Sajt Prozaonline uređuje:

Zoran Ilić, glavni i odgovorni urednik

———————————————-
Webmaster i administrator: Z. ILIĆ

Uredništvo veb-sajta PROZAONLINE: Kontakt

STALNI SARADNICI “PROZAONLINE”: Ana Stjelja, Nenad Stakić, Miloš Ilić…

————————————————

Udruženje građana Trablmejker sa ponosom vas obaveštava da je naš prvi projekat u okviru izdavačke delatnosti, Zbornik poezije „Junaci urbane bede“ ugledao svetlost dana.


Zbornik poezije okupio je 44 autora iz bivše SFRJ u zajedničkom projektu – borbi za slobodu stihova. Savet Udruženja, prilikom odabira pesnika čiji su radovi stigli na konkurs, bio je vođen samo jednom mišlju i idejom – da po prvi put nakon raspada stare Jugoslavije pod iste skute okupi mladost, iskustvo, mudrost koju donose godine, polet, želju...ali, pre svega, nadu u bolju budućnost poezije naših umetnika. Ne napadajući nikoga, ne tražeći ništa za uzvrat, Trablmejker i svih 44 autora ovom knjigom se protiv svih ružnih stvari bore najlepšom pričom na svetu – stihovima i ogromnom ljubavlju prema našoj kulturi. Najzaslužniji za ceo projekat, sami autori bez čije svakodnevice pretočene u stihove Zbornika ne bi ni bilo, u svojim pesmama pišu o svim svakidašnjim i nesvakidašnjim stvarima koje okupiraju njihove živote: ljubavi, bolu, strasti, jednom svom danu provedenom sa sopstvenim i mislima drugih ljudi. Na taj način oni junački ustaju protiv tišine vremena glasno izgovarajući stih po stih kao odgovor na urbanu bedu našeg vremena.

Vodeći se principom “samo najbolji” prilikom odabira autora za knjigu, samo najbolje smo odabrali i za rad na njoj. Urednici izdanja su Nenad Novković i Milan Mijatović, recenzent je Milan B. Popović, lekturu knjige uradila je Ana Stjelja, dizajn korica poveren je Dušanu Radulaškom, dizajn unutrašnjih korica Darku Jovanoviću, a tehnički direktor Zbornika je Dragoslav Banašević. Za odabir pesnika i radova koji su pristigli na konkurs zaslužan je Savet za izdavaštvo Udruženja građana Trablmejker. Realizaciju projekta pomogao je Perica Milosavljević, veliki ljubitelj poezije i čovek koji prepoznaje i zna da ceni sve ono u čemu Trablmejker pokušava da istraje. Milan B. Popović dao je uvodnu reč iz koje izdvajamo:

“Zbornik poezije 'Junaci urbane bede' predstavlja, ne samo skup odabranih autora saveta UG Trablmejker, već i odabir i presek trenutne ponude, emocijama uzburkanog, valovitog i proključalog pesničkog mora, koji je pažljivo pripremljen, sa namerom da pod jedan isti nepregledni pesnički skut poveže širok konzumentski, čitalački auditorijum.”

Spisak junaka:

Aleksandar Novaković

  http://inicijativa.org/konkurs/node/5

ZAGRCNUTI U TRANZICIJI

• Tekst javnog konkursa
• Zašto se Zbirka socijalno angažovanih radova nije pojavila na vreme?
• [predgovor] Marko Ristić: Moralni i socijalni smisao poezije
• SOCIJALNO ANGAŽOVANI RADOVI
• Šta je Centar za liberterske studije?

 

Marina i Jovana su ušle u bus.
vraćale su se iz
škole.

pikirao ih je
prosedi bradati čiča
dugokos i namrgođen.

oko vrata je nosio dvadesetak krstova
a u ruci
Bibliju.

alkoholna isparenja
parala su
vazduh.

obratio se devojkama:

"smrdite na zlo."


"molim?"


"SMRDIŠ NA PAKAOOO !!!"


narod u autobusu
je počeo da se
kikoće.

Jovana je pomislila
da je u pitanju skrivena kamera
i osvrnula se oko
sebe.


matori je nastavio:


"sve će vas Ilija Gromovnik u dupe jebati,
SVE SU TO KURČEVI I PIČKE,
JEBAĆU JA VAS SVE
KURAC U DUPE A DUŠA U NEBO !"


"nesrećnik", reče glas iz mase. "neka vrsta religioznog fanatika. tužno."


"ludnice mora da su prenatrpane. pazite, može skroz da odlepi",
nadoveza se neko.


cure su ostale zabezeknute.
čiča je izašao na sledećoj stanici.
otišao je negde.


Bog zna gde.

Ljudima se dešavaju razne stvari: dobijaju na lutriji, dobijaju sijamske blizance, dobijaju AIDS, metak u nogu, roze plišane medvediće na ulici, ili pisma, poruke i mejlove od devojaka koje upoznaju na ovaj ili onaj način. Otuđenost, radoznalost, moderna vremena, znate već.

Ni ja nisam izuzetak. Pisao sam devojkama, ili su one meni pisale, neke sam i upoznao, a druge nisam. Jednu sam povredio, neke sam zavoleo, i onda sa njima lutao po parkovima, knjižarama, ulicama... Išao na koncerte... Manje ili više spretno vodio ljubav ili pokušavao da sa njima budem samo prijatelj.

Devojke su, mahom, pisale poeziju i prozu, kao i ja. Kao i neki od mojih, sada pokojnih, drugova. Druge su crtale, slikale ili vajale. Imale su problema, sve od reda, i svi problemi su ličili jedni na druge: očevi su im pili, svađali se sa majkama, varali ih, bili preke prirode; braća su im bili debili, teški džankeri ili su prosto bili pogubljeni, kao i ja.

Jedna od njih, do koje mi je dovoljno stalo, u napadima razočarenja i usamljenosti, često se opraštala sa mnom, uglavnom preko jebenih SMS-poruka. Patetično? Možda, ali sam sve to razumeo, i nisam je krivio, niti se ljutio. Kao i svima nama, devojci je bila potrebna pažnja. Dugo smo se dopisivali. Gomile kucanih i rukom pisanih pesama, i lagao bih kada bih tvrdio da mi njena pisma nisu značila. Studirali smo u istom gradu i povremeno se, prijateljski, viđali kada bih obilazio faks.

 I onda, jedne tihe večeri, poruka od koje vas prožme potmula i razarajuća depresija je ponovo pristigla. U poruci mi je tražila pištolj, i govorila o samoubistvu na prilično jeziv način (da li se o samoubistvu može govoriti, a da to ne zvuči nimalo jezivo?)

Posle par razmenjenih poruka, poslednje što sam na ekranu mogao da pročitam bilo je: "Ovoga puta sam ozbiljna! Čućeš! Telefon ide mlađem bratu, dok ti ovo čitaš ja sečem karticu na pola... Izvini... Mračno je... Kao i uvek, želim ti sve naj..."

Znao sam da to neće uraditi, jer ako to neko odista želi da uradi - neće to obznaniti, osim ako mu namera nije da nekoga teško ujebe. Ne verujem da je imala tu nameru, osim, možda, u svojoj dubokoj podsvesti. Sa druge strane, nije u redu da mi neko vezuje ruke i u napadima potištenosti radi tako nešto, ne pružajuci mi šansu da o tome duže porazgovaramo. Najbolje je bilo sve to iskulirati, i pustiti devojku da slegne svoj (ne)opravdani  jad. Ipak, crv sumnje me je mazohistički izjedao: ljudsko ludilo i bol nemaju granica.

Prošla je sedmica, a ja sam se tešio da će je sve to proći, i da ne mogu bogzna šta da učinim.

Prošla je i druga sedmica. Primetio sam da ne funkcionišem kako bi trebalo. Nije bilo pisama, mejlova, niti njenih postova na "našem" sajtu posvećenom poeziji. Mobilni telefon je bio nedostupan. Možda je stvarno i presekla karticu na pola, kao što je u poruci i napisala da će postupiti?

Razmotrio sam šta mogu da učinim. Nisam hteo da prenaglim sa telegramom ili tako nečim. Uzeo sam HALO-karticu, i sa javne govornice nazvao 988 da bih preko informacija došao do broja njenog fiksnog telefona. Koristio sam njenu kućnu adresu. Uspeo sam u tome, obrlativši dežurnu operaterku srceparajućom pričom.

Okrenuo sam broj, i posle duže zvonjave začuo promuklo i beživotno:

- Da?

 Predstavio sam se kao kćerkin drug iz grada u kome smo oboje studirali, i izokola se raspitivao o devojci i skriptama koje mi je tobože obećala na zajam. Usledio je tajac, a potom ženski plač. Užasno, neljudski, iz dubine stomaka i duše, monstruozno. Tako nešto nisam nikada čuo! Prosto sam bio skamenjen, iako sam video razna sranja u životu. Ridanje je trajalo dobrih pet minuta. Još tada mi je sve bilo jasno.

- O-ona je-je p-preminn-ulla... - grcao je glas iz slušalice.

- Kada? Kako? - upitah uspaničeno.

 - P-prošle ne-eedelj-eee... M-molim Va-ss, nemojte n-ništa da-a me ppp-i-iitatt-eee...

- Primite moje iskreno saučešće - rekoh, pokušavajući da se priberem, dok mi je srce lupalo.

- H-hvall-la tii-iii, sinn-ne...

Spustio sam slušalicu. Niz obraz mi je skliznula suza. Suza je završila u prašini dok je mene griža savesti polako uzimala pod svoje. Bila je to suza sebične kukavice.

Bilo je lepo majsko popodne. Odrasli ljudi, deca, srednjoškolci, sedeli su u obližnjoj poslastičarnici, i smejali se. Psi su se jurcali po parku. Žabe i ribice u reci... Sunce, oblaci, biciklisti, parovi... A jedna nevina devojka, nesigurna i plašljiva, biće koje je bežalo u učenje, pisanje i čeznulo za slobodom, devojka koju sam poznavao, je bila mrtva.

Pokupio sam njena pisma koja sam čuvao uredno složena. Prilično pribrano sam to uradio. Onda, otišao do obližnje fotokopirnice, najjeftinije u gradu. Sa sobom sam poneo skromnu ušteđevinu: nekoliko stotina dinara. Fotokopirao sam sve njene pesme, potrošio sav novac koji sam imao, osim neke sitnine. 

Uveče sam prekinuo sa apstinencijom od alkohola, sedativa i noćnih tumaranja. Obreo sam se u parku sa gomilom pesama, pivom i antidepresivima. Likovi od petnaest, pa do trideset i pet i kusur godina, devojke koje me gotive, ili me i ne primećuju ili im nisam baš jasan; momci iz podzemlja svake vrste... slučajni posmatrači... Pristojniji pankeri koji nešto studiraju... Fina gomila.

Nasumično sam počeo da im delim listove, uz šturo objašnjenje o ortakinji koja se ubila. Radoznalo i bez reči su uzimali papire, poneka cura je pokušala da me uteši, a neki su vrteli glavom i čitali pesme, zbunjeni. Jedan pijanac je rekao da mu taman treba nešto čime bi obrisao dupe, ali ga je devojka ućutkala jednim: "Ne seri!"

Otišao sam do sredine mosta, potegao dobar gutljaj piva, zagledao se u mastiljavo nebo, u daljinu, bacio ostatak hartije u reku i posmatrao kako je odnosi mutna voda, a potom ispustio prodoran krik.

Niko od prisutnih nije mislio da sam lud.

Svi su me znali od ranije.  

Jemčio sam za begonije:
pravnički podesio
besedu samosvojnosti.

( aplauz, praporci, za svoje postupke
     jedino mimikom odgovaram )


Ućutali ste.
Zbunjenost povija reč.

( hajka pucketa )


Tamničar mog bića
po kladencu omamljen baulja.

Rotira
i uliva
trome spevove

srž užadi eonskih.

Naše ulazno stepenište
to je nulti sprat
tu ispod stanuju Gubavka i Bob Zombi,
a svrati i Ciga.

I to su naše komšije,
junaci urbane bede
nije im lako, ne ne, nije (užas i limfa)
a ni nama nije
mnogo bolje.

Oni bar ne plaćaju
porez na siromaštvo
kao
mi.

Ima već više godina od kada znam za njih.
Ponekad sam bio samo usputni posmatrač, slučajni prolaznik
a na nekima sam i
aktivno
sudelovao.

Ljudi su na njima diskutovali uglavnom o politici, muzici, ljubavi, seksu
sportu, književnosti, kupoproprodaji, religiji, horoskopima
kućnim ljubimcima i
kulinarstvu.

dogodilo se to u novogodišnjoj noći.
sedeo sam na stepeništu u mraku
jeo čokoladu i pio sok od ananasa, jer sam ostatke vina
iz boce okrnjenog grlića
lako
dokrajčio.

ona je došla i donela flašu džina, čašu i đus.
bila je pripita, mešala je džin i đus samo tako.
dala mi je da probam, ali džin mi je bio nekako gadan
i popio sam samo gutljaj - dva.
onda je umešala i sok od ananasa u to, ali ukus nije bio
mnogo
bolji.

pravila je koktel, i sve se prosipalo po tom stepeništu.
prelivalo se dok je mešala pića onako omamljena.
ustao sam da upalim svetlo da bi bolje videla, ali sam, naravno
promašio prekidač i prethodno pozvonio nekome na vrata
u 4 ujutro.

očekivao sam da nam vrata otvori baba sa viklerima
ili nakarminisani ludak sa satarom
ali se niko nije
pojavio.

svetlo se ugasilo, a mi smo
seli na
otirač.

pričali smo u tmini.

rekla mi je da ljudi obično spominju
neke leptiriće u stomaku kada se zaljube
ali da ona kada me vidi više oseća neke
crve.

crve koji se migolje u njenoj utrobi, po njenim leđima i svuda
i hoće da izađu kroz njene
oči.

onda mi je kazala da me voli.
odgovorio sam joj da volim i ja nju.
nisam lagao.

potom me je upitala da li se sećam kada mi je pre
6 - 7 dana u poruci između ostalog napisala i to
da joj nešto nije dobro ovih dana
i da ćemo pričati
o tome.

odgovorio sam joj da se sećam.

ispričala mi je kako je jedne noći oblepila sobu
starim tapetama
i crtala preko celog
zida.

crtala je, veli, do duboko u noć.
odgovorio sam joj da je to u redu
jer ume da smiri
čoveka.

e, onda mi je rekla.
poverila mi se.
izgovorila je tu rečenicu.
jeste, sećam se, nije šala.

polušapatom mi je u tami prozborila to
da je tokom crtanja u jednom momentu
jasno osetila i čula
kako joj neko diše za vratom
a u sobi osim nje
definitivno nije bilo
ama baš
nikoga.

priznajem, bio sam pomalo zatečen.
upitao sam je da li joj se to i ranije dešavalo
i da li se desilo
ponovo.

odgovorila je da joj se to desilo
prvi i jedini put
za sada.

nisam znao da li je to bio samo bleskasti trip
brljive i lepe srednjoškolke
ili avet u njenoj glavi, čulna halucinacija koja ukazuje
na začetak
nekog mentalnog oboljenja.

a možda ju je stvarno i posetio pokojni čukundeda.

ćutao sam nekoliko sekundi
a potom odlomio dve kockice "milka" čokolade
stavio joj jednu u usta, a drugu ubacio
u svoja.

pojeli smo čokoladu, a ona je počela
da mi seda u krilo
i pri tom me je nežno
poljubila.

obgrlio sam je i počeo da vršljam prstima svuda po njoj
dok su nam se jezici
vešto
preplitali.

čokolada je odlično neutralisala ukus džina.

 Volim da posećujem šumu, bilo da šetam psa, opuštam se, ili pak zarad nekog mutnog posla, pa i ludila. Najkraći put do šume vodi - pored groblja. Prolazeći, možete da vidite svašta: deponiju osušenih venaca, mrtve pse, radioaktivnu burad, ugravirane crteže mobilnih telefona na romskim spomenicima, ili uplakani mlađi bračni par kako se svađa, psuje i bije nad svežom humkom sina jedinca.

 Groblje se vremenom širilo svojom stoičko-neumoljivom ozbiljnošću, tako da su spomenici novijeg datuma odmah pokraj puta. To su, mahom, moji profesori, poznanici i drugovi. Gledam ih dok hodam, a gledaju i oni mene. Ponekad mi se čini i da im se oči pomeraju, i da me prate pogledom. Dok tako piljimo jedni u druge, mislim se: dobro je, živ sam, hodam, ipak se ne bih menjao sa njima, mada im je sada u neku ruku lakše. Onda me preplavi neki osećaj sreće, kao posle nekog mangupluka kada povučete Svevišnjeg za bradu i prođete nekažnjeno.

Ali nekad me obuzme potmula depresija kada udahnem taj miris voska, pepela i smrti. Onda negde iznutra osetim da i ja neću jos dugo, i da čoveka, pre ili kasnije, stigne nesreća, nož, metak ili istina. Istina o tome da je niko i ništa, da je previše grešio, prokockao sve svoje šanse, da nikada u životu nije stvarno voleo ili bio voljen, da je bitanga, prezren, da za njim niko neće pustiti ni suzu ili će ga pak posle smrti bez razloga dizati na pijedestal, da Bog i Đavo definitivno ne postoje ili, ipak, postoje. Tada stvarno postaje nezgodno. Počinjem da prilazim tim mermernim pločama i promatram ih, misleći se da li traćim svoje vreme, i da li bih uopšte trebalo da pišem ovo, ili bilo šta, umesto da radim nešto drugo, nešto smislenije, nešto što jače oslobađa.

  Ne nalazim odgovor, bar ne do kraja. Ali, opet, računam da će neko iz ovoga izvući makar mrvicu pouke, ili će bar prekratiti, srezati jedan mukotrpan dan. A možda se i zabavi?

Šetam među grobovima, zastajkujući, dok mi se film odmotava u glavi.

Tu je Džoza, moj nastavnik istorije, strog i promućuran lik koji je stalno lupkao masivnim zlatnim prstenom o katedru da bi nas utišao, i ponekad vadio svoje tajno oružje: skraćeni štap za bilijar. Školom je kolala priča da je to trofej koji je zadržao posle lova na odbegle učenike po obližnjoj bilijar-sali, pre više godina. I danas mislim da je to sušta istina. Tu su i likovi koji su u ovim smutnim vremenima umrli od igle, točka, metka, lokomotive, noža, konopca, piva i rakije. A tu je i Suzana Marković (1986-2002): Suzi Guzi...

                                                                                     *  *  *

Suzi se po prvi put naguzila još u sedmom osnovne, za paklo "marlbora". Čisto simbolično. Kasnije je to radila za džabaka, ako joj se svidi momak, društvo, i ako, po mogućstvu, ima dovoljno raspoložive vutre, tableta, alkohola i ostalih opijata. Konzumirala je šta stigne i s kim stigne, a onda je put do njene vagine bio lak. Redaljke su joj, vremenom, postale uža specijalnost. Valjda je dobra polovina pankera u gradu sa njom skinula mrak. Možda je bila i nimfomanka?

Nisam je nešto posebno krivio, a ni žalio.To je bio njen izbor. Jedan deo života je provela u Nemačkoj, gde su shvatanja i moral verovatno liberalniji, tako da je njena psiha bila drugačija od psihe ovdašnjih provincijalki, kod kojih uglavnom ništa nije bilo badava. Nije bila baš ni glupa, ali kao što jedan ortak reče: imala je govornu manu, nije umela da kaže NE. Postojao je tu još jedan problem - Suzana je imala tumor na mozgu, koji je polako ali sigurno metastazirao, uprkos lečenju. Kada sada razmislim, sirota devojka je možda osećala da joj se kraj neumitno približava, i htela je da proba sve ono sto joj "život pruža", da ostatak svog bitisanja proživi razuzdano. Suzi i ja se nikada nismo kresnuli, a životi su nam se direktno spojili samo jednom, u jednoj ne tako prijatnoj situaciji...

                                                                                     *  *  *

Tog popodneva sam sedeo kod svog ortaka Atile, povremeno bacao pogled na neku utakmicu sa malo golova i previše krljanja, i ugovarao turnir u fudbalu na "sony play station" konzoli. Onda se, kao što već pretpostavljate, oglasilo ulazno zvono. Na vratima je bila Suzana. Naime, Atila ju je upoznao u gradu par večeri ranije, objasnio joj je gde živi, i pozvao da ponekad navrati ako hoće, i to... I ona je bila tu! 

Imala je petnaest, ali je izgledala tri-četiri godine starije. Visoka, dobrih bokova i grudi, crnih očiju i crne kose srednje dužine, lepuškastog lica, u crnim pantalonama, belim patikama i lepoj pripijenoj majici preko koje je bio neki braon ženski sako. Nosila je crnu tašnicu i prosto vonjala na seks. Stvarno je zračila nekom animalnom erotikom. Izula je patike, veselo se rukovala sa mnom, skinula sako i raskomotila se.

Atila je iz frižidera doneo pivo, zavalili smo se u fotelje i konverzacija je mogla da počne. Bio je to stvarno prijatan i opušten razgovor. Neki njen ortak je imao problema sa zakonom, a ja sam, eto, studirao prava i savetovao je šta da mu kaže. Komentarisali smo gradske tračeve i ostale novotarije, cirkajući pivo. Po njenom ponašanju sam provalio da je negde već izduvala par džointa, pre nego što je došla ovamo. Pivo ju je brzo dokrajčivalo.

Atila i ja nismo imali nameru da sa njom radimo bilo šta jer nismo hteli da je iskoristimo stondiranu, a i Atilina keva i baba su bile u kuhinji. Osim toga, postojala je sasvim realna šansa da Suzana ima neku polnu bolest.

Sedeli smo tako i pili, kada se ulazno zvono ponovo oglasilo. Bio je to Tasić, jedan og gradskih problema, neuravnotežen tip koji se kraće vreme družio sa Atilom. Došao je na minut, da mu vrati neki disk, šta li?!

Ponekad je imao taj bolesno-sadistički kez na licu, i po faci mu se videlo da sa njim nešto nije u redu. Rukovao se sa nama, a onda prikovao pogled za Suzanu, zacakljenih očiju. Fiksirao ju je, prosto ju je gutao nekim pohotno-perverznim pogledom. Dobro je znao ko je ona, i čuo je priče o njenom promiskuitetu.

Meni i Atili je pao mrak na oči, jer smo znali da će sada biti nekog sranja. Umesto da ode, Tasić je zaseo pored Suzane, i počeo da je pipa i grli, tek tako:

 - Pa, gde si mi ti lutko: sećaš li se ti mene, a? - reče Tasić. 

- Ne... Prvi put te vidim. Ma, ne diraj me, bre, čoveče... - reče Suzi, omamljena od vutre i pića.

- A, ne znamo se, a? Pa, možemo da se upoznamo, i to vrlooo dobrooo... - reče Tasić, i poče da joj mesi sise.

 - Šta radiš, bre, to, čoveče?! Ruke k sebi, 'EJ BRE! - razdra se Suzi, i otrže se.

 Atila i ja se pogledasmo, razmišljajući šta da radimo. Tasić je upravo napastvovao pijanu i naduvanu maloletnicu u Atilinom stanu, na naše oči, dok su Atilina keva i baba spokojno gledale TV u kujni.

- Idem ja sada kući! - reče Suzi, i poče da ustaje onako opijena.

- Gde ćeš, bre, kurvo, a? Jebeš se sa POLA GRADA, a meni nećeš da daš? - razjari se Tasić.

Atila i ja ga uhvatismo za ruke, i povukosmo natrag, moleći Boga da ne upadne Atilina keva.

- Pusti curu neka ide, koj' ti je kurac? - rekoh mu, ozbiljnim tonom.

- Ma, šta da je pustim, bre! - reče Tasić, ote nam se, zalete se preko sobe i tresnu Suzanu pesnicom u glavu iz sve snage.

Stropoštala se na pod, ležala tako oko dvadeset sekundi, a onda poče da se trese. Pena joj je krenula na usta. Dobila je napad epilepsije. Ja sam pritrčao i držao joj glavu, pazeći da ne proguta jezik, Atila je stajao na vratima sobe, a Tasić je posmatrao svojih ruku delo i kezio se kao da ima facijalni grč.

Srećom, epi-napad je bio kratkotrajan, prošao je brzo. U tom trenutku Tasić skoči na mene, odgurnu me, i u nekoj vrsti bunila poče da svlači Suzanu, dok sam se ja cimao sa njim. Svukao joj je pantalone, majicu i gaćice za ne više od deset sekundi.

- Koj' ti je đavo, majmune jedan napaljeni? Šta radiš, bre, to? - reče mu Atila, držeći kvaku od vrata.

- Pa, šta, ona je u nesvesti, biće momci i za vas! - reče Tasić začuđeno, kao da se svađamo oko ukradene kesice bombona.

 - To je silovanje, Tasiću!  - rekoh mu, spreman za makljažu.

 - Keva i baba su mi u kuhinji, idiote jedan! - reče Atila, polušapatom.

Tasić poče da joj zavlači kažiprst i srednjak u pičku, ne obazirući se na nas. Kasnije se svuda po gradu kleo da su mu sutradan po tim prstima izašle gadne bradavice. Bacio sam se na njega, gurnuo ga preko stola, flaše i pepeljara poleteše, a Atila izvuče bejzbol palicu iza kreveta. E, onda na vrata zakuca Atilina baba:

- Šta je to, siiinkooo? Kakva je to galaamaaa? - upita baka.

 - Ništa, baba, pala nam je flaša - reče Atila stojeći na vratima, dok sam ja stajao naspram Tasića sa pesnicama u gardu.

 - Doobrooo siiinkooo, samo nemojte ponovo da ukaljate tepih kao onooomad - reče baka i ode, na sreću.

 - Šta je pičke, da nećete možda da se bijemo oko drolje, a? Atila, šta će ti ta palica? - oglasi se Tasić.

 - Šta misliš? - reče Atila sarkastičnim tonom.

- Ja mislim da ćeš ti sada morati da odeš! - zaključih ja.

 - Dobro, momci, dobro. Ali zapamtiću vam ja ovo. Srešćemo se mi još  - reče Tasić kao u nekom vesternu i pokupi se, osujećen u svojoj nameri.

- Čekaćemo te - odgovorih mu ja u istom maniru.

Nakon par minuta začuh zvuk njegovog motora, pogledah kroz prozor i videh kako se udaljava u oblaku prašine. Malo mi je laknulo. Ali Suzi je i dalje ležala na tepihu, gola i u nesvesti. Počeli smo da je oblačimo što smo brže mogli. Onda smo skapirali da smo joj gaćice navukli naopako, pa smo morali sve iznova. Posadili smo je na fotelju, i sredili lom od pikavaca i flaša. Ubrzo je dosla svesti:

 - Šta je ovo bilo, šta mi se dogodilo? - upita Suzi grogirano. Ničega se nije sećala.

- Previše si popila i dobila napad epilepsije, onesvestila si se. Usrali smo se od straha - rekosmo uglas.

 - O Bože... O Bože... Kako me samo boli glava. Kao da me je neko udario...

- Pala si i pri padu tresnula glavom o ivicu kauča - slagasmo mi.

 - Ohh. Mffff...ja ću sada kući. Dajte mi samo čašu vode - reče Suzana, potpuno smoždena.

Dali smo joj vodu, pokupila je svoje prnje i otišla.

Atila i ja posedasmo u fotelje, on zapali cigaru, povuče dobar dim i ispusti ga kroz nozdrve, a ja navrnuh načetu pivsku flašu. U isti mah zazvoni telefon. Na ivici živaca, mahinalno podignuh slušalicu jer mi je telefon bio na dohvat ruke:

- Halo?

- Ljiljanaaa....Ljiljanaaa...dušooo mojaaa, oprosti miii... - čulo se sa druge strane žice. Glas je delovao vrlo očajno i pijano. Zamišljao sam tipa od četrdesetak godina, uflekane košulje i brade od pet-šest dana kako zove tu Ljiljanu iz nekog bircuza.

 - Pogrešan broj - rekoh.

- Ljiljanaaa, ljubaviii... - nastavi on, plačnim glasom. Spustio sam slušalicu, ali telefon je ponovo zazvonio:

 - Da?

- Ljiljanaaa...

- Čuj, šefe-pogrešan broj. Kapiraš? Sredi se, ima i drugih devojaka na ovome svetu. Hajde zdravo.

- Ljiljanaaa, saslušaaaj meee.... - zavapi on. U pozadini se čula neka ciganska muzika.

- Šefe, da li ti ja zvučim kao Ljiljana? - upitah ga besno.

- Dajteee mi Ljiljanuuu...Ljiljanaaa... - zakuka on. Spustio sam slušalicu. Atila je bio do mene, i čuo je sve. Nije mu bilo smešno. Dokrajčio je cigaretu, a ja iskapih pivo.

Noć se postepeno spuštala i tama je nehajno uplivavala u prostoriju, uprkos podignutim roletnama. Telefon je ponovo zazvonio. Oblio nas je hladan znoj. Trebalo je ustati, isključiti prokletu spravu iz zida i upaliti svetlo, ali mi za to nismo imali snage, i to je poražavalo. Samo smo sedeli u tom polumraku i gledali se.

Telefon je zvonio i zvonio.

posmatram ga.
tu je.
kada noću putujem vozom uvek ga
zapazim.

mladića koji zuri u prazno.

ne znam kojim poslom
i gde
se uputio
i nikako da shvatim
odakle tačno
polazi.

samo se stvori tu
kao kakva
prikaza.

možda je to neki nesrećnik, kriminalac, mutavac
ili prosjak.
ne mogu da odredim šta je
zapravo
on.

voz klopara i ja ga
tako promatram
krišom.

gledam ga.
levitira.
naspram mene.

nisam imao para i čuvao sam
štandove sa knjigama
od 9 uveče do 9 ujutro,
smrzavao se
za crkavicu.

imao sam pravo da čitam knjigu
kada je sve bilo manje - više pusto.
"odaberi jednu", govorio bi gazda
i posle mog izbora počeo da
navlači najlone preko
tezgi.

skoro svake noći bih pročitao po jedno delo.
to i nije bilo tako loše.

grad bi promicao kraj mene
bdeo bi sa mnom:
provalnici, policajci, pijanci
pogubljene devojke "sumnjivog morala"
koje započinju razgovore
o romanima Agate Kristi
klipani koji ratuju cepanjem i lepljenjem
stranačkih plakata
a onda se i pobiju ili poubijaju
i tako dalje.

jedna noć je bila kišovita.
svi su se razišli.
Orhan Pamuk, bleda sijalica i ja.

uneo sam se i glas me preseče:

"DA NIJE MALO PRERANO ZA ČITANJE?!"

bio je to ulični pandur, noćni pas poput mene.
kezio se svojoj šali.

lice mu je bilo ozareno kao da mu je na vrata
pokucala Džena Džejmison sa milion dolara u tašni
i saopštila da sa njom i novcem
radi šta god
želi.

"nikada nije ni rano ni kasno", odgovorih mu
a on se i dalje poluretardirano kezio.

okrenuh stranicu i umorno pomislih
- prijatelju, za tebe je
možda i
prekasno.

jednom sam radio
u jednoj od onih IPS knjižara
koja nije baš samo knjižara
ali nema veze.



to su ona mesta
u kojima volite da razgledate stvari
i sve je lepo i čisto i kvalitetno
ali retko šta kupujete
jer je roba
prilično skupa.



plata je bila slaba.
opet, tada mi je
bila dovoljna.



menadžer je bio peder poliglota
i bilo je smešno
posmatrati njegove feminizirane pokrete i govor
iako nisam imao ništa
protiv njega.



bio sam potrčko, prodavac stranih časopisa
nosio pazar u SDK, glumio obezbeđenje
preporučivao ljudima knjige
komunicirao sa strancima, menjao neonke
radio maltene
sve.



menadžer bi me povremeno slao
da prethodno iseckane flajere
delim po podzemnom prolazu.
tip je vodio računa o reklami.



ljudi bi to mahom uzimali
začuđeni.
imao sam svoje omiljeno mesto
i tu bih stajao i pružao im papiriće
sa smeškom.



posle nedelju dana
prišao mi je namrgođeni radnik obezbeđenja.
uvek se nađe neko da vam kvari posao.
bio je visok preko 2 metra.
možda je mislio da sam neki sektaš.


"šta to radiš, momak? šta to deliš?"


"reklama, gospodine. IPS. knjižara."


"knjižara, kažeš?"


"imamo i putne torbe, diskove, drangulije, časopise
ali mahom je knjižara. blizu je, niz stepenice
pa 50 metara desno."


"aha. a...imaš li knjige o...pticama?"


"pticama?"


"pa...da. o papagajima i sokolovima?"


"mislim da imamo. svratite i pogledajte.
radimo do devet, pitajte nekoga
gde je
ako se ne snađete."



namrgođena faca mu se menjala.
otišao je i ostavio me na miru
a kasnije je stvarno svratio
do knjižare i kupio
knjigu.


smatrao sam to nekakvim uspehom.


prošla je još jedna sedmica
a on mi je ponovo prišao:



"čuj, nije do mene, ali moraš da se pomeriš odavde.
vlasnici butika se bune. sve je to do prokletih
ljudi, gužvaju te flajere i bacaju ih dole, prljaju
pločice. pa znaš me, kupio sam knjigu kod tebe,
nije ništa lično. izvini. idi makar tamo iza ćoška
da te gazde ne vide, napraviće
mi problem. izvini."


"ok, šefe. razumem."


otišao sam iza ćoška i nastavio.
u susret su mi išle dve ženske
lepuškasti nafrakani pinkoidi
dobri za porniće B
produkcije.


"jaooo, a to je reklama? a za šta je?"

"za knjižaru."



"jaooo, pa nas dve nismo čitale knjige
ni kada smo išle u školu."





tim devojkama sam
izjavio
saučešće.

imao sam nepunih dvanaest
i nisam bio kršten.
nisam imao nekih posebnih problema sa tom činjenicom.
ponekad bi me neko od dece zajebavao
a ja bih tu zajebanciju prihvatio
osim u slučaju lošeg raspoloženja.
tada bi zajebant završio u bari ili blatu.
ni sa tom činjenicom nisam imao nekih posebnih problema
osim besnih roditelja deteta ojađenog
sa ciljem.


a onda je majka odlučila da me krsti
na nagovor nekog kaluđera koga je slučajno srela.
kaluđer, pop, šta li je već bio.
zvao se otac Romil.
valjda je moj pradeda pomagao manastir u kome je on nekada
službovao.
davao im je stari nameštaj
i neku rđavu furunu im je dao.
lepo od mog pradede.


kaluđer je sada službovao u našem poznatom manastiru
zadužbini onog važnog srpskog Kneza.
to je bilo blizu moga grada.
jednom je moja keva sa ortakinjama bežala od kuće
( neslavna avantura od 48 sati )
i došla baš u taj manastir - zbog gladi i žeđi
tako da se i taj detalj
poklapao.


odlučili su da obave moje krštenje u tom manastiru
a ja sam se tobože saglasio.
kum mi je bio Rom taksista koji nas je do manastira i
dovezao.
pokupili smo ga usput i nikada ga više
nismo videli.


sama okolina manastira je bila prijatna, tiha i mirna
grana koja je pala nije bila pomerana, i po njoj su bili
džinovski lišajevi i
bube.


Romil mi je pokazao glavu cara Trajana
koja je ukrašavala zidinu manastira.
stvarno je imao kozije uši.


za vreme krštenja stajao sam u gaćama u koritu
a Romil je nešto bajao sa nekim biljkama u ruci
dok mu je iz usta bazdelo na
rakiju.


osećao sam se pomalo glupo, i palo mi je na pamet
kako bi izgledalo kada bih Romila opaučio po glavi
ili počeo da iznenada mokrim
po njemu.


ipak, nisam to uradio, jer sam znao da to nije ok
a i obred je ubrzo bio gotov.
secnuo mi je i pramen kose, uzgred.
nadam se da Romil nije potajno upražnjavao i
vudu - magiju.


majka mu je dala peškire i neku kintu
a meni je bilo žao tih
para...


onda je majka otišla da sa kaluđericama razmeni iskustva
u vezi šaranja uskršnjih jaja voskom
a i Romil se negde izgubio.
možda je otišao u svoju odaju da dokrajči rakiju
ili da
drka.


ja sam odlučio da procunjam po manastiru i okolini.
nadao sam se da ću otkriti
neki tajni
prolaz.


šetao sam se i istraživao manastir i ikone
a onda ugledao oltar.
na njemu je bila gomila
para.


bilo je tu dosta raznobojnih papirnih novčanica
i novčića različitih
apoena.


sve te pare su bile tu, ispred mene, tek tako.
osvrnuo sam se, i nigde nije bilo ama baš
nikoga.


osvrnuo sam se ponovo, ali ne, čak su i oni sveci sa ikona
gledali negde u
stranu.


na pamet su mi pale sigurnosne kamere
ali to je za nas tada bio luksuz
i nešto što se moglo videti
uglavnom na
filmu.


kulturno sam se poslužio, kada se novac
već nudio "na izvol'te".
uzeo sam od svega po malo, da ne bi bilo sumnjivo.
odjednom sam postao bogat.


smatrao sam to pravičnom naknadom
za pare koje je mojoj majci uzeo
pop-kaluđer zvani Romil
i bolje da ih ja drpim
nego da ih on
popije.


glavninu sam potrošio na flipere i igrice
kupio sam strip o Dilanu Dogu ( "Delirijum" )
a ostatak dao
prosjaku.


nisam se osećao krivim, naprotiv -
bio sam Paladin i Čudotvorac:


odložio sam cirozu Romilove jetre
bar za
nedelju
dana.

obrela se u busu toga jutra
ta devojka plavih očiju
a čovek u mantilu
je gledao u nju.

sedela je u jutarnjem busu
i vozila se ka školi
ta devojka lepih plavih očiju
a čovek u mantilu ju je gledao i gledao
i gledao.
posmatrao.

bio je tu s vremena na vreme, u tom busu
i zurio u tu mladu devojku lepih plavih
očiju.

to je trajalo godinu dana
skoro uvek je bio u tom busu
kada bi devojka plavih očiju
ujutro krenula u školu.

a onda se osmelio
prišao joj
rekao joj svoje ime
upitao je za broj telefona ( nije mu ga dala )
i pružio joj papirić
sa svojim brojem.

potom se udaljio
i ponovo piljio.

devojka plavih očiju
je sutradan ustala ranije
i jednostavno promenila
autobus.

kao dete Perverznog Grada
odlično je poznavala
sve njegove
zamke.