nisam imao para i čuvao sam
štandove sa knjigama
od 9 uveče do 9 ujutro,
smrzavao se
za crkavicu.

imao sam pravo da čitam knjigu
kada je sve bilo manje - više pusto.
"odaberi jednu", govorio bi gazda
i posle mog izbora počeo da
navlači najlone preko
tezgi.

skoro svake noći bih pročitao po jedno delo.
to i nije bilo tako loše.

grad bi promicao kraj mene
bdeo bi sa mnom:
provalnici, policajci, pijanci
pogubljene devojke "sumnjivog morala"
koje započinju razgovore
o romanima Agate Kristi
klipani koji ratuju cepanjem i lepljenjem
stranačkih plakata
a onda se i pobiju ili poubijaju
i tako dalje.

jedna noć je bila kišovita.
svi su se razišli.
Orhan Pamuk, bleda sijalica i ja.

uneo sam se i glas me preseče:

"DA NIJE MALO PRERANO ZA ČITANJE?!"

bio je to ulični pandur, noćni pas poput mene.
kezio se svojoj šali.

lice mu je bilo ozareno kao da mu je na vrata
pokucala Džena Džejmison sa milion dolara u tašni
i saopštila da sa njom i novcem
radi šta god
želi.

"nikada nije ni rano ni kasno", odgovorih mu
a on se i dalje poluretardirano kezio.

okrenuh stranicu i umorno pomislih
- prijatelju, za tebe je
možda i
prekasno.