...
Opet, dolazimo do istog zakljucka kao i uvek.
Naravno, radi se o interakciji sa spoljasnjim svetom. Nisam sigurna kada sam tacno presla tu "granicu" u sebi, ali znam da je bilo neminovno da se to jednog dana desi.
Ali... zar ovako rano? Tesim se pretpostavkom da ipak i dalje nisam svesna svih svojih elemenata egzistencije. Mislim da je dobra osobina uvek ostavljati otvorene opcije; na neki nacin, to je kao biti spreman na neocekivano.
Sa druge strane, gorka je istina da u sustini celog mog zivota nista nije uspelo da me zaista iznenadi... Sem jedne stvari - da sam predodredjena za konstantnu agoniju. Moja sustina je svetla, neobuzdana, naivna, puna ljubavi, a sve je to pomraceno desavanjima na koja nikako nisam mogla da uticem (koliko god da sam se trudila). Izmedju ostalog, nisam mogla da biram gde cu da se rodim - bar pretpostavljam da je tako; bilo bi potpuno besmisleno da sam svesno izabrala zivot ispunjen patnjom, bezanjem od progonitelja i borbom sa istima, pogotovo posle svega sto sam iskusila.
Ono sto sada radim je malo bizarno, ali u skladu je sa mnom: iscekujem nemoguce.
Opcije za istinsku srecu su mi zatvorene sa svih strana, ali ipak iscekujem to nemoguce, jer mi nista drugo nije ni preostalo. Nezamislivo mi je da odustanem od svog cilja; ni jedno bice ne moze protiv svoje prirode.
Necu da menjam nista na sebi ako se moje telo samo pobuni protiv promene, jer bi to znacilo da ono nije predodredjeno za takvu promenu, odnosno odbija da se promeni na taj nacin. U principu, sada nemam sta konkretno da radim sem da cekam, i to mozda uzalud.
Druzenje sa coporom je pocelo zabrinjavajuce da mi ide na zivce, jer u sustini nemam vise zelju da slusam o njihovim svakodnevnim trivijalnim problemcicima, i isto tako trivijalnoj sreci (jer je ne cene dovoljno - tu sam neizbezno omanula u vodjstvu, bojim se). Nacin zivota kao njihov mi je surovo uskracen, ali odavno sam prestala da se pitam zasto je tako. Mozda delujem ogorceno i cak ljubomorno, ali sustinski nije tako jer oni su moja "ceda", i njihovo blagostanje mi je samim tim vazno. Raduje me sto rade na svojim manama i ispravljaju ih, vremenom.
Mada, za mene je kasno da im se pridruzim u toj novoj etapi zivota - zrelosti. Negde na svom putu sam zasla u duboku sumu, prateci miris (ili samo san o mirisu?), dok su se oni drzali cistine. Iz duboke tame siprazja ih posmatram sa melanholicnim osmehom, i nanovo odlazim.
Osecam se mirno i oslobodjeno ovde, sama, ali tu samocu istovremeno i mrzim. U mojoj glavi se uvek vrte slajdovi istih slika i scena, svira ista muzika, izgovaraju se iste reci. Dosadno je. Monotoniju povremeno razbije razgovor sa nekim od moje najuze porodice, ili par najbliskijih prijatelja, ili pak sa potpunim strancem, ali uvek se zavrsi na taj nacin sto cujem nesto sto sam vec cula, samo u malo izmenjenoj formi, i dajem obrazlozenja o kojima i ne razmisljam previse, a koja sagovorniku obicno puno znace.
Nezainteresovanost je na meni postala ocigledna, i vise nemam nikakvu nameru da to skrivam. Neka svi vide da je ova zverka umorna, i da joj je dosta svega; mozda ce me bar malcice vise razumeti umesto sto izvode apsurdne zakljucke o meni. Uostalom, bolje je da se drze svojih zivota umesto sto bi spekulisali o mom - ionako ne verujem da su "dorasli zadatku".
I nikada nece shvatiti koliko im zapravo zavidim na jednostavnosti i izostatku svesnosti o svetu oko sebe, i o sebi samima.
Ne bolujem vise od trauma vezanih za krvave borbe u kasnom detinjstvu, jer sam ih prevazisla, samom cinjenicom da sam ziva i posedujem zdrav razum, i relativno funkcionalno fizicko zdravlje. Svaki pojam u vezi moje proslosti ima svoje odgovarajuce mesto u mojoj memoriji, svoj razlog i svoju posledicu. Jednostavno receno - nacisto sam sa samom sobom. Ne muce me nedoumice i strahovi. Ne sumnjam u sebe. Ne sumnjam ni u izbor osoba sa kojima provodim vreme, ni u meru bliskosti sa svakim od njih. Mislim da sam u stanju da dam smislen odgovor na bilo koje pitanje u zavisnosti od fonda mog znanja.
Sada mi je najveci problem kako da uklopim sebe ovakvu, "probudjenu", u usnuli svet oko sebe. Taj svet mi je postao skoro smesan, u istoj meri u kojoj mi izaziva bol.
Znam da mi treba spona. Bice koje ce me drzati opustenom i pripadnom ovom svetu, koje ce me izvuci na cistinu iz mracne sume po kojoj lutam, koje ce prekinuti moje traganje/cekanje, jer mi je vise muka od samoce i tisine. Plasim se da ne pocnem da gubim prijatelje zbog svoje "odsecenosti". Ali kao sto spomenuh, ne mogu protiv sebe.
Sa grotesknom uzbudjenoscu cekam ishod svega ovoga i iskreno se nadam da nece ostati samo na pukom razocarenju. Mora da postoji nesto vise od toga, nesto znacajnije. Ne moze stalno da pada kisa. A mozda i moze...? Uzasna pomisao. To bi znacilo da je moja uloga bila samo ono sto sam vec i obavila, i da sam unapred protracila ceo svoj zivot, a to je krajnje bedno za nekog ko oseca da u sebi nosi toliko toga...
Probudjeni um bdi nad usnulim srcem i oplakuje njegovo komatozno stanje.
Sve sto osecam su bol i praznina.
Opet, dolazimo do istog zakljucka kao i uvek.
Naravno, radi se o interakciji sa spoljasnjim svetom. Nisam sigurna kada sam tacno presla tu "granicu" u sebi, ali znam da je bilo neminovno da se to jednog dana desi.
Ali... zar ovako rano? Tesim se pretpostavkom da ipak i dalje nisam svesna svih svojih elemenata egzistencije. Mislim da je dobra osobina uvek ostavljati otvorene opcije; na neki nacin, to je kao biti spreman na neocekivano.
Sa druge strane, gorka je istina da u sustini celog mog zivota nista nije uspelo da me zaista iznenadi... Sem jedne stvari - da sam predodredjena za konstantnu agoniju. Moja sustina je svetla, neobuzdana, naivna, puna ljubavi, a sve je to pomraceno desavanjima na koja nikako nisam mogla da uticem (koliko god da sam se trudila). Izmedju ostalog, nisam mogla da biram gde cu da se rodim - bar pretpostavljam da je tako; bilo bi potpuno besmisleno da sam svesno izabrala zivot ispunjen patnjom, bezanjem od progonitelja i borbom sa istima, pogotovo posle svega sto sam iskusila.
Ono sto sada radim je malo bizarno, ali u skladu je sa mnom: iscekujem nemoguce.
Opcije za istinsku srecu su mi zatvorene sa svih strana, ali ipak iscekujem to nemoguce, jer mi nista drugo nije ni preostalo. Nezamislivo mi je da odustanem od svog cilja; ni jedno bice ne moze protiv svoje prirode.
Necu da menjam nista na sebi ako se moje telo samo pobuni protiv promene, jer bi to znacilo da ono nije predodredjeno za takvu promenu, odnosno odbija da se promeni na taj nacin. U principu, sada nemam sta konkretno da radim sem da cekam, i to mozda uzalud.
Druzenje sa coporom je pocelo zabrinjavajuce da mi ide na zivce, jer u sustini nemam vise zelju da slusam o njihovim svakodnevnim trivijalnim problemcicima, i isto tako trivijalnoj sreci (jer je ne cene dovoljno - tu sam neizbezno omanula u vodjstvu, bojim se). Nacin zivota kao njihov mi je surovo uskracen, ali odavno sam prestala da se pitam zasto je tako. Mozda delujem ogorceno i cak ljubomorno, ali sustinski nije tako jer oni su moja "ceda", i njihovo blagostanje mi je samim tim vazno. Raduje me sto rade na svojim manama i ispravljaju ih, vremenom.
Mada, za mene je kasno da im se pridruzim u toj novoj etapi zivota - zrelosti. Negde na svom putu sam zasla u duboku sumu, prateci miris (ili samo san o mirisu?), dok su se oni drzali cistine. Iz duboke tame siprazja ih posmatram sa melanholicnim osmehom, i nanovo odlazim.
Osecam se mirno i oslobodjeno ovde, sama, ali tu samocu istovremeno i mrzim. U mojoj glavi se uvek vrte slajdovi istih slika i scena, svira ista muzika, izgovaraju se iste reci. Dosadno je. Monotoniju povremeno razbije razgovor sa nekim od moje najuze porodice, ili par najbliskijih prijatelja, ili pak sa potpunim strancem, ali uvek se zavrsi na taj nacin sto cujem nesto sto sam vec cula, samo u malo izmenjenoj formi, i dajem obrazlozenja o kojima i ne razmisljam previse, a koja sagovorniku obicno puno znace.
Nezainteresovanost je na meni postala ocigledna, i vise nemam nikakvu nameru da to skrivam. Neka svi vide da je ova zverka umorna, i da joj je dosta svega; mozda ce me bar malcice vise razumeti umesto sto izvode apsurdne zakljucke o meni. Uostalom, bolje je da se drze svojih zivota umesto sto bi spekulisali o mom - ionako ne verujem da su "dorasli zadatku".
I nikada nece shvatiti koliko im zapravo zavidim na jednostavnosti i izostatku svesnosti o svetu oko sebe, i o sebi samima.
Ne bolujem vise od trauma vezanih za krvave borbe u kasnom detinjstvu, jer sam ih prevazisla, samom cinjenicom da sam ziva i posedujem zdrav razum, i relativno funkcionalno fizicko zdravlje. Svaki pojam u vezi moje proslosti ima svoje odgovarajuce mesto u mojoj memoriji, svoj razlog i svoju posledicu. Jednostavno receno - nacisto sam sa samom sobom. Ne muce me nedoumice i strahovi. Ne sumnjam u sebe. Ne sumnjam ni u izbor osoba sa kojima provodim vreme, ni u meru bliskosti sa svakim od njih. Mislim da sam u stanju da dam smislen odgovor na bilo koje pitanje u zavisnosti od fonda mog znanja.
Sada mi je najveci problem kako da uklopim sebe ovakvu, "probudjenu", u usnuli svet oko sebe. Taj svet mi je postao skoro smesan, u istoj meri u kojoj mi izaziva bol.
Znam da mi treba spona. Bice koje ce me drzati opustenom i pripadnom ovom svetu, koje ce me izvuci na cistinu iz mracne sume po kojoj lutam, koje ce prekinuti moje traganje/cekanje, jer mi je vise muka od samoce i tisine. Plasim se da ne pocnem da gubim prijatelje zbog svoje "odsecenosti". Ali kao sto spomenuh, ne mogu protiv sebe.
Sa grotesknom uzbudjenoscu cekam ishod svega ovoga i iskreno se nadam da nece ostati samo na pukom razocarenju. Mora da postoji nesto vise od toga, nesto znacajnije. Ne moze stalno da pada kisa. A mozda i moze...? Uzasna pomisao. To bi znacilo da je moja uloga bila samo ono sto sam vec i obavila, i da sam unapred protracila ceo svoj zivot, a to je krajnje bedno za nekog ko oseca da u sebi nosi toliko toga...
Probudjeni um bdi nad usnulim srcem i oplakuje njegovo komatozno stanje.
Sve sto osecam su bol i praznina.
