkicom Kajom. Šest ženski na prolećnom izletu. Prilikom polaska, nije mi se svidela ideja što idu klinke jer sam bila u raspoloženju da se osamim i lutam po šumi dok one sede i kvarcuju se na klupicama pored manastira, a znala sam da će da mi uvale posao dadilje. Ipak, klinke sam danas videla prvi put, i ispostavilo se da se moj odnos sa decom drastično popravio u zadnjih godinu dana. Nađa je mali vragolasti, plavooki, plavokosi anđeo! Kada smo seli u kola, trebala je da mi sedne u krilo, a ona me je prvo "ispipala" da vidi da li sam dovoljno mekana, i pošto je zaključila da je sve OK, uskočila mi je u krilo i proglašena sam njenom "živom foteljom". Dobila sam i kompliment da sam lepa i da je lepo što se stalno smešim. Ostatak dana je provela zaheftana za mene, šta reći? ;-D Kaja je povučenija, stidljiva i vezana za majku, tako da nije baš mnogo obraćala pažnju na mene. Nađa joj je bila nešto kao "vodič" i bilo je smešno gledati ih tako, kao da je razlika u godinama između njih dve mnogo veća. Ljuljale smo se na ljuljaškama, brale ljubičice, mazile neko kučence, i naravno, zavitlavale naše majke. Mnogo mi je prijalo. Sem onog dela gde su se sve tri keve složile da sam i Kaju i Nađu mogla da "rodim" i da sam zrela da pravim sopstveno klinče. Šic bre od mene! >:-(
Naravno, Zov Prirode je proradio neposredno po dolasku na Kosmaj, i morala sam da odem u šumu što pre. Otišla sam putem iza izvorske česme, hodajući besciljno, prateći svoj uobičajeni instinkt. Bilo mi je divno, preplavio me je osećaj pripadnosti koji mi uglavnom uvek fali.
Kada sam se vratila, Nađa je dotrčala i zalepila se za mene, grdeći me što je nisam povela sa sobom. Rekla sam poluistinu: staza je neravna i ona ne bi mogla tuda da prođe, a i zemlja je još uvek meka i vlažna tako da bi mogla i da se oklizne i padne. Deo koji joj nisam rekla je da u takav pohod idem samo sama, ili eventualno sa svojim voljenim bićem. U zadnjih 4-5 godina išla sam uvek samo sama.
Regenerisana sam od glave do pete, a polenska kijavica je nekako ublažena. Oči su mi blago pozelenele od današnjeg sunca. Toliko sam puna energije da nisam imala potrebu više ni za jednim obrokom posle doručka. Tek sad sam svesna koliko će za mene biti lek selidba u prirodno okruženje. Tako sam pozitivna! Jel' osećate vibracije? ;-)
Ovu pesmu sam malopre čula na radiju; dugo je nisam čula, a inače mi je jedna od omiljenih house stvari...
Na Kosmaj smo se odvezle ja, keva, njena ortakinja Sanja sa petogodišnjom ćerkicom Nađom, i Sanjina sestra Jelena sa četvorogodišnjom ćerkicom Kajom. Šest ženski na prolećnom izletu. Prilikom polaska, nije mi se svidela ideja što idu klinke jer sam bila u raspoloženju da se osamim i lutam po šumi dok one sede i kvarcuju se na klupicama pored manastira, a znala sam da će da mi uvale posao dadilje. Ipak, klinke sam danas videla prvi put, i ispostavilo se da se moj odnos sa decom drastično popravio u zadnjih godinu dana. Nađa je mali vragolasti, plavooki, plavokosi anđeo! Kada smo seli u kola, trebala je da mi sedne u krilo, a ona me je prvo "ispipala" da vidi da li sam dovoljno mekana, i pošto je zaključila da je sve OK, uskočila mi je u krilo i proglašena sam njenom "živom foteljom". Dobila sam i kompliment da sam lepa i da je lepo što se stalno smešim. Ostatak dana je provela zaheftana za mene, šta reći? ;-D Kaja je povučenija, stidljiva i vezana za majku, tako da nije baš mnogo obraćala pažnju na mene. Nađa joj je bila nešto kao "vodič" i bilo je smešno gledati ih tako, kao da je razlika u godinama između njih dve mnogo veća. Ljuljale smo se na ljuljaškama, brale ljubičice, mazile neko kučence, i naravno, zavitlavale naše majke. Mnogo mi je prijalo. Sem onog dela gde su se sve tri keve složile da sam i Kaju i Nađu mogla da "rodim" i da sam zrela da pravim sopstveno klinče. Šic bre od mene! >:-(
Naravno, Zov Prirode je proradio neposredno po dolasku na Kosmaj, i morala sam da odem u šumu što pre. Otišla sam putem iza izvorske česme, hodajući besciljno, prateći svoj uobičajeni instinkt. Bilo mi je divno, preplavio me je osećaj pripadnosti koji mi uglavnom uvek fali.
Kada sam se vratila, Nađa je dotrčala i zalepila se za mene, grdeći me što je nisam povela sa sobom. Rekla sam poluistinu: staza je neravna i ona ne bi mogla tuda da prođe, a i zemlja je još uvek meka i vlažna tako da bi mogla i da se oklizne i padne. Deo koji joj nisam rekla je da u takav pohod idem samo sama, ili eventualno sa svojim voljenim bićem. U zadnjih 4-5 godina išla sam uvek samo sama.
Regenerisana sam od glave do pete, a polenska kijavica je nekako ublažena. Oči su mi blago pozelenele od današnjeg sunca. Toliko sam puna energije da nisam imala potrebu više ni za jednim obrokom posle doručka. Tek sad sam svesna koliko će za mene biti lek selidba u prirodno okruženje. Tako sam pozitivna! Jel' osećate vibracije? ;-)
Ovu pesmu sam malopre čula na radiju; dugo je nisam čula, a inače mi je jedna od omiljenih house stvari...
