Radovan sanja

da ponovo ima dvadeset i tri

i da premijer njegove države

nije ubijen

ma ko da je

premijer.

Sanja uspešnu tranziciju

bez negativne selekcije

krađa

stranačkog zapošljavanja

i estradizacije politike.

U njegovom snu

institucije i komisije su zaista nezavisne

crkva se ne upliće

u državna pitanja
mladi se vraćaju na selo

a korupcija je

izuzetak.

Sanja logične zakone

prilagođene našem podneblju

i ljude koji su

pred tim zakonima

jednaki.

Sanja kako upijamo samo dobre stvari

i od Istoka i od Zapada

na televiziji govore o stripovima

muzici, nauci i prirodi

niko nije licencirao

rijaliti šou.

Sneva kvalitetan fudbal

manjak otuđenosti

ljude u stalnom radnom odnosu

većina ide na letovanje

svi redovno primaju

platu.

Sanja kako vlast

nije poslušnička

nekako se trudimo

da što više ostanemo svoji

a ipak od drugih

budemo i bolji.

Radovan je sanjao.

Taj predivan

naivan

suludi

san.

od svih.

U penziji sam.

Imam dovoljno za hranu, račune.

Nešto malo preko.

Slabo pijem, retko pušim.

Ne prežderavam se.

Ležim. Gomila stripova.

Kikiriki.

Listam stranice.

Ket Klou razbija.

Bane Kerac je legenda.

Pomislim na političare.

Žive. Mrtve.

Na bivše šefove.
Žene.

Bivša dugovanja.

Kezim se.

Spokojno.

Shvatam koliko je Bukovski

bio u pravu.

Zeznuo sam ih.

Nekako sam ih zeznuo.

Konačno sam pobedio.

Sve njih.

I sebe.

Kada smo bili deca

Majk Hagar nam je bio jedan

od omiljenih likova iz

Radnja je, gle čuda
smeštena u ( nama dobro znane )
devedesete

totalno, totalno legendaran
nestvaran
fiktivan
lik.

Početkom maja smo u prirodi.

Improvizovani sto i dve stolice

na obodu šume.

Neko ih je tu smestio davno.

Tišina. Mir.

Par vikendica u daljini.

Častiš za rođendan.

Crno pivo i čokoladice.

Dobra muzika u mobilnom telefonu.

Dopuštaš mi da ti ljubim gola leđa

i mazim kožu usnama.

Uzimaš me za šake

smeštaš ih na svoje

grudi.

Ne idemo do kraja, za sada.

Plašiš se sebe, svega.

Uveče šalješ poruku.

Da li je sve ovo previše za početak
pitaš se.

Teško mi je bilo.

Dete razvedenih roditelja.

Devedesete.

Nisam onaj koji odlično pliva i vozi bicikl.

Ponekad bih popio pivo više

a sutradan tabletu protiv glavobolje.

Ili za smirenje, ako je neka sahrana.

Ali ništa preko.

Nešto bih prećutao ili napravio

sitno, nepromišljeno sranje

pa bih se iskupio.

Krupna nisam pravio.

Shvatio sam da nisam loš čovek.

I ti roditelji, kakvi su takvi su - moji su

ima i gorih

nemam druge.

I, ponekad bih čuo tu reč na p.

Počelo je na drugoj godini fakulteta, mislim.

Ispiti sve teži, pažnja lako popušta...

A šarenilo - gde god se

okreneš !

Stekao sam dosta novih drugara

i zajedno smo obilazili žurke, svirke, sedeljke

jurcali za loptom, ulazili u kladionice

visili po igraonicama, parkovima

bioskopima

bibliotekama.

Biblioteke su nekako prevagnule.

Tu su me sačekali
stari drugari:

Artur Klark, Stanislav Lem, Klajv Barker, Ursula Le Guin

Stiven King, Rej Bredberi, Lavkraft, Po, Eko

Bukovski, Henri Miler, Pavić, Dostojevski, Džojs, Boris Vian

Markes, Pekić, Birs, Šelić, Erika Džong

Selindžer, Karver, Grozdana Olujić, Nabokov, Gorder

Bulgakov, Ogden Neš, Hese, Borna Bebek

braća Strugacki, A. A. Miln, Aleksandar S. Nil
i mnogi drugi

koji su me poveli tim volšebnim putem

tom beskrajnom

stazom...

Jedinom pravom linijom

u mom

životu.

tu
prazninu.

Na ono drugo oko je čkiljio i bilo mu je, uzgred budi rečeno, pomalo vrljavo. Možda je bio i blago duševno ometen.

Problemi sa očima su bili verovatan razlog zašto je sirote životinje lišavao vida.

Onim "zdravim" okom me je gledao pravo u oči, bez griže savesti, hladno, sa nekim banalno-prkosnim izrazom lica, kao da kaže - "Pa šta? Pogledaj mene! Vidi šta su
MENI uradili."

Znate onu scenu iz trećeg dela "Mad Max"-a kada glavni junak u presudnom momentu nije mogao da dokrajči protivnika jer mu je, odvalivši mu gvozdeno zvono sa glave, video lice i ukapirao da je lik retard?

Nisam imao tu vrstu psihičke blokade.

Munuh ga patikom u facu pri pokušaju da ustane. Direkt.

Za trenutak sam se ogledao u njegovoj krvi koja je liptala obasjana mesečinom. A onda nas je opkolila magla...

"Send the maniac to catch the maniac."*


Šutirao sam ga i gazio uglavnom desnom, ne vodeći računa gde udaram. Posle pet minuta sam se razjario, a posle deset umalo izgubio osećaj za prostor i vreme.

Nije se nešto posebno branio, niti zapomagao. Naprotiv, nije ni glasa pustio....to mu ne bi
ni pomoglo, jer sam skontao da u prečniku od 2km oko nas nema ni žive duše. Bar ne ljudske, jer nisam bio siguran da li da u humane uračunam njegovu, pa ni svoju dušu.

Ali, šta je - tu je. Neko se iživljavao nad njim, on je kasapio bespomoćne mačiće, a ja sam ojađivao njega. Krug nasilja se zatvarao. Bio je materijalizacija mojih košmara, i trudio sam se da ih odagnam. Dezintegrišem. Zemlja i trava su pile krv.

Preznojio sam se i stao sa gaženjem, jer ukapirah da ću zaraditi žešću upalu mišića i samim tim neću biti u stanju da sutra igram fudbal.


Ono što je ostalo od sadiste je ležalo nepomično, a ja sam se jednostavno okrenuo i pošao kući, i ne pogledavši ga. Magla se lelujala za mnom, Mesec je bio blazirano neutralan, a tama me je gostoljubivo primila u svoje okrilje. Bilo mi je lakše.

Te noći nisam loše sanjao.



*Replika iz SF-akcionog ostvarenja "Demolition Man", često korišćena u istoimenom

   fliperu marke "Williams" rađenom po motivima filma.




XXX



Smaragdna adolescentkinja i ja smo ponovo praktikovali uzajamnu psihoanalizu...

 - Šta si danas radio?

 - Nista posebno. Čitao.

 - ŠTA si čitao?

 - Novine. Baba od 60 i kusur je pomagala sinu u dilovanju gandže. Valjda je i zalivala, pazila i mazila vutru?! Posvetio sam joj pesmu.

 - Kome? Babi?

 - Aha. 'Oćeš da čuješ?

 - Ti si ćaknut.

 - S kim si, takav si.

 - Čitaj.


Hajde sada bako
Bako moli se Bogu
Moli se za sina
Za sina i za drogu

Jebiga, bako, moliš se Bogu
Molis se Bogu i tripuješ stonogu


Rokni ga, bako
Rokni ga u nogu
Rokni ga u nogu pa se moli Bogu

Obešenjak, bako, smilio se Bogu
Moliš se za sina
Za sina i za drogu

Oj bako, da l' postoji Bog
Da l' postoji Bog il' na glavi ima rog?


"OČE NAŠ, koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje; da dođe Carstvo Tvoje; da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas; i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga."

( Taj deo baje neki ludi pop sa mrvicama hrane u bradi )

Bako, bako, gorećeš svakako x2
Bako, bako, gorećeš jakako x2


"Oooj živootee, pookretnaa traakooo, ja zaa bakuuu koopam raakuuu" (Narodnjak)

Šta je, bako, moliš se Bogu?
Moliš se Bogu i diluješ drogu?
Pališ sinagogu pa se moliš Bogu?

Rokni ga, bako...


 - Ne vredi ni pet para. A ti si udaren mokrom, buđavom, lepljivom, bušnom, pihtijastom čarapom po glavi. Posred čela.

 - Udarac je sigurno bio silovit, jer imam amneziju...

 - Ako me deflorišeš jezikom, da li se i to računa?

 - SVE se računa...

 - Rekao si da je sve u tvojim pričama maltene istina. A ono o mačićima i sadisti? Mislim na kraj.

 - Zavisi. Da li bi volela da je istina? Da li bi me se plašila da je istina?

 - Ne bih te se plašila da je istina.

 - Istina je negde između. Ostao je živ.

 - Sledeći put napiši nešto lepo...za mene...

 - Možda već i jesam...

 - Kaži mi sinonim za ljubav?

 - Hm. Prožimanje? Utapanje? Bezgraničnost? Samopožrtvovanje? Ne postoji sinonim za ljubav...a koji je tvoj sinonim?

 - Nema ga. Možda opijenost, uživanje, ispunjenost, toplina...


Sve su one bile TU...NEGDE. Bajne klinke, vižljaste ili oble, dugih kosa i prstiju, sa prijatnim licima i pametno - radoznalim očima. Čitale su Hesea, Tolkina, Barkera, Koelja, Tagora, Ničea, Selindžera, Bukovskog + školsku lektiru i volele muziku, odbojku, Sunce, more, životinje, cveće, šumu, igranje, pevanje, maskembale, poljupce, život...uglavnom su bile anđeli, uz poneku veštičicu.

Njihovi vršnjaci su mahom duvali, pijančili, kvarili oči igrajući "Warcraft", "Counter-Strike", "Doom 3" i "GTA", gledali bolesne klipove, ubadali se psovkama & noževima po stadionima i školskim dvorištima i drkali uz kablovsku. Sranje.



Jebi ga. Doći će jednom i njima iz dupeta u glavu. Valjda.

Nije bilo moje da mislim o tome.



XXX



Sportske kladionice su posebna priča. Mesta puna duvanskog dima i nadanja.

Ponekad zalazim i u njih - ako je utakmica jako važna "za naciju", ako ima indicija da će biti zanimljiva, ako mi je ekstremno dosadno....ili ako mi na ulici postane neizdrživo hladno, pa uđem da se ogrejem.

Posmatram i slušam ljude lica oronulih od neispunjenih želja, praznih džepova i proćerdanog, nekreativnog, besperspektivnog života.

Svaka kladionica ima svoju "maskotu", ili više njih, koja razgovara sa flašom, televizorom, sama sa sobom. Ta persona obično zna SVE, i pravo je čudo kako do sada nije postala milioner. Ili kako je već nisu odvele čike u belom.

Lično se kladim retko - par puta godišnje, zajedno sa još nekim ortakom, po njegovom nagovoru. Uglavnom gubimo.
Svejedno, desilo se da sam dobio jezivu kintu, bar za moj life-standard, tipujući sve suprotno od prognoza poznatog fudbalera koje pročitah u dnevnoj štampi.

Tiket sam uplatio novcem koji sam našao na ulici, pored ćoška na kome pijanci često vrše nuždu.

Odlučio sam da deo para uložim u nešto, nešto što mi može poslužiti pri deljenju pravde i (samo)odbrani od drugih i sebe samog....

XXX


Svaki od Bezimenih Gradova u Državi Bola ima svoje specifično mesto - a to je pijaca, buvljak.

Ljudi na buvljaku trguju mesištem sumnjivog porekla, jeftinom garderobom, polovnim alatom, uspomenama, lekovima, kozmetikom, piratskim diskovima, kucama, macama, golubovima, zečevima, ljudima, kradenim telefonima, đubretom....i ORUŽJEM...

Subotom izjutra, par puta u mesecu, bih sa sobom vukao kompanjona, osobenjaka meni koliko sličnog - toliko i različitog, da mi pravi društvo pri kupovini stripova. Moje hodočašće.
Lik sa stripovima i raznim časopisima je imao svoju "tezgu" na kraju povećeg buvljaka, tako da nas je čekalo pešačenje i probijanje kroz masu.

Prekraćivali smo vreme takmičenjem ko će pronaći što beskorisniju i bizarniju stvar koja je izložena na prodaju.
Većina stvari je bila bukvalno izvučena iz kontejnera, starih podruma, sa tavana:

Mala gipsana bista pokojnog Maršala okrnjenog nosa i uha, tastatura stara 20 godina, federi, gumeni Duško Dugouško amputiranih nogu, pokvarena muzička kutija, groteskni plastični Deda-Mraz, sabrana dela Marksa & Engelsa, blatnjave audio-kasete, polovni VEP-aparat...

Koliko smešno, toliko i žalosno. Crni humor. Prisećanje na to me peče.

Jedan od prodavaca je bio prilično upečatljiv. Držeći starac od sedamdesetak godina, uvek sveže obrijan, vodnjikavoplavih očiju, imao je nešto sede kose, fino izborano lice, teget prsluk i ponekad stari, penzionerski kačket.
Izgledao je desetak godina mlađe. Njegova ponuda je bila stvarno...ehmm...čelična?!

Prodavao je hladno oružje - "skakavce", "leptire", "boksere", razne vrste noževa, nožića za bacanje, šurikena, sečiva. Nasred pijace.
Nešto od toga je sigurno bilo pravljeno i ručno, solidno vešto.
Snabdevao je "opremom" većinu tinejdžerskih bandi u gradu, ponekog manijaka ili radoznalca-avanturistu. Imao je dobar promet.

Bio je doživotni komunista, potencijalni glasac SPS-a ili SRS-a, a u duši možda i nacista, i mrzeo je sadašnju vlast.
Zapravo je širio neku vrstu anarhije javnom prodajom tih stvarčica i toga je, bar po meni, bio duboko svestan. Radio je to smišljeno.

To mu je ujedno bio i hobi i samo dodatna zarada jer je svoju (ne)pošteno stečenu penziju imao.
Mozda ju je čak stekao radeći kao plavac i imao veze i stara poznanstva, jer ga policija nikada nije dirala.

Gde su bili ti panduri, gde je pobogu bila ta tržišna inspekcija ?!


Pazario sam ranije od njega šuriken i small throwing-knife. Bagatela.
Izgustirao sam ih i poklonio ortacima za rođendan, jer nisam bio pri kinti, a gvožđurije su bile kao nove + sa futrolama.

Poznavao sam starog iz viđenja i znao sam da je od pokojnog rođenog brata, oružara, nasledio dosta...pa, interesantnih ubojitih predmeta.

Te sive subote sam na buvljak pošao sam. Sporazum smo postigli brzo i diskretno. Znao je sta hoću.

 - Imam nešto za tebe. Mauser C-96, star oko 80 godina. Nije zapek'o. Skoro savršeno očuvan. Kolekcionarski primerak. Vredi mnogo.
Za tebe - samo 350 e, zajedno sa 10 metaka. Za svaki sledeći metak po euro. Dobro, pokloniću ti desetak metaka, da ga isprobaš. Dođi u Tvrđavu u sumrak. Kod onih drvenih stepenica.
Zvuči i više nego jeftino....zar ne?

 - A municija? Mislim, pištolj je pravljen pre Drugog svetskog rata ?!

 - E, vidiš - tu je caka! Kada je konstruisao svoj čuveni TT, sovjetski konstruktor Tokarev je, kao municiju za njega "prekopirao" metak 7,63 Mauser, i "prekrstio" ga u 7,62 TT.
Mi proizvodimo taj kalibar. Imam je na pretek.
Ova dva metka se toliko neznatno razlikuju, da su potpuno zamenjivi i bez ikakvih smetnji mogu da se ispaljuju i iz TT-a, i iz Mausera C-96......

Dok mi je držao predavanje zacakljenih očiju, blistao je od sreće. Matori je stvarno izgledao čvrsto i vitalno. Da ga sada pošalješ u neki rat, snašao bi se bolje od većine mojih vršnjaka. Bolesno.

 - Ok. Da rezimiramo. Za 350 eura dobijam pištolj i 20 metaka?

 - Da. Ali ovo, naravno, ostaje među nama.

 - Naravno. Donesi još....50 metaka. Znači.....400 e ukupno?

 - Da. Stepenice u zadnjem delu Tvrđave. U 19:30. Eh, nekada sam tada gledao vesti...

 - Beše nekada.

 - Siguran si da imaš lovu i da ovo nije neka mućka? Jer, pazi, ja...

 - Siguran.

 - Onda u 19:30. Pokazaću ti kako se puni i ostalo. Nije teško. Ali to nije igračka.

 - Nije...

 - Onda, vidimo se.

Klimnuo sam mu glavom i umešao se u puzeću masu. Hmm...400  "jevreja"....."Cijena -sitnica!"  Dobri, stari Sir Oliver...

XXX


Dekica se stvarno pojavio u dogovoreno vreme, doneo mi je C-96 umotan u neku zamašćenu krpu, kesu punu municije, "striper" za punjenje, čak i neki pribor za čišćenje.

 - Vidiš....pazi da nas neko ne vidi iz daleka...zatvarač povučeš u zadnji položaj, punjač sa 10 metaka postaviš u za to predviđeni izrez, ovaj ovde, vidiš, i meci prostim pritiskom palca ulaze u magacin. Kada se izvadi punjač, zatvarač automatski kreće napred i ubacuje metak u cev. Pištolj je spreman za paljbu. Razumeo?

 - Aha. A neka kočnica?

 - Ovde. Na zadnjem levom delu rama, blizu spoljašnjeg udarača. Ovo je model M.1926. Jedna od poslednjih varijanti.

 - Evo. Novac. Izbroj. Četiri puta po 100. Fer?

 - U redu. Pa...mozda se nekada i vidimo, dečko.

 - Možda. U čitulji.

 - Vi mladi samo uništavate ovu zemlju. Da je pokojni Tito ovde...

 - ...popio bi snajper?

 - Slušaj, TO ubistvo je po meni bilo društveno opravdano...

 - Ma da. Naši putevi se ovde razilaze...

 - Vi mladi...nemate veze...



Ni ja ni on nismo imali mnogo veze s mozgom, ali to je i poenta, jer onda ove priče ne bi ni bilo.
Zašto sam odlučio da nabavim pištolj? Jednostavno, ulica je bila pustija - a ipak opasnija no ikad. Ljudi su se mrzeli. Homo homini lupus est *  u svom ogoljenom značenju.

Sa druge strane, gledanje Skorsezeovog "Taksiste", filmova o Pobesnelom Maksu i Prljavom Hariju može biti opasno ako imaš jedanaest godina i latentan si psihopata.




*Čovek je čoveku vuk; ( Tomas Hobs -"Levijatan" )



XXX




U sobu mi je ušla keva, koja se prethodno veče nakljukala tabletama protiv reume, za opuštanje mišića, sniženje krvnog pritiska, i ko zna za šta još...

"Sanjala sam da putujem kroz vreme, i da sam anđeo. Sa mnom je i neki muški anđeo, pandan meni. Nalazimo se u nekoj arapskoj zemlji, otprilike 3 000 godina pre nove ere.
Ulazimo u trpezariju gde ljudi, ne Arapi već Evropljani, moderno obučeni, među njima ima i nekih meni poznatih lica, jedu za nekim velikim, starinskim stolom. Učinilo mi se da jedu svinjetinu..."


 - Dajte i meni malo?

 - Nemoj, uhvatiće te tiha jeza...


" Ušetala sam u susednu prostoriju. U velikom, drvenom sanduku su ležali pečeni ljudi, zgrčeni, mrtvi, krupni i reš. Horor. Bila sam zabezeknuta.
Okrenula sam se i naišla na još jedan gotovo identičan sanduk. Neki od ljudi u njemu su još uvek bili živi.  Pečeni, ali živi, goli, unezvereno su kolutali očima i pravili uplašene grimase.
Bili su tu po nekoj kazni. Hrskavi.

Anđeo muškarac i ja istrčasmo napolje, panično, i ugledasmo neku kancelariju. Lepo je pisalo 'office'. Kročili smo unutra.."


 - Dobar dan. Koja je ovo godina, moliću?

 - Hahaha...

 - Ja sam anđeo.

 - Ahahahahaha...

" Odlepila sam se nekih 30cm od tla i lepršala lebdeći, da bi im dokazala da sam stvarno anđeo."

 - Eto, vidite...

 - AHAHAHAHAHAHHAHAHA......1981.

 - A, ok. Hvala.

 - Anđeo mužjak ti ode s nekom curom. Osvrni se i pogledaj.

" Izašla sam vani i nabasala na zgodnog tipa. Otišli smo njegovoj kući. Kreveti su bili lepi, čisti, ušuškani i namesteni u 'G'.  Samo smo ćaskali, nisam bila sigurna da li bi se nešto i dogodilo. Onda je u sobu banula njegova KEVA!"

 - Gde joj je kaput?

" Gledala sam je zbunjeno.."

 - Gde ti je kaput?

 - Majko, ona je ANĐEO. Ona NEMA kaput.

 - Jeste, ja sam anđeo..

 - Ideš ti sada u miliciju.



" Tu sam se negde i probudila..."


Ustao sam iz kreveta pre vremena i detaljno proučio recepte svih tih pilula.




XXX




Sedela je na istoj onoj klupi, u parku. Na sebi je imala stare farmerke, crne iscepane "starke" i crne čarape, tanku teget majicu sa dugim rukavima, staru veliku bordo košulju i nije nosila brus. Verovatno su joj i gaćice bile crne.
Oko vrata je imala bronzani medaljon sa ugraviranom ružom. Bila je blago prehlađena i meni je izgledala lepše no ikad...

 - Gde ti uopšte izlaziš?

 - Ja ne izlazim u klasičnom smislu te reči. Osim ponekog koncerta, u šumi sam ili sa Milicom visim po naselju. Usamljena sam kao i ti. Jedina osoba koja me istinski, do srži, koliko je to moguće poznaje - je Milica. Ona je ujedno i jedina osoba koju viđam dobrovoljno. A ti noću pišeš, čitaš, vereš se po krovovima, deliš pravdu ili prisustvuješ nekim bizarnim, onostranim dešavanjima...

 - Lepa si.

 - I ti si lep. Ali i dalje ne mogu da poverujem da sam te naslikala, pre nego što smo se upoznali.

 - U šumi si?  E, jednom ćemo otići u TVOJU šumu i filozofirati uz čokoladu i tranzistor do zore? Važi?

 - Hahaha...važi...ahahah...

 - Sanjao sam te. Kao, ja sam u nekoj crnoj šuškavoj jakni, u novom autobusu. Sedim do prozora, levo krilo busa, pri dnu. Autobus stoji na stanici, pored nekih lepih belih kuća sa zelenim dvorištima.
Popodne je pomalo tmurno, i po kristalno čistom oknu prskaju kišne kapi. Ja imam neki SF-fensi mobilni telefon na rasklapanje, metalik-sive boje.
Ti me zoveš, i kažeš mi da uporno premotavaš VHS kasetu sa svojim omiljenim filmom na početak, zbog muzike.
Ja vidim početak filma na ekranu. Na urednom travnjaku, uz neku uvrnutu muziku, automobil uporno udara neku plavokosu medicinsku sestru, iz različitih uglova, ali sve je to komedija, kao u crtanom filmu, šala, ona se uvek diže neozleđena i nasmejana...ja se čudim...

 - Moji snovi imaju dosta simbola, i uvek se sastoje iz trećina. Ovaj mi se desio početkom septembra:

Prva trećina: ja tražim neko svoje belo mače, a neka starica je tu okolo i podjebava me. Nalazim mače, ali mi ono snažno grize ruku, ja ga ispuštam, ono beži, starica se smeje...

Druga trećina: starica me presreće i kaže da ja i mače trebamo da idemo negde sa njom. Ulazimo u velika, crna pogrebna kola i vozimo se...
Izvaljujem da smo kod nekog ringa i da trebam da se borim sa nekim. Vidim siluetu protivnice, lepša je i viša od mene. Najavljuju protivnicu, a govore u zagonetkama -"ko ima ožiljak na čelu?" - a ona mi pokazuje svoj ožiljak od boginja..."ko ima veliki mladež pri dnu leđa?" - i ona podiže majicu i pokazuje mi mladež...provaljujem da moram da se borim sama sa sobom...tu sam se probudila.

Mislim da je treća trećina stvarnost i da još uvek traje...

 - Sama sa sobom...kao u "Supermenu 3"...vauuu...

 - A ovaj je takođe upečatljiv...ja sam sa nekim arheolozima u kući podeljenoj na dve prostorije zidom, i svuda oko nas lete mrtve duše. Svi smo u jednoj prostoriji... Ulazim u drugu, i nailazim na neko detence. Na pamet mi pada to da ga je mama ostavila i pobegla, i ja ga uzimam u ruke...ono se preobražava u čudovištance i kreće da me guši, ja ga krvnički grizem za vrat...i onda se probudim...

Kao mala, stalno sam sanjala da se vraćam kući, penjem se stepeništem, hodnik je mračan, tražim svoj stan, nalazim ga, i u njemu vidim okrvavljenog čoveka kako leži, i počnem da bežim, trčim na gornje spratove, i to traje u beskraj...stepeništu nikad kraja...

Sanjala sam i da lomim zube...i više puta , uzastopno - da sebi sečem kosu pred ogledalom...

Ili oni uobičajeni snovi sa letenjem, takođe kao mala...to su bili tako lepi snovi, i nedostaju mi...aaaapćihhha !

 - Uhhmm...nazdravlje? Na bolest? Da vidim nosić? Slinavka i šap!

 - Znaš, razlog moje hronične prehlade je taj što gotovo nikada ne nosim jaknu! Ili kada je ponesem, skinem je i držim u ruci...debilno, a?

 - Uhmm...I ja je retko nosim, ponekad noću, zbog džepova. Ja to radim zbog pokretljivosti, pomalo zbog imidža, a ti to radiš - uglavnom zbog imidža. Nađi neku tanju jaknu koja ti odgovara...važi?

 - Hmm...kada smo već i kod ovog uvrnutog sna tvoje keve ( ne izmisljaš?).....kupiću kaput! Hahahaha...

 - Ahahahaha....

 

 

 

 

 

 

 

Po toj zgradurini smo se obično pentrali kao mali, skakali u pesak i mučili mlađe. Sada u njoj očigledno obitavaju neka druga stvorenja.

Lep prizor na klupici u parku. Panker sa podvrnutim rukavom leži onesvešćen dok mu cure bale. Špric je na zemlji. Drugi panker lagano, sistematski povraća, dok mu totalno stondirana pankerka, koja sedi izmedju njih dvojice, predano puši ne baš sasvim čvrstu kitu. Baš mu je sočno zaglabala. Na mene i ne obraćaju pažnju, iako prolazim na metar od njih.

Zakunuo bih se da je lik između ostalog povratio celu, tek zagriženu kiflicu, žvaku i opušak cigarete. Crvenokosa pankerka koja i dalje sondira grlo karom ima minđusu u nosu, a pertle na iskrzanim "martinkama" su joj drečavo - zelene boje. Čudno je to koliko detalja čovek može da zapazi u sekundi.

Ulični džukac prilazi i liže povraćanku. "Odlično", pomislih - jednim udarcem sam ubio dve muve. U isti mah sam zadovoljio svoj voajerski nagon i dobio svoju mesečnu dozu gadosti. Ma ko ih šiša, neka ljudi rade svoj posao.

Noćas sam manje - više šetao uzalud u potrazi za inspiracijom, potajno se nadajući da ću videti Morbidnog Mišu, jezivu lokalnu urbanu legendu, na delu - dok skida umrlice sa stubova i pažljivo ih stavlja u fasciklu.

Lepi ih po celom stanu umesto tapeta. Navodno je jedan tip bio kod njega i to video - i to je rekao tipu koji je to ispričao liku koji je to u poverenju preneo ortaku koji je to izbrbljao klošaru sa kojim je delio zatvorsku ćeliju, ko zna zbog čega - a klošar je to ispričao meni...u zamenu za batine koje bi dobio jer je srao u mom ulazu...

Morbidni Miša...hmm...još jedan interesantan lik za moju Bibliju Umobolnih...

Sutra ću otvoriti četvoro očiju. Sada je vreme za spavanje...šta li ću sanjati?!

Volim da sanjam. Ne zbog nekog bekstva od realnosti, jer realnost se na neki uvrnuto - iskrenuti način ispoljava i uobličuje i u snovima. Prati te. Proganja. Jednostavno, snovi su jedini koji imaju legitimnu podršku da ama baš uvek rade sta im je po volji. Jači su čak i od Amera.

Sanjao sam ljubičaste
Mutirane mačke
Frktale su na mene u metrou!
Onda je Merlin pokvasio svoju vrećicu
Sa magičnim prahom
Baš šteta...


XXX


Kao i svako drugo poslušno noćno biće, u sumrak sam krenuo u šetnju. Nikako da se ponovo adaptiram na ovaj grad. Da li sam uopšte ikada i bio totalno prilagođen? Đavo će ga znati. Svejedno, u džep "fajerke" ubacih i suzavac, za svaki slučaj, zlu ne trebalo.

Ako u parku ponovo naletim na "trio fantastiko" možda im se i pridruzim. Zbiberiću pankerki kitu u usta onako, stojećki. Bez suvišne priče. Kao u samoposluzi. Ne, možda će ipak biti bolje da se tu pored njih iskenjam, čisto sveopšte slike radi. Moj skromni, mali, smrdljivi samodoprinos. Novčanice od 10 dinara će delimično nadomestiti toalet - papir.


Ništa od svega, u parku nema nikoga...razbijene vinske boce, par rasutih tableta i zgužvani listovi hartije sa tragovima sveže krvi. Rokersko underground pesničko takmičenje se završilo neslavno. Ili uobičajeno.

Podigao sam jedan smotuljak hartije. Da vidimo šta kaže...


Noćas sam otpečatio
Još jedan um...
Gnjile misli plutaju nekažnjeno...
Ljudi grcaju u sopstvenim stereotipima
I ide im prilično dobro!
Ko zna-možda tako i mora da bude?!

Svoje spasenje potražih u flaši
Ali osećaj nove dimenzije
Je samo prividan..
Iskrena laž koja te vrti u krug...

Na kraju me je sredovečna velegradska prostitutka
Ruku pod ruku pijanog po tirkiznom mrazu
Otpratila do kuće...

Možda mi je spasila zabludelu dušu
Od bljutavo-hladnog pločnika...

Usput mi je pričala neke nebuloze
O mužu kamiondžiji
A ja joj dadoh zadnjih 30 dinara
Za cigarete...


Ok, burazeru, kako ti kažeš. Bolje i to nego da se klinci igraju "Jackass"-a. Jedan je prošle nedelje ušao u šuplji betonski oglasni stub sa koga su skinuli poklopac, krov. Onda su ga pijani ortaci ostavili unutra i otišli kući. Baš se pitam koje li je objašnjenje ujutru sročio vatrogascima...

XXX


Naravno, vi ste se već zapitali zašto vam sve ovo pričam i ko sam uopšte ja. Sakupljač priča? Nervno oboleli pesnik? Neka vrsta urbanog lovca na natprirodno? Ili, jednostavno - niko?

Pa....od svega po griz, u neku ruku. Šta, hoćete da čujete još koju priču?

Khmm...hahahahaha.....

Znate onu o liku koji je prodao dušu Đavolu putem SMS -a? Ne, ozbiljno. Lik se vraćao iz šume gde je upravo svojim rukama sahranio psa koga je čuvao pola svog života. Zeznuto je to. Bio je prilično skrhan. Slab. Povodljiv...

Onda je u travi, u korenu starog hrasta, ugledao mobilni telefon. Jednostavna nokia 33-10 crvene boje, jednim delom srasla sa svežom mahovinom. Verovatno su je zagubili neki debilni vikend-kamperi, ili ljubavnici zaneti strastvenim zagrljajima. Sudeći po mahovini, fon je tu ležao bar par nedelja. Dovoljno da vlaga prodre u njega...ili da jednostavno rikne baterija. Bilo bi čudo da još uvek funkcioniše. Ekran je ceo, doduše...

Lik uzima fon, stresa mahovinu i zemlju, zagleda ga par sekundi prevrćući ga u ruci, i onda pokuša da ga uključi.

"Telefon radi?!  Uh, koji trip. Koliko brzo uopšte raste mahovina? Pa ok, cool. Baterija je na polovini. Dobra neka baterija. Hmm...da vidimo...poruke...nema arhiviranih poruka...imenik...samo jedan broj u memoriji...666..poklapa se sa imenom...otkačeno. Da ovo nije neki novi servis ?!"

U isti mah mu stiže poruka:

"Od: 666"

"Ukucajte TXT ___ vasu želju, i pošaljite SMS na 666. Imate pravo na samo jednu želju. Hvala."

"Šta je ovo, jebena skrivena kamera? Ma ne, taj neko je dobio 'MTS - Besplatno obaveštenje' da sam ponovo dostupan, pa me sada zeza. Neki hakeri. Nema drugog logičnog objašnjenja. Koliko li ja imam kredita...*100#...ha, znao sam da je 064 kartica...ova ukleta država je izgleda ustupila 'Telekom' nezgodnom kupcu. Kakav li je to tender bio...haha...2,24 dinara...šta?!"

Tačno za jednu poruku.

Još jedna puka koincidencija? Ili ovde već nisu čista posla..

"I šta sada? Recimo da je sve ovo istina. Ok, oduvek sam bio prilično open - minded tip, nisam skeptik tipa 'Dejna Skali', recimo da sve ovo JESTE istina. Recimo. Đavo...Mefisto, Lucifer, Satana, Princ Tame, ili ko god, bi mi ispunio jednu želju, bilo koju, a ja....a ja bih mu zauzvrat dao, prodao...svoju dušu...trampio se? Ugovor potpisan sopstvenom krvlju i ostalo praznoverje...uh."

"A zašto ne bih cimnuo ovaj broj...zauzeto...naravno, baš sam glup, Đavo je verovatno veoma uposlen čova."

"Sa druge strane, a sta me košta da probam? Osim svoje duše...hahaha...oktobra punim jebenih 24, sahranio sam bake, deke i psa, apsurdnom faksu i dalje ne vidim kraj, roditelji mi postaju stariji i džangrizaviji, još nisam služio vojsku, nemam ni vozačku dozvolu, a ni
kola. I kada bi ih imao, verovatno ne bih imao love za usrani benzin, jer sam uglavnom švorc. Perspektiva do mojega.

Moja 'devojka' mi se nije skoro javljala, a ja sam suviše ponosan da sam pozovem. Ono, ako mi je samo do seksa uvek mogu da pokupim neku drocu u parku za sitnu lovu, verovatno i za džabe, ali nisam vakcinisan protiv hepatitisa B..C, D, E, F...niti sam prirodno imun na AIDS. Ne trebaju mi ni kondilomi, a ni picajzle. Ni ostale boleštine. Ah, da -nabacio sam i 4 kg viška.

Za težu drogu takođe nemam para, a i nisam toliko autodestruktivan. Da postanem alkos -ne ide, nije originalno. I društvo mi se osulo. Neki su na vreme odmaglili odavde, neki su u zatvoru ili su totalno prolupali, par njih je i poginulo, a neki su se jednostavno uklopili u pišljivi sistem - vojska, ma kakav posao, ma koja cura, nekakva plata i nikakav život.

Fuck."

Tu sam ga čekao.

"Nikada nisam bio megaloman, ni neki preterani materijalista. Neću da vladam svetom, niti gomilu para. Samo hoću svoj stari život natrag. Možda ispravim neke stvari."

Ha, ha, ha...

"Pa dobro. Evo ti moja želja. Baš da vidim šta će se dogoditi..Faust na SMS način. Moderno, nema šta. Ma da, kako da ne..apsurd do bola. Hahaha..."

"TXT Želim da ponovo imam...16 godina."

"Vaša poruka je uspešno pos.......


Magla..nesvestica..bezdan..buncanje...san u snu...

Moljac je postao
Otporan na naftalin
A keks je bajat...
Mačak u čizmama
Je kriv za sve!

Ukucaj tekst poruke
I pošalji SMS na 666...


"Mhh...gde sam to ja? U svom krevetu...odakle ovde ova stara posteljina, zar je nismo bacili? I zasto sat zvoni tako rano...oh, ne...škola......zar je ono moja bivša? Onaj devojčurak? Uh, lice joj je osuto bubuljicama...ni ja nisam ništa bolji...imam tri dlake u bradi, mogu da je obrišem gumicom...nemam blage veze sa matematikom, sve sam zaboravio, nisam rešavao nikakav zadatak već dobrih šest godina...kakva bre treća
deklinacija? Gospode, svi glasaju za jebenog Slobodana Miloševića..i moj deda takođe...izlazak samo do 00:30 ?!! Kako se beše igra ovaj fliper...obrukaću se pred društvom...svi su oko mene tako plitki i površni...niko nije pročitao ni jednu knjigu..ti meni keca?! Ionako ćeš 2004. pucati sebi u vu-gla zbog one sudske presude. Gubitniče. Da, dobro si me čuo. Nisam lud...ma teraj se, matori! Jebala te brate ta vutra i te cigare, juče si mi kukao zbog pritiska, srčke i glavobolja. Pričam ti kao ortaku, a ti kako hoćeš. Ma ostavite me na miru, zar ne vidite da ova zemlja srlja u govna?

Bombardovaće nas, bre...BOMBARDOVATI....AAAAAAAAAAAA!!!!"




Dijagnoza psihijatrijskog veća:

Šizofrenija, mesijanske ideje, agresivnost, paranoja, izražena pobožnost i verovanje u Đavola, Boga, raj, pakao, zagrobni život...Pacijent tvrdi da zna šta će se događati u bliskoj budućnosti, ali tvrdi da je ne predviđa putem vizija, gatanja... On zapravo tvrdi da dolazi iz budućnosti jer mu je tu želju ispunio Đavo u zamenu za dušu pacijenta. Ugovor su sklopili putem mobilne telefonije - koja još nije razvijena u našoj zemlji. Jako bogata mašta i preciznost u detaljima opisivanja navodnih budućih događanja. Natprosečno visok IQ za taj uzrast.

Stručna preporuka:

Lečenje u ustanovi zatvorenog tipa, gledanje SF filmova sa tematikom putovanja kroz vreme poput "Terminatora" se strogo zabranjuje, kao i rasprave o politici i religiji, jer

dotični pacijent tada ispoljava agresivnost.
Standardni medikamenti, pojačati doze u slučaju ispoljavanja agresije.



Moja lična preporuka:

Ako ikada u šumi, ili gde već, nabasate na crveni mobilni telefon, ne uključujte ga. Ne dolazite u iskušenje. Bolje ga poklonite...svome neprijatelju. Od srca. Jos bolje - prodajte mu ga, jeftino. Misliće da vas je prešao. Misliće....



A znate li onu o usamljenom internet - manijaku koji je u "Politikinom Zabavniku" video zanimljiv i sladak "oglas" neke klinke i odlučio da joj ispira mozak svojim i tuđim pričama i pesmama?  "Za sve od 7 do 107!"  Hahahahaha...prilično širok pojam...

Prethodno je nekog klinca naterao da se ubije uporno mu ponavljajući da je nesposobni tupan jer nije mogao da pređe određenu video - igru bez korišćenja šifre. Mali je skočio sa petog sprata. Lik mu je nabio jebeno težak kompleks. Pretežak za labilnog trinaestogodišnjaka.

Štaa?! Tvrdite da sam narkoman i lažovčina? Šarlatan? Mentol? Dobro...lepo, lepo bogami...a šta vi hoćete da čujete? Nešto od surove i brutalne realnosti sa asfalta? Da vam pričam o svojim "prijateljima" i "poznanicima" ?

O svom komšiluku?



Ok, sami ste to tražili...pa, vežite se...poniremo...




XXX



Zapravo, ova priča, ili priča slična njoj je trebalo da bude ispričana odavno - ali sam u džepu imao više para, u glavi manje mozga, a u srcu....hronični nedostatak jeda.

Elem, dok u trenucima neoprostive dokolice budete čitali naredne redove, nemojte očekivati ništa spektakularno ili dubokoumno. Samo običnu malograđanštinu začinjenu realnom soc-trash-stripskom jezom koja čuči tu, iza ćoška. Izvlačenje eventualne pouke je krajnje neobavezno. Kao i prepoznavanje.


Svako od nas je bar jednom maštao o onoj plastičnoj idili - deca, partner, kućni ljubimac, nameštaj, kuća, auto, komšiluk, rodbina, prijatelji i posao - sve kao iz reklama i ženskih časopisa. Sve je skupo, ukusno namešteno, svi su prelepi, glanc obrijani, bez peruti i sa kezom od porcelana. Koriste čudotvornu kozmetiku, fensi kućne aparate i zdravo se hrane. Nemaju stvarnih problema. Imaju love. Uvek su politički korektni.

Zaboravite na to. Isuviše nedostižno. Pitanje je koliko je i to uopšte normalno. Treba težiti ka zlatnoj sredini, što ne znači da ne treba da perete zube, imate lepu decu i neki dinar viška.

Problem je u tome što sa našim krajem nešto debelo nije bilo u redu. Ili smo barem mi tako mislili.


XXX


Volim da knjavam pored otvorene terase, ali ujutru nemam običaj da posle buđenja izađem na vazduh. Svejedno, pošto su nam "stručni" radnici JKP-a tog jutra na zgradu sručili kanadsku topolu od 40m, sasekavši je u korenu ("sajla nam je pukla, stara je 100 godina i zarđala je, hvala Bogu da niko nije poginuo") - morao sam da vidim to čudo kada su me tako zvučno rasanili.  
 Zgrada se zatresla kao da je na nju pala bomba, ali koga za to boli kurac, trajalo je trenutak a onda nastaviš da još malo dremaš.

Krčeći kubne metre lišća i grana mačetom, nisam posebno obraćao pažnju na svoju oštećenu terasu, polomljen prozor, komšijin prozor ( rupu u zidu koju kao da je napravilo topovsko đule ), uznemirene ljude koji se krste, plaču, psuju i histerično smeju...ne...

Pažnju mi je privukao prozor naspram moje terase. Sale je gledao sve, sa izrazom lica nekog prekaljenog generala koji posle trijumfa očekuje novi zadatak.


Da, u zgradi preko puta moje živi Sale Specko.

Ima već trideset i kusur, ali deluje dosta mlađe. Mentalno je na nivou deteta od 6-7 godina i pati od sumanutih ideja.

Još od `90-e tripuje da mu je ispod prozora, više sa spoljne strane, zazidan skejt (?!) i uporno se trudi da ga iskopa. Nagne se kroz prozor i kopa. Kao oruđe obično koristi drvce od sladoleda ili hemijsku olovku. Ima dve rupčage ispod prozora, razrovao je malter, a načeo je i ciglu.

Ne znam šta bi taj skejt simbolizovao, nisam ni Frojd, ni Jung, a ni Hanibal Lektor. Verovatno neku duhovnu vrednost, neku uspomenu iz detinjstva...a možda je samo lud.

Rekao sam sebi da ću mu od prve plate kupiti jedan. S druge strane, ako ikada u budućnosti, 2051. recimo, budem prolazio pored njegove zgrade koja se ruši i vidim da iz cigli, šuta i lima viri stari, prašnjavi, crvotočni skejt -verovatno ću se ubiti.


XXX


Doduše, Sale je već pokušao da me ubije, dva-tri puta, ali sam ga eskivirao. Ne zameram mu. Vijanje sa Saletom Speckom po gradu je odlično za kondiciju, a u suštini je i zabavno...iako ishod može da bude letalan.

Bio sam na nekih 30m od njegove zgrade kada me je opazio. Daleko od toga da sam spor i slabašan, ali Sale je brz kao munja i neverovatno jak, bez obzira na to što je dobar deo života proveo u jednoj sobi ne radeći ništa. Valjda mu je dovoljno to što je opičen.

Dozivao me je svojim karakterističnim glasom i trčao ka meni, povećavajući brzinu. Ni Forest Gamp ga ne bi sustigao. Spominjao je praćku "peckalicu" - znate onu od deblje žice, sa municijom od žičica, pecka pri pogotku, a može i da istera oko. Bile su u modi kada smo bili mlađi i uspeli smo da i njemu doturimo jednu zajedno sa šakom "metaka" jer nam je tražio. Dobro, nije se radilo bas o poklonu učinjenom čisto altruizma radi, hteli smo da vidimo šta i koga će sve da gađa po gradu, priznajem, ali...ma razumete.

Praćka je ubrzo bila konfiskovana od strane njegove keve, jer je njome terorisao nju i ćaleta po kući, a mi smo dobili prekor. Jadna žena nije shvatila da smo joj zapravo učinili uslugu davanjem praćke Saletu, jer bolje i "peckalica" nego kačenje pekinezera na metu za pikado.

Sale se baš nameračio na mene, a ja sam se dao u pakleni beg zaobilazeći ljude koji su čekali bus. Napravio sam krug obišavši celu štampariju, vratio se na početnu tačku i spokojno prešao ulicu, nastavivši ka centru. Klasičan kružni manevar.

Onda sam ga ugledao. Gutao je pogledom noževe u izlogu radnje sa lovačkom opremom dok mu je pena išla na usta.
 Nanjušio me je i druga runda je komotno mogla da počne. Šta sam drugo i mogao da očekujem, round one je bila suviše laka da bi bila i poslednja.

Bežanija kroz uličicu pored penzionerskog...pošta...trg...jaka košava...

Na mostu susretoh hemičarku kod koje sam imao neke šanse. Ili mi se tako činilo. Nešto mi je dobacila sa osmehom, ali je nisam čuo od vetra. Ponovila je rečenicu
ali nisam mogao da joj čitam sa usana, a Sale se opasno približio. Okrenuo sam se i počeo da sprintam, a iza mene je odjekivao metalni odzvuk dobovanja njegovih stopa po čeličnom mostu. Hemičarka je ostala u čudu. Ma biće još prilika za mene i nju.

XXX



Sledeće nedelje ponovo sam se našao na nišanu Saleta Specka. Kada bi me uhvatio valjda bi me zadavio golim rukama, šta li?

Nisam imao nameru da to i otkrijem.

Subota, pijačan dan, isplaćuje se penzija, a još je i nastavna. Gomila ljudi, srednjoškolki, klinaca, penzosa. Rulja parfema i cegera.

Merkao sam tri napirlitane seljančice sa rančićima koje su mi išle u susret. Ona u sredini je imala bezobraznu facu, dubok dekolte i opasne sise. Nije imala vise od šesnaest. Par bubuljica na njenim prsima me je nekako dodatno napalilo. Razmišljao sam kako bih ga slatko smestio među te sisurde. Garantujem da bi svaki strejt muskarac u određenoj situaciji pojeo nekoga za te i takve grudi.

Sve tri su me odmerile onako kurvanjski, a onda u trenutku razrogačiše oči gledajući u NEŠTO sto je očigledno bilo IZA mene.

U magnovenju okrenuh glavu i žustro koraknuh napred. Sale Specko na 10m od mene i približava se. Trčećim korakom. Bez dranja i dozivanja. Ukapirao je. Postao je taktičar.  

Jebiga.

Posle kraće, uobičajene bežanije uvideo sam da nemam šansi i uđoh u burekdžinicu računajući da neće unutra.

Nisam se prevario. Zalepio se za staklo i gledao me desetak minuta, a onda je nekom nagluvom penzioneru počeo da objašnjava nešto o Bobanu, svom imaginarnom drugu, koji je kovač svetskih zavera zajedno sa Betmenom i Terminatorom.

Izgubio sam se u gomili. Biti pijačni ceger sa peršunom ili oblačak jeftinog parfema ponekad i nije tako loše.

XXX


Sve se odigralo u sekundi. Sale se drao i naleteo na mene sa nožićem od grickalice pokušavajući da me nabode.
Istog momenta sam refleksno pokazao neverovatnu inventivnost izmislivši novu aikido-polugu, i koristeći zakone fizike sklonih nožic dalje od svojih očiju, grla i testisa.

U besu sam ga opalio pesnicom po ramenu, prilično jako, a onda dobih silovit udarac u svoje sopstveno rame od koga se glatko okrenuh za 180 stepeni.

Neka baba nam je nešto mlela na ulici, ja sam se odvukao kući držeći se za rame i brojeći zvezde, a Sale je tražio grickalicu po kanalu...

Bio je to za mene sasvim običan dan.


Reći ću vam još i ovo:


-Sale JESTE trčao za policijskim kolima i lajao. Umalo i da ih sustigne;

-Sale JESTE napao devojku sa krznom na kragni, kidajući joj jaknu i ranac uz povike   "STANI LISICOO!"  "STANIII LIISIIICOOO!"

-Sale JESTE bacao sa terase kamenčine koje stoje na poklopcima kaca za kiseli kupus;

-Sale JESTE vezivao čaršave ne bi li pomoću njih pobegao kroz prozor svog stana na zadnjem spratu, čak ih je povremeno i spuštao da proveri dužinu, ali svoju nameru NIJE sproveo u delo jer je neko pozvao njegove roditelje koji su tada bili na groblju;

-JESTE, lomio je prekidače po zgradi, a onda je potpuno hladnokrvno oklevetao

nedužnog Terminatora za isto;

-Sale voli "Alana Forda";

-NIKO vam ne garantuje da vam dete neće biti kao Sale Specko;


Ova pesma nema početak
A ove reči su čist paradoks
Virtuelno mastilo ima miris ćilibara
Njena utroba je belja !
Magična soda je odavno popijena...

Malopređašnja morbidnost
Je privremeni hir...
Klinac iz kraja je na izbornoj listi predsedničkih
kandidata
Dopisao Paju Patka
A ja sam mentalno retardiran...


XXX


Većina ljudi u Bezimenom Gradu ima neko bolesno zanimanje ili zanimaciju. Najviše je dilera droge i sveštenika.

Jedni trguju narkoticima, a drugi ispovestima. Ponekad se trampe.

Ljudi mi se ispovedaju stalno. U početku mi je to bilo zanimljivo, znam da ljudi u suštini žele samo da ih neko sasluša, ali kasnije je postalo kletva. Čast izuzecima.

A pričali su mi sve i svašta. Desi se da mi priđe neko nepoznat nasred ulice i počne da mi šapuće na uvo. Ili mi pričaju o svojim gresima, priviđenjima, nadanjima, košmarima - iako su svesni toga da mogu da im jednim jebenim potezom slomim vrat.

Ponekad mi i nude svoje usluge, prijateljstvo, novac, plaćaju mi piće..."brate, ako ti nešto treba"...

Treba mi spokoj. Ali to je skupa roba.

Poveravaju mi se na groblju, klupi iza zgrade, po mračnim budžacima, krovovima zgrada, u podrumu, kafiću, šumi, parku, redu za hleb, paralelnoj dimenziji.

Petnaestogodišnja devica talasaste braon kose i volšebnih plavo-zelenih očiju koje menjaju boju, nimfeta, prava morska sirena, mi je pričala o svojim seksualnim traumama:

"Znaš, muskarci su tako dobre igračke, nikada ne dosade.."

"...moj glavni problem je to što sam sa barbika prešla na muškarce. U petoj sam se `vatala i izvodila striptiz u vrtiću. U šestoj sam terala mlađeg brata od tetke da me liže po telu, `igrala` sam se sa drugaricama...onda sam prešla na psihu. Prilično sam neiskusna, imala sam samo dva dečka. Prvi sa kojim sam bila pre 18 meseci sada zbog toga ide na

psiho-terapije..."

"...roditelji su me stalno tukli zbog svega što je iole vezano za seks. Kada su saznali za ono u vrtiću i za brata dobila sam dobre batine. Sve u vezi seksa je bilo zabranjeno."