Lilith

Prokleti, jebeni dan

Nalet teških dana... onih koji ljude teraju da psuju iako nemaju taj običaj...prokočijašiću se...

Ne spavam. Nemam kada.

Ne razgovaram. Biće vremena za to.

***************************************************************************************************

Našla sam je. Trajalo je par predugih sati...ali sam je našla...

Nije mogla da se sakrije toliko dobro u ovom gradu da je ne pronadjem.

Lagala sam. Pokrenula sve poznate i nepoznate veze...

Ali sam je pronašla pre no što je stigla da... ni da napišem ne mogu.

Neću da pišem o traumi tih sati... o mislima koje su mi proletale kroz glavu. Gde može da bude? Samo da ne... ali ne, to nije u njenoj prirodi...ali nije u njenoj prirodi ni da tek tako javi, pa nestane... loša vest. Najgora moguća. Samo da je pronadjem. Da je vidim. Da je zagrlim. Da znam da je bezbedna. Da je živa. Rešićemo sve.

Osećaj da mogu i moram i da se nikakva pitanja ne postavljaju...a ono čudo na meni boli, palaca, reže... mogu...hoću... naći ću je.

Nema ko drugi. I da ima ne bih sedela skrštenih ruku. Ali činjenica da je samo ona... u dvoipomilionskom gradu... i da sam samo ja... koja je traži... koja je mora naći...

I njeni roditelji histerični preko telefona... i on koji se rasanjuje tamo negde i ne može da se seti nijedne korisne informacije... i njena sestra, pola godine starija od moje... i njena slika pred očima... one zelene, zelene oči... samo da je nadjem...

Um mi smrznut... leden...plav od hladnoće... njime ne osećam...njime ispisujem na papir moguće lokacije dok okrećem brojeve telefona i slušam poznate i nepoznate glasove... lažno se predstavljam, molim, pretim...

Ne smem da dozvolim sebi da osećam...da me bude strah...ni najmanju slabost...ubedjujem sebe da ću za to imati vremena posle, kada je i ako nadjem...

I tražim...

Lutam po gradu...

Taksisti me mrze.

Trošim pare koje nemam.

Njena mesta.

Moja mesta.

Naša.

Njihova.

Preveliki je Beograd. I mrzim ga u ovom danu zbog toga.

Konačno, u gužvi bljesnuše poznate oči... uplakane... tužne... u zemlju prikovane...

Zaustavljam taksi. Istrčavam. Kupujem ne ispuštajući je iz vida Kit-kat, flasicu vode i dve pakle Winstona 100s...znam da je jedino što mogu sada, da se trujem sa njom...

Trčim sa druge strane ulice da je presretnem...da joj krenem u susret... vidim da ne zna kuda ide, gde se uputila...i boli me svaki njen nesiguran korak...

Na par koraka ispred nje, stajem...neka me sama vidi... diže pogled...

Ostani na nogama, govorim sebi. Nemoj sada da poklekneš. Ostani čvrsto na nogama. Da budeš oslonac. Da ima za šta da se uhvati...

Nema je. Oči prazne. Hvata vazduh. Ćutim. Ljudi prolaze oko nas... ne vidim ih...samo osećam lagano odgurivanje i dašak vetra koji stvaraju hitajući.

Meni se sada nikuda ne žuri... moje je vreme stalo...

Ja..., pokušava da kaže... shvatam da nema potrebe za tim... Znam... i grlim je... tek tada, ona počinje da se trese i vrišti... da mi nestaje na rukama....

I ovaj dan je morao da se desi...

Samo, zašto baš njoj!?

{ 12:46, 18/3/2007 } { Poslao/la ffrida }

....
dobro je.