Lilith

Realnost

Borba sa samom sobom... dugo ne okrvavih ruke ovoliko...

Ostati?

Otići još dalje?

Vratiti se?

Ako ostanem... imam šansu za očuvan život i nerve, imam mogućnost da pomognem porodici, imam šansu za novi početak u svojoj glavi i šansu da konačno uspem...sa Njim.

Ako odem još dalje... čekaju me novi izazovi, novi ljudi, nove borbe...ono nepoznato čemu ceo život težim...

Ako se vratim... čeka me luda i blesava moja zemlja i sve za šta mi vredi boriti se...

Kako da ostanem?

Kako da ne ostanem?

Kako da odem?

Kako da ne odem?

Kako da se vratim?

Kako da se ne vratim?

*****************************************************************************************************

Ležim sinoć u potpunom miru... sa glavom kraj njegove...zureći u ekran i Lifes of Others... osluškujem mu disanje negde u mraku... osećam ruke njegove kako mirno počivaju kraj mojih... i mirna sam, tiha, svoja, bezbedna... i beskrajno tužna... jer ovo nije MOJA realnost.

Zato ne mogu da ga gledam u oči više. Ni da mu kažem zašto ni kako ni koliko. Jer OVO nije MOJA realnost... moja je realnost u musavim beogradskim jutrima... i na onom Šumadijskom brdu koje su moji preci pripitomili još... moja je realnost generacijama već na Bežanijskom i Novom groblju... moja realnost se šeta Knez Mihailovom...

Zato krvavim ruke. Zato isecam iz sebe i poslednje sećanje da sam umela da... nije ni važno šta ni kako ni koliko... zato ne mogu da budem Žena a da prvo ne budem Čovek... a u mom slučaju ova dva nisu isto, niti se preklapaju...

Odluka je jednostavna... nije izbora nikada ni bilo... ponovo sam dozvolila sebi neopravdan uzlet u tudju bajku... sada se vraćam u stvarnost.

Dobrodošla Lilith... svoju si decu pojela sama!

{ 14:24, 17/10/2007 } { Poslao/la pahulja }

tek kad raskrstis sa nostalgijom, znaces gde si i kuda dalje.
mozda tebi to sad i ne lici na nostalgiju, ali jeste. i ume da ukoci.
pricam iz iskustva...

{ 15:13, 17/10/2007 } { Poslao/la Lilith }

@pahulja... ovaj post je teze razumljiv za ljude koji me ne poznaju licno jer na celu pricu oko rada u inostranstvu i nostalgiji postoje i neke specificne okolnosti u mom zivotu. Zbog toga mislim da se ovaj put ne radi o nostalgiji vec o jednoj duboko licnoj moralnoj dilemi koja je okoncana posle duge i teske bitke sa samom sobom. Verujem da klasicna nostalgija ume da podseti na ovde opisano, ali isto tako znam i zbog cega ovo ovde nije nostalgija. Pozdrav i hvala na podrsci.

{ 15:32, 17/10/2007 } { Poslao/la svetlana }

,,kad srce zapišti misao je kriva,,nepoznajem tebe ali tvoja dilema mi je dobro poznata želim ti sve što i ti samoj sebi želiš

{ 15:47, 17/10/2007 } { Poslao/la Wolfie }

Ejjj, pa gdje si ti!? ))
Kod mene je samo prst bio bukvalno isjecen i moram priznati da nije bas bilo prijatno iskustvo, pa ako bas ne moras, mani se "sjecenja"! )))
Mjesec dana bolovanja, mjeseci odsustva od bloga + ostalo, a vrijeme izgleda ne stoji svugdje! Nedostajala si! ))
Puno te pozdravljam!!!! ))))

{ 18:16, 17/10/2007 } { Poslao/la nurlisoul }

brrrr..dušo...brrr....želim ti hrabrosti da se nosiš sa sobom...želim ti radosti u onom što činiš...želim ti da , ipak, u svemu budeš sretna......

{ 21:17, 17/10/2007 } { Poslao/la mazzapsycho }

realnost je tamo gde je napraviš.

{ 06:39, 18/10/2007 } { Poslao/la drvo }

Zbog ljubavi se čini sve.
Onog trenutka kada nisi spremna da joj se žrtvuješ,
to nije ljubav.
Više sreće sledeći put ili promeni kriterijume.
Kažu čovek treba da je sebi najvažniji,
da, ali srećan čovek. Ako u svojim postupcima ne pronalaziš zadovoljenje,
nikada nećeš imati šta da daješ i da deliš,
a to je mnogo veća muka od svega što te na životnom putu još očekuje. Pametnica si ti, znaćeš kud ćeš