Lilith

Eto, šta bih sve rekla...

Smišljam neke reči koje bih da izgovorim... nedostaje mi hrabrosti.

Obećala sam da ću poslednji dan provesti sa njim, da ćemo piti dugo i mnogo, da ću se smejati i da neće biti prepucavanja kao obično. I ja mnogo obećavam.

Kada malo bolje razmislim... ima i logike neke, bolesne, u svemu tome... da Prvom pripadne Poslednji dan, čas, osmeh... ovde proveden. A rekla bih mu... svašta... rekla bih, na primer...

Sećaš se onog razgovora pre pet godina, neposredno pošto si otišao... kada smo lutali besciljno Novim Beogradom i kada si me pustio da te mrzim? Sećaš se da sam ti tada rekla da nije problem... da sam ok i da je zaista u redu cela ta priča sa tvojim odlaskom od Nas, ali da nije u redu tvoj odlazak od Mene i da se plašim osude da u dvadesetoj godini znam da, ma šta učinila, ma koliko se trudila, nikada neću biti kompletna... da će na tom mozaiku koji slažem strpljivo, a koji bi trebalo da predstavlja moj život, uvek nedostajati jedna kockica?

U mojoj glavi on bi trebalo da kaže da se seća...

E, pa... bila sam u pravu... pametnija tada nego sada. Nedostaje. Ne ti, ne laskaj sebi... kockica nedostaje... i što vreme više odmiče sve više shvatam da mi opasno kvari sliku...

U mojoj glavi on bi trebalo da u tišini pogne glavu, prećutno me puštajući da nastavim.

Nemoj da misliš da ti ovo govorim zato što želim bilo šta,  zato sam i ćutala do sada...do trenutka kada bi vreme po sebi oduzelo mogućnosti da se moje reči tumače kao neiskrenost i kao pokušaj da vratim bespovratno. Ni blizu nisam te ideje. Ni najmanje te ne želim u svom životu... ne znači to da mi nije...da te... nebitno, kapiram da znaš šta hoću da kažem... meni bi, recimo, značilo da znam da sam nekome, ničim izazvano i još manje zasluženo toliko obeležila život. Ali me iskreno boli uvo da li tebi to išta znači i da li će ti biti drago jednom što si ovo čuo... ali nekako ne mogu da odem a da ovo ne izgovorim. Isto kao što ne bih mogla ni da se vratim znajući da će me sačekati nedovršenost. Sada dovršavam ono što si započeo... bez tvoje dozvole i saglasnosti, prerasla sam vreme kada sam to želela...

U mojoj glavi on bi podigao glavu i uputio jedan od onih nemih, bezizraznih pogleda...

U svakom slučaju, neću da dužim... ni da sedim ovde više... ni da te vidim ni da te čujem ponovo, ovde ni tamo... zato govorim sada... Imala sam čudan trip sve ove godine da sam slaba na tebe. Nije bio trip. Jesam. Ali ne na tebe već na sebe kakva sam kada sam sa tobom. Samo sa tobom, nažalost. Ona JA koju sam najviše volela. Ona koju ničim ne mogu da vratim. Zato nisam odbijala susrete, mada mi nikada nije bilo jasno zašto ih želiš... sada mi više nije važno jer sam shvatila zašto sam ih prihvatala... jer su predstavljali protezu za nedostajući deo. Svaka kafa. Svaki telefonski razgovor. Svaka poruka. Proteza za nedostajući deo mene koji sam glupo i očajnički želela da stvorim ni iz čega, da makar ponekad osetim da sam cela i svoja, onakva kakvu se pamtim da sam umela da budem. I glupo, potpuno glupo, tvoje je prisustvo bilo potrebno da taj osećaj izazove.

Danas sam ovde iz drugih razloga. Da se oprostim. Ne sa tobom. Već sa tim delom. Zadrži ga. Baci ga. Radi sa njim šta želiš... jer ja više ne želim da se zadovoljavam protezama. Ako je prazno, neka je prazno, i to sam ja. Ako se popuni, odlično... ako ne, živeću i bez toga... zamisliću da je to konceptualni trik u mozaiku. Toliko jednostavno.

U mojoj glavi... ovde bi nastao prekid filma... dugometražnog...

{ 10:43, 31/8/2007 } { Poslao/la III }

pojeo sam celu kesicu kokica
za vreme ovog filma
oooo super

{ 11:34, 31/8/2007 } { Poslao/la BIBA }

Dobro je.
Nova si.
Ako.
Ljubić za sreću!

{ 12:28, 31/8/2007 } { Poslao/la whoreofbabylon }

Preseci i požuri napred...
Ne okreći se...