Lilith

Promasen post

Nemire krotim radom...

Da sam dete komunizma, i mrtvi bi Lenjin bio ponosan na mene...

Sva sreca te se egalitarizma, i teorijskog i prakticnog...grozim...

Negde u umu, onom zapostavljenom delu mog neanimalnog Ja, pokusavam da povratim iz klinicke smrti sposobnost za apstrakciju... i ne uspeva mi...

Sanjam uniformu... strogu...sablon... u sablon se pretvorih..deciji, saren, malo skrckan na krajevima...sa mrljama od hemijske sto ostaju na prstima kada me uzmes u ruke...

Egalitarizam. Magicna rec... ponekad bih volela da sam u Lezilebovicevoj glavi... njemu, nekako, uspeva da voli ceo svet... naravno, na njemu svojstven, pretezno blago cinican nacin...

OPet spajam nespojivo.

Nemirna sam. Ne mogu sada da vodim racuna o fontu.

Tako je svaki put kada spremam ispit...eh, da ste me videli u srecnim studentskim danima kada sam poluluda setala Planetom...nije da sam sada normalna...ali sam slicnija omrznutim Odraslim... i sama sam jedna od njih...fuj.

Ne nervozna. Nemirna. Uznemirena.

Samom sobom. Svojim Ja i Ne-Ja... fuck with Hegel... mrzim ga genetski (ovo ce proci bez fusnote)!

Ne zelim ni da znam nocas ko sam i sta sam...slatko sam umorna od podsecanja na studentske dane... citanjem literature dok se vrpoljim na tvrdoj stolici citaonice... The Citaonice, pardon... mrzim tvrde stolice...da me nije sramota, svuda bih sa sobom nosila jastuce, kao penzioner...u gradski prevoz, park, citaonicu, kafize sa drvenim stolicama...svuda...ono malo, na naduvavanje...

A sramota me tolike ekscentricnosti...ja sam klasicar u dusi...bezobrazno sam promasila vek, drzavu i drustvo...

{ 07:32, 24/3/2007 } { Poslao/la Seven }

Svi mi to mislimo ponekad. Ma samo blavu gore. Kad baš zakusti ja volim sebi da pjevam "Always look at the bright side of life". Uvijek upali