Trebam te, previše...

Ili samo trebam nekoga... Ili ne trebam nikoga, ali svega mi je previše...
Ili, kome uopšte treba pokvarena roba za jednokratnu upotrebu?
I opet mi je previše...
I polomio bih tišinu ovog staklenog neba, kada se ne bi obrušilo na mene...
Kopao bih ponovo po sebi, ali se plašim da ništa dobro niti lijepo nije ostalo...
Biraj: rizik i vjerovatno razočarenje, ili neodređenost nade koja je vjerovatno neopravdana?
Želiš da vidiš trulež i buđ? Želiš da vidiš đubre i gnoj?
Želis da zasadiš nešto tu, možda, nadajući se da će iznići nešto lijepo iz toga?
Nešto što svi vole: mirisno i šareno, slatko i veselo, odvratno u svojoj naivnosti i tupo u svojoj nevinosti?

Ne, nisam naučio da dugujem...

Polomiću tišinu i kopaću po sebi...
I krvav, dok mi još staklo viri iz mesa, iz grla, iz oka, pokloniću ti najslađe đubre sazrilo samo za tebe.