Lilith

Četvorodnevni krug mog života...

Već četvrti dan u bolovima...neljudskim...

A toliko sam toga želela da uradim ovaj vikend...da šetam, pijem kafu, laganu, popodnevnu na nekom dunavskom splavu... jednostavno, opustim se i uživam. Ne razmišljam o poslu...o obavezama...studijama...problemima... ničemu sem o sunčanom danu provedenom sa ljudima koje volim.

Umesto toga, previjam se u bolovima četiri puna dana... i nema mi druge. izgleda, sem da opet idem pod nož... a to me plaši. Užasava... Valjda bi šesti put bio za ove tri godine od kako je počelo da se dogadja...

"Tvoje telo na taj način izbacuje toksine i stres..."

"Sve je to zato što ne plačeš..."

"Moraš naučiti da se opustiš..."

"Koliko često ti se to dešava... ah, pa to je previše... i šta misliš da uradiš po tom pitanju?"

Sve mudrija od mudrije lekarske izjave...

A onda odem... legnem na taj sto... oni, po pravilu odluče da nema svrhe davati anesteziju za tako kratku hiruršku intervenciju...i seku, režu, kopaju, muče... onesvešćujem se na tim stolovima... ali niko od njih nikada se ne sažali, ne pomisli da bi možda mogao učiniti nešto da olakša bol...ne, za njih sam ja samo meso na stolu koje će tranžirati po navici...kako stigne...i ne razmišljajući o alternativama... jer. zaboga...tako piše u udžbeniku...

Kapiram da u doba Prvog, Drugog... i svih skorašnjih ratova nije bilo anestezije i da su se takve a i gore stvari rešavale na licu mesta, po kratkom postupku...

I ponekad se baš osetim razmaženo... od toga se ne umire... zašto bih onda morala da dobijem anesteziju...

A onda mi iz podsvesti progovori Djavo i pita... Misliš li da oni znaju kakav bol trpiš? Misliš li da bi bilo ko od njih dozvolio da njega tako seckaju bez anestezije, u upalnom procesu?

Prvi dan se, po pravilu, uvek nadam, da će se povući...moja muka...da će telo pronaći način da apsorbuje gnev oličen u fiziološkom produktu koji izrasta na meni... tada sam još hrabra... smeškam se i tvrdim da "samo što nije prošlo"... usudim se i da izadjem iz kuće i da se, stežući zube od bolova koji već palacaju, pretvaram da sam sasvim dobro i da se ništa ne dešava...

Drugi dan mi je već problem da ustanem iz kreveta... po njemu se vučem tražeći pozu koja može da učini da bol što manje osećam... roditelji, najčešće, tada već počinju da pominju odlazak kod lekara i intervenciju, ali mi i dalje, strpljivo prave i stavljaju obloge, bapske lekove za koje smo čuli da pomažu... ja se još uvek borim sa sobom... užas prethodnih iskustava mi ne da da klonem i popustim neizbežnoj hirurškoj utesi.

Treći dan je, uglavnom, najgori... javlja se niska temperatura...ono čudo doseže neverovatne srazmere i visinu i širinu...boli me čini mi se i dašak vetra koji  predje preko upaljene površine... kičma i kukovi popuštaju od ležanja... i oni počinju da bole...više ne nalazim mira ni sna...kada i utonem u demež...košmarni... trzam se od bolova i neretko, vrišteći budim... ne javljam se na telefon... ponekad samo njemu da mu kažem da će biti bolje, da mora biti bolje...

Četvrti dan najčešće popuštam i odlazim da se predam hladnom čeliku skalpela (ili od čega ih već prave)... otupelost... ne osećam strah, nemam uspomena, ne mislim na sutra...najčešće to i ne činim zbog sebe...jer tada i već postaje svejedno... ali se setim obaveza na poslu...kao i da nemam prava porodicu da maltretiram...da postoje mesta na kojima bi trebalo da sam, ljudi sa kojima bi trebalo razgovarati... neki novi posao koji čeka da bude uradjen... i odem... predam se...legnem...sklopim oči...ugrizem usnu snažno...moleći se da nessvest dodje što pre, već sa prvim kontaktom skalpela sa izmučenim organizmom... iz nesvesti me najčešće budi šamaranje neke nervozne sestre...u plastičnoj čašici voda... ponekad ispred zabrinuti otac, koji mi briše znoj sa čela kada ispuzim iz sale... vodi me na vazduh i zajednos amnom pali cigaretu, skrivajući pogled od mog, da ne vidim koliko i njega sve to boli...

Vozi me kući... utonem u krevet koji je mama u medjuvremenu presvukla čistom posteljinom...da osetim olakšanje i utonem u brz, neizmerno težak i tup san...

{ 10:49, 19/3/2007 } { Poslao/la Wolfie }

Auf.... ((

Tek sada vidjeh... ((

Ako ti nesto znaci, sa 3 i po godine su me operisali "nazivo", a operacija bas i nije bila tako jednostavna... Bilo je - ili noga ili pod hitno pod noz! I danas - 24 godine poslije sjecam se toga kao da je juce bilo, nesnosnog bola i mog vristanja: "Je.em mater svim doktorima!", bar kada je anestezija u pitanju - u potpunosti saosjecam sa tobom! )

Ipak - "what doesn't kill me makes me stronger", ali svejedno, zao mi je sto prolazis kroz sve to... (

{ 18:21, 19/3/2007 } { Poslao/la jullie }

...*

{ 21:29, 19/3/2007 } { Poslao/la drvo }

21. vek.. ne mogu ti ništa bez pristanka.. dakle traži da ostvariš svoje pravo na dostojanstvo, i nedaj se ..