Već nekoliko nedelja na ulici me prate užasni prizori. Mačići iskopanih očiju, mjauču zjapeći svojim izrovarenim očnim dupljama, pokisli, sa krovova garaža, ograda, nastrešnica, na trotoaru, u podrumu, iza ugla.
Te scene me bole, iz barem dva razloga: neki bolesnik se sistematski iživljava po gradu, a i ti prizori koji krune moju ionako okrnjenu psihu počinju da se pretaču u sporadične noćne more.
Sanjam ih kako se valjaju u polusasušenim barama podno moga prozora, slepi, unakaženi, ulepljenog krzna, dok njihov mjauk jezivo podseća na kmečanje odojčadi.
Snovi su moja najdublja intima. Niko nema pravo da mi je ugrožava.
Noću sam na ulici bio ja, uglavnom sam. Zlih duhova je bilo, svuda unaokolo, i toga sam bio svestan. Ali jedan od njih me je očigledno posebno iritirao.
Srešćemo se u mraku, pre ili kasnije, i ja ću biti pogan. Znao sam to.
"Patrolirao" sam po periferiji sedmicama, krao jabuke sa jedanaestogodišnjim mangupima, delio vino na točenje iz plasticnih flaša sa lokalnim rokerima i skitnicama.
Cigančićima sam davao siću zarađenu tokom dana iznajmljivanjem stripova -sve u cilju dobijanja neke informacije, nekog blagog nagoveštaja ko bi mogao da
bude sadista koga tražim. Osećao sam da mu dišem za vratom.
XXX
Mesec je bio pun, a magla je bila moj saveznik. Kuljala je niotkuda, kao da izbija direktno iz zemlje, i imala slatkast miris koji se mešao sa mirisom večernjeg smoga.
Pratila me je okružujući me, stvarajući mi odstupnicu i neku vrstu vizuelnog štita.
Hodao sam po inerciji, puštajući noge da me vode gde im je volja, i razmišljao o jednoj priči Embrouza Birsa. Obreo sam se na mestu na kome nisam bio dosad, maltene
van grada. Iz misli me je prenuo bolestan zvuk - mešavina šištanja, frktanja i bolnog mjauka, iz nekog neodređenog pravca.
To je bilo to. "Maglo, follow me..."
Desetak metara ulevo, senka je upravo zafrljačila mače niz padinu. Približavao sam joj se tiho, lagano, poetski nečujno.
Momak u čučećem položaju je bio par santimetara niži od mene, mršav ali žilav, nosio je iznošenu prljavoplavu trenerku i bio ošišan "na keca". Garant se ceo život vukao po popravnim domovima.
Stao sam na metar od njega i video mu okrvavljene prste i neki štapić koji je držao. To mu je bila "alatka". Nije imao čak ni nož. Bolje za mene.
Osetio me je, okrenuo glavu i podigao pogled. Po prvi put sam mogao da mu vidim lice.
Prizor je bio blago rečeno zajeban.
Imao je bar desetak ožiljaka po glavi, sigurno od zlostavljanja i tuča, "zečiju usnu", i bio je ćorav.
Na ono drugo oko je čkiljio i bilo mu je, uzgred budi rečeno, pomalo vrljavo. Možda je bio i blago duševno ometen.
Problemi sa očima su bili verovatan razlog zašto je sirote životinje lišavao vida.
Onim "zdravim" okom me je gledao pravo u oči, bez griže savesti, hladno, sa nekim banalno-prkosnim izrazom lica, kao da kaže - "Pa šta? Pogledaj mene! Vidi šta su
MENI uradili."
Znate onu scenu iz trećeg dela "Mad Max"-a kada glavni junak u presudnom momentu nije mogao da dokrajči protivnika jer mu je, odvalivši mu gvozdeno zvono sa glave, video lice i ukapirao da je lik retard?
Nisam imao tu vrstu psihičke blokade.
Munuh ga patikom u facu pri pokušaju da ustane. Direkt.
Za trenutak sam se ogledao u njegovoj krvi koja je liptala obasjana mesečinom. A onda nas je opkolila magla...
"Send the maniac to catch the maniac."*
Šutirao sam ga i gazio uglavnom desnom, ne vodeći računa gde udaram. Posle pet minuta sam se razjario, a posle deset umalo izgubio osećaj za prostor i vreme.
Nije se nešto posebno branio, niti zapomagao. Naprotiv, nije ni glasa pustio....to mu ne bi
ni pomoglo, jer sam skontao da u prečniku od 2km oko nas nema ni žive duše. Bar ne ljudske, jer nisam bio siguran da li da u humane uračunam njegovu, pa ni svoju dušu.
Ali, šta je - tu je. Neko se iživljavao nad njim, on je kasapio bespomoćne mačiće, a ja sam ojađivao njega. Krug nasilja se zatvarao. Bio je materijalizacija mojih košmara, i trudio sam se da ih odagnam. Dezintegrišem. Zemlja i trava su pile krv.
Preznojio sam se i stao sa gaženjem, jer ukapirah da ću zaraditi žešću upalu mišića i samim tim neću biti u stanju da sutra igram fudbal.
Ono što je ostalo od sadiste je ležalo nepomično, a ja sam se jednostavno okrenuo i pošao kući, i ne pogledavši ga. Magla se lelujala za mnom, Mesec je bio blazirano neutralan, a tama me je gostoljubivo primila u svoje okrilje. Bilo mi je lakše.
Te noći nisam loše sanjao.
*Replika iz SF-akcionog ostvarenja "Demolition Man", često korišćena u istoimenom
fliperu marke "Williams" rađenom po motivima filma.
XXX
Smaragdna adolescentkinja i ja smo ponovo praktikovali uzajamnu psihoanalizu...
- Šta si danas radio?
- Nista posebno. Čitao.
- ŠTA si čitao?
- Novine. Baba od 60 i kusur je pomagala sinu u dilovanju gandže. Valjda je i zalivala, pazila i mazila vutru?! Posvetio sam joj pesmu.
- Kome? Babi?
- Aha. 'Oćeš da čuješ?
- Ti si ćaknut.
- S kim si, takav si.
- Čitaj.
Hajde sada bako
Bako moli se Bogu
Moli se za sina
Za sina i za drogu
Jebiga, bako, moliš se Bogu
Molis se Bogu i tripuješ stonogu
Rokni ga, bako
Rokni ga u nogu
Rokni ga u nogu pa se moli Bogu
Obešenjak, bako, smilio se Bogu
Moliš se za sina
Za sina i za drogu
Oj bako, da l' postoji Bog
Da l' postoji Bog il' na glavi ima rog?
"OČE NAŠ, koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje; da dođe Carstvo Tvoje; da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas; i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga."
( Taj deo baje neki ludi pop sa mrvicama hrane u bradi )
Bako, bako, gorećeš svakako x2
Bako, bako, gorećeš jakako x2
"Oooj živootee, pookretnaa traakooo, ja zaa bakuuu koopam raakuuu" (Narodnjak)
Šta je, bako, moliš se Bogu?
Moliš se Bogu i diluješ drogu?
Pališ sinagogu pa se moliš Bogu?
Rokni ga, bako...
- Ne vredi ni pet para. A ti si udaren mokrom, buđavom, lepljivom, bušnom, pihtijastom čarapom po glavi. Posred čela.
- Udarac je sigurno bio silovit, jer imam amneziju...
- Ako me deflorišeš jezikom, da li se i to računa?
- SVE se računa...
- Rekao si da je sve u tvojim pričama maltene istina. A ono o mačićima i sadisti? Mislim na kraj.
- Zavisi. Da li bi volela da je istina? Da li bi me se plašila da je istina?
- Ne bih te se plašila da je istina.
- Istina je negde između. Ostao je živ.
- Sledeći put napiši nešto lepo...za mene...
- Možda već i jesam...
- Kaži mi sinonim za ljubav?
- Hm. Prožimanje? Utapanje? Bezgraničnost? Samopožrtvovanje? Ne postoji sinonim za ljubav...a koji je tvoj sinonim?
- Nema ga. Možda opijenost, uživanje, ispunjenost, toplina...
Sve su one bile TU...NEGDE. Bajne klinke, vižljaste ili oble, dugih kosa i prstiju, sa prijatnim licima i pametno - radoznalim očima. Čitale su Hesea, Tolkina, Barkera, Koelja, Tagora, Ničea, Selindžera, Bukovskog + školsku lektiru i volele muziku, odbojku, Sunce, more, životinje, cveće, šumu, igranje, pevanje, maskembale, poljupce, život...uglavnom su bile anđeli, uz poneku veštičicu.
Njihovi vršnjaci su mahom duvali, pijančili, kvarili oči igrajući "Warcraft", "Counter-Strike", "Doom 3" i "GTA", gledali bolesne klipove, ubadali se psovkama & noževima po stadionima i školskim dvorištima i drkali uz kablovsku. Sranje.
Jebi ga. Doći će jednom i njima iz dupeta u glavu. Valjda.
Nije bilo moje da mislim o tome.
XXX
Sportske kladionice su posebna priča. Mesta puna duvanskog dima i nadanja.
Ponekad zalazim i u njih - ako je utakmica jako važna "za naciju", ako ima indicija da će biti zanimljiva, ako mi je ekstremno dosadno....ili ako mi na ulici postane neizdrživo hladno, pa uđem da se ogrejem.
Posmatram i slušam ljude lica oronulih od neispunjenih želja, praznih džepova i proćerdanog, nekreativnog, besperspektivnog života.
Svaka kladionica ima svoju "maskotu", ili više njih, koja razgovara sa flašom, televizorom, sama sa sobom. Ta persona obično zna SVE, i pravo je čudo kako do sada nije postala milioner. Ili kako je već nisu odvele čike u belom.
Lično se kladim retko - par puta godišnje, zajedno sa još nekim ortakom, po njegovom nagovoru. Uglavnom gubimo.
Svejedno, desilo se da sam dobio jezivu kintu, bar za moj life-standard, tipujući sve suprotno od prognoza poznatog fudbalera koje pročitah u dnevnoj štampi.
Tiket sam uplatio novcem koji sam našao na ulici, pored ćoška na kome pijanci često vrše nuždu.
Odlučio sam da deo para uložim u nešto, nešto što mi može poslužiti pri deljenju pravde i (samo)odbrani od drugih i sebe samog....
XXX
Svaki od Bezimenih Gradova u Državi Bola ima svoje specifično mesto - a to je pijaca, buvljak.
Ljudi na buvljaku trguju mesištem sumnjivog porekla, jeftinom garderobom, polovnim alatom, uspomenama, lekovima, kozmetikom, piratskim diskovima, kucama, macama, golubovima, zečevima, ljudima, kradenim telefonima, đubretom....i ORUŽJEM...
Subotom izjutra, par puta u mesecu, bih sa sobom vukao kompanjona, osobenjaka meni koliko sličnog - toliko i različitog, da mi pravi društvo pri kupovini stripova. Moje hodočašće.
Lik sa stripovima i raznim časopisima je imao svoju "tezgu" na kraju povećeg buvljaka, tako da nas je čekalo pešačenje i probijanje kroz masu.
Prekraćivali smo vreme takmičenjem ko će pronaći što beskorisniju i bizarniju stvar koja je izložena na prodaju.
Većina stvari je bila bukvalno izvučena iz kontejnera, starih podruma, sa tavana:
Mala gipsana bista pokojnog Maršala okrnjenog nosa i uha, tastatura stara 20 godina, federi, gumeni Duško Dugouško amputiranih nogu, pokvarena muzička kutija, groteskni plastični Deda-Mraz, sabrana dela Marksa & Engelsa, blatnjave audio-kasete, polovni VEP-aparat...
Koliko smešno, toliko i žalosno. Crni humor. Prisećanje na to me peče.
Jedan od prodavaca je bio prilično upečatljiv. Držeći starac od sedamdesetak godina, uvek sveže obrijan, vodnjikavoplavih očiju, imao je nešto sede kose, fino izborano lice, teget prsluk i ponekad stari, penzionerski kačket.
Izgledao je desetak godina mlađe. Njegova ponuda je bila stvarno...ehmm...čelična?!
Prodavao je hladno oružje - "skakavce", "leptire", "boksere", razne vrste noževa, nožića za bacanje, šurikena, sečiva. Nasred pijace.
Nešto od toga je sigurno bilo pravljeno i ručno, solidno vešto.
Snabdevao je "opremom" većinu tinejdžerskih bandi u gradu, ponekog manijaka ili radoznalca-avanturistu. Imao je dobar promet.
Bio je doživotni komunista, potencijalni glasac SPS-a ili SRS-a, a u duši možda i nacista, i mrzeo je sadašnju vlast.
Zapravo je širio neku vrstu anarhije javnom prodajom tih stvarčica i toga je, bar po meni, bio duboko svestan. Radio je to smišljeno.
To mu je ujedno bio i hobi i samo dodatna zarada jer je svoju (ne)pošteno stečenu penziju imao.
Mozda ju je čak stekao radeći kao plavac i imao veze i stara poznanstva, jer ga policija nikada nije dirala.
Gde su bili ti panduri, gde je pobogu bila ta tržišna inspekcija ?!
Pazario sam ranije od njega šuriken i small throwing-knife. Bagatela.
Izgustirao sam ih i poklonio ortacima za rođendan, jer nisam bio pri kinti, a gvožđurije su bile kao nove + sa futrolama.
Poznavao sam starog iz viđenja i znao sam da je od pokojnog rođenog brata, oružara, nasledio dosta...pa, interesantnih ubojitih predmeta.
Te sive subote sam na buvljak pošao sam. Sporazum smo postigli brzo i diskretno. Znao je sta hoću.
- Imam nešto za tebe. Mauser C-96, star oko 80 godina. Nije zapek'o. Skoro savršeno očuvan. Kolekcionarski primerak. Vredi mnogo.
Za tebe - samo 350 e, zajedno sa 10 metaka. Za svaki sledeći metak po euro. Dobro, pokloniću ti desetak metaka, da ga isprobaš. Dođi u Tvrđavu u sumrak. Kod onih drvenih stepenica.
Zvuči i više nego jeftino....zar ne?
- A municija? Mislim, pištolj je pravljen pre Drugog svetskog rata ?!
- E, vidiš - tu je caka! Kada je konstruisao svoj čuveni TT, sovjetski konstruktor Tokarev je, kao municiju za njega "prekopirao" metak 7,63 Mauser, i "prekrstio" ga u 7,62 TT.
Mi proizvodimo taj kalibar. Imam je na pretek.
Ova dva metka se toliko neznatno razlikuju, da su potpuno zamenjivi i bez ikakvih smetnji mogu da se ispaljuju i iz TT-a, i iz Mausera C-96......
Dok mi je držao predavanje zacakljenih očiju, blistao je od sreće. Matori je stvarno izgledao čvrsto i vitalno. Da ga sada pošalješ u neki rat, snašao bi se bolje od većine mojih vršnjaka. Bolesno.
- Ok. Da rezimiramo. Za 350 eura dobijam pištolj i 20 metaka?
- Da. Ali ovo, naravno, ostaje među nama.
- Naravno. Donesi još....50 metaka. Znači.....400 e ukupno?
- Da. Stepenice u zadnjem delu Tvrđave. U 19:30. Eh, nekada sam tada gledao vesti...
- Beše nekada.
- Siguran si da imaš lovu i da ovo nije neka mućka? Jer, pazi, ja...
- Siguran.
- Onda u 19:30. Pokazaću ti kako se puni i ostalo. Nije teško. Ali to nije igračka.
- Nije...
- Onda, vidimo se.
Klimnuo sam mu glavom i umešao se u puzeću masu. Hmm...400 "jevreja"....."Cijena -sitnica!" Dobri, stari Sir Oliver...
XXX
Dekica se stvarno pojavio u dogovoreno vreme, doneo mi je C-96 umotan u neku zamašćenu krpu, kesu punu municije, "striper" za punjenje, čak i neki pribor za čišćenje.
- Vidiš....pazi da nas neko ne vidi iz daleka...zatvarač povučeš u zadnji položaj, punjač sa 10 metaka postaviš u za to predviđeni izrez, ovaj ovde, vidiš, i meci prostim pritiskom palca ulaze u magacin. Kada se izvadi punjač, zatvarač automatski kreće napred i ubacuje metak u cev. Pištolj je spreman za paljbu. Razumeo?
- Aha. A neka kočnica?
- Ovde. Na zadnjem levom delu rama, blizu spoljašnjeg udarača. Ovo je model M.1926. Jedna od poslednjih varijanti.
- Evo. Novac. Izbroj. Četiri puta po 100. Fer?
- U redu. Pa...mozda se nekada i vidimo, dečko.
- Možda. U čitulji.
- Vi mladi samo uništavate ovu zemlju. Da je pokojni Tito ovde...
- ...popio bi snajper?
- Slušaj, TO ubistvo je po meni bilo društveno opravdano...
- Ma da. Naši putevi se ovde razilaze...
- Vi mladi...nemate veze...
Ni ja ni on nismo imali mnogo veze s mozgom, ali to je i poenta, jer onda ove priče ne bi ni bilo.
Zašto sam odlučio da nabavim pištolj? Jednostavno, ulica je bila pustija - a ipak opasnija no ikad. Ljudi su se mrzeli. Homo homini lupus est * u svom ogoljenom značenju.
Sa druge strane, gledanje Skorsezeovog "Taksiste", filmova o Pobesnelom Maksu i Prljavom Hariju može biti opasno ako imaš jedanaest godina i latentan si psihopata.
*Čovek je čoveku vuk; ( Tomas Hobs -"Levijatan" )
XXX
U sobu mi je ušla keva, koja se prethodno veče nakljukala tabletama protiv reume, za opuštanje mišića, sniženje krvnog pritiska, i ko zna za šta još...
"Sanjala sam da putujem kroz vreme, i da sam anđeo. Sa mnom je i neki muški anđeo, pandan meni. Nalazimo se u nekoj arapskoj zemlji, otprilike 3 000 godina pre nove ere.
Ulazimo u trpezariju gde ljudi, ne Arapi već Evropljani, moderno obučeni, među njima ima i nekih meni poznatih lica, jedu za nekim velikim, starinskim stolom. Učinilo mi se da jedu svinjetinu..."
- Dajte i meni malo?
- Nemoj, uhvatiće te tiha jeza...
" Ušetala sam u susednu prostoriju. U velikom, drvenom sanduku su ležali pečeni ljudi, zgrčeni, mrtvi, krupni i reš. Horor. Bila sam zabezeknuta.
Okrenula sam se i naišla na još jedan gotovo identičan sanduk. Neki od ljudi u njemu su još uvek bili živi. Pečeni, ali živi, goli, unezvereno su kolutali očima i pravili uplašene grimase.
Bili su tu po nekoj kazni. Hrskavi.
Anđeo muškarac i ja istrčasmo napolje, panično, i ugledasmo neku kancelariju. Lepo je pisalo 'office'. Kročili smo unutra.."
- Dobar dan. Koja je ovo godina, moliću?
- Hahaha...
- Ja sam anđeo.
- Ahahahahaha...
" Odlepila sam se nekih 30cm od tla i lepršala lebdeći, da bi im dokazala da sam stvarno anđeo."
- Eto, vidite...
- AHAHAHAHAHAHHAHAHA......1981.
- A, ok. Hvala.
- Anđeo mužjak ti ode s nekom curom. Osvrni se i pogledaj.
" Izašla sam vani i nabasala na zgodnog tipa. Otišli smo njegovoj kući. Kreveti su bili lepi, čisti, ušuškani i namesteni u 'G'. Samo smo ćaskali, nisam bila sigurna da li bi se nešto i dogodilo. Onda je u sobu banula njegova KEVA!"
- Gde joj je kaput?
" Gledala sam je zbunjeno.."
- Gde ti je kaput?
- Majko, ona je ANĐEO. Ona NEMA kaput.
- Jeste, ja sam anđeo..
- Ideš ti sada u miliciju.
" Tu sam se negde i probudila..."
Ustao sam iz kreveta pre vremena i detaljno proučio recepte svih tih pilula.
XXX
Sedela je na istoj onoj klupi, u parku. Na sebi je imala stare farmerke, crne iscepane "starke" i crne čarape, tanku teget majicu sa dugim rukavima, staru veliku bordo košulju i nije nosila brus. Verovatno su joj i gaćice bile crne.
Oko vrata je imala bronzani medaljon sa ugraviranom ružom. Bila je blago prehlađena i meni je izgledala lepše no ikad...
- Gde ti uopšte izlaziš?
- Ja ne izlazim u klasičnom smislu te reči. Osim ponekog koncerta, u šumi sam ili sa Milicom visim po naselju. Usamljena sam kao i ti. Jedina osoba koja me istinski, do srži, koliko je to moguće poznaje - je Milica. Ona je ujedno i jedina osoba koju viđam dobrovoljno. A ti noću pišeš, čitaš, vereš se po krovovima, deliš pravdu ili prisustvuješ nekim bizarnim, onostranim dešavanjima...
- Lepa si.
- I ti si lep. Ali i dalje ne mogu da poverujem da sam te naslikala, pre nego što smo se upoznali.
- U šumi si? E, jednom ćemo otići u TVOJU šumu i filozofirati uz čokoladu i tranzistor do zore? Važi?
- Hahaha...važi...ahahah...
- Sanjao sam te. Kao, ja sam u nekoj crnoj šuškavoj jakni, u novom autobusu. Sedim do prozora, levo krilo busa, pri dnu. Autobus stoji na stanici, pored nekih lepih belih kuća sa zelenim dvorištima.
Popodne je pomalo tmurno, i po kristalno čistom oknu prskaju kišne kapi. Ja imam neki SF-fensi mobilni telefon na rasklapanje, metalik-sive boje.
Ti me zoveš, i kažeš mi da uporno premotavaš VHS kasetu sa svojim omiljenim filmom na početak, zbog muzike.
Ja vidim početak filma na ekranu. Na urednom travnjaku, uz neku uvrnutu muziku, automobil uporno udara neku plavokosu medicinsku sestru, iz različitih uglova, ali sve je to komedija, kao u crtanom filmu, šala, ona se uvek diže neozleđena i nasmejana...ja se čudim...
- Moji snovi imaju dosta simbola, i uvek se sastoje iz trećina. Ovaj mi se desio početkom septembra:
Prva trećina: ja tražim neko svoje belo mače, a neka starica je tu okolo i podjebava me. Nalazim mače, ali mi ono snažno grize ruku, ja ga ispuštam, ono beži, starica se smeje...
Druga trećina: starica me presreće i kaže da ja i mače trebamo da idemo negde sa njom. Ulazimo u velika, crna pogrebna kola i vozimo se...
Izvaljujem da smo kod nekog ringa i da trebam da se borim sa nekim. Vidim siluetu protivnice, lepša je i viša od mene. Najavljuju protivnicu, a govore u zagonetkama -"ko ima ožiljak na čelu?" - a ona mi pokazuje svoj ožiljak od boginja..."ko ima veliki mladež pri dnu leđa?" - i ona podiže majicu i pokazuje mi mladež...provaljujem da moram da se borim sama sa sobom...tu sam se probudila.
Mislim da je treća trećina stvarnost i da još uvek traje...
- Sama sa sobom...kao u "Supermenu 3"...vauuu...
- A ovaj je takođe upečatljiv...ja sam sa nekim arheolozima u kući podeljenoj na dve prostorije zidom, i svuda oko nas lete mrtve duše. Svi smo u jednoj prostoriji... Ulazim u drugu, i nailazim na neko detence. Na pamet mi pada to da ga je mama ostavila i pobegla, i ja ga uzimam u ruke...ono se preobražava u čudovištance i kreće da me guši, ja ga krvnički grizem za vrat...i onda se probudim...
Kao mala, stalno sam sanjala da se vraćam kući, penjem se stepeništem, hodnik je mračan, tražim svoj stan, nalazim ga, i u njemu vidim okrvavljenog čoveka kako leži, i počnem da bežim, trčim na gornje spratove, i to traje u beskraj...stepeništu nikad kraja...
Sanjala sam i da lomim zube...i više puta , uzastopno - da sebi sečem kosu pred ogledalom...
Ili oni uobičajeni snovi sa letenjem, takođe kao mala...to su bili tako lepi snovi, i nedostaju mi...aaaapćihhha !
- Uhhmm...nazdravlje? Na bolest? Da vidim nosić? Slinavka i šap!
- Znaš, razlog moje hronične prehlade je taj što gotovo nikada ne nosim jaknu! Ili kada je ponesem, skinem je i držim u ruci...debilno, a?
- Uhmm...I ja je retko nosim, ponekad noću, zbog džepova. Ja to radim zbog pokretljivosti, pomalo zbog imidža, a ti to radiš - uglavnom zbog imidža. Nađi neku tanju jaknu koja ti odgovara...važi?
- Hmm...kada smo već i kod ovog uvrnutog sna tvoje keve ( ne izmisljaš?).....kupiću kaput! Hahahaha...
- Ahahahaha....
XXX
Činjenica je da ako se jednog jutra probudite neobično tužni, i tokom dana Vam se ne desi ništa- ili bar ništa posebno što bi Vas izbacilo iz kolotečine - depresija će se širiti Vašim moždanim vijugama geometrijskom progresijom, i imate velike šanse da veče dočekate na zadnjem stepeništu Vaše osnovne skole, sa picom, jogurtom, pitom od jabuka i arhaičnom utokom uperenom u Vašu slepoočnicu.
Da, hteo sam da se ubijem. Tek tako. Došlo mi je iznebuha. Nisam čak bio ni pijan.
Ta misao se podsvesno formirala u meni, krčkala u mome mozgu, još od ranog jutra. Sa tom namerom sam tamo i došao, iako toga nisam bio svestan do zadnjeg momenta...
Moj dnevni život je bio tu i tamo normalan, i mnogi bi voleli da su na mom mestu, ali sam noću postajao Mister Hajd. U glavi mi je bio haos. Kao i u državi. Bio sam uglavnom švorc.
Svoj potencijal sam odbacivao olako. Nisam video budućnost, ni svoju, pa ni tuđu.
Radne navike = 0 ; Ambicije = -1 ; Klopa koja se polako hladi = 3+ ; Trenutna psihička lokacija = Zona Sumraka.
"Škljoc". Pištolj je sada bio otkočen. Tištanje je postajalo jače.
Levom sam držao toplu picu, desnom "mauzer" prislonjen na svoju glavu. Cev uopšte nije bila tako hladna. Skoro da mi i nije drhtala ruka. Vagao sam razloge "za" i "protiv" i jeo. Jebiga, skoro svako "zašto?" je imalo i svoje "zato!". Bilo je zamršeno.
Odložio sam pištolj za trenutak, i nastavio da klopam. Nisam hteo da se pica ohladi. Svojski sam se bacio na nju. "Sve ću ovo sada ja lepo da pojedem", mislio sam. Ako će mačke već lizati moj prosvirani mozak, ne moraju i ovaj kečap. Jogurt sam popio sa posebnim uživanjem.
Bol se rasplinjavao i puštao svoje korenje oko mene. Zadnje stepenište moje osnovne je bilo prijatno, slabo osvetljeno mesto, zaklonjeno od ulice gvozdenom ogradom, drvećem i nekim šibljem. Nisam tu lokaciju odabrao iz nekog posebnog razloga, iako me za školu vezu uglavnom dobre uspomene.
Jednostavno, stepenište je bilo blizu pekare, i idealno za kuliranje.
Ili za samoubistvo.
Počeo sam i da mozgam. Ujutru će me verovatno naći klinci iz prepodnevne smene, jer je krug škole pometen u toku i posle popodnevne nastave, tako da se tetkice neće baš mnogo muvati unaokolo. Uostalom, ovaj ulaz se već odavno ne koristi.
Ti klinci će se tako jurcati oko škole i naleteće na ono što će ostati od mene. Možda ću im biti i simpatičan, jer je većini njih mozak već pregoreo od nasilnih igrica sa potocima krvi.
Snimaće me svojim skupim mobilnim telefonima, i snimak ce kružiti gradom, možda i zemljom, pa i šire. Kačiće ga na net, po onim bizarnim i morbidnim sajtovima, samo tako. Postaću popularan, jebote ?!
Klinke ce vristati i plakati. Istraumiracu ih, i uopste necu biti....svestan toga...ahahaha...
Te iste klinke će izrasti u malene metal-pank-rokerke od 14, koje će inspirisane serijom "Charmed" i okultnim štivom prizivati duh "plavokosog samoubice", zajedno sa svojim prvim momcima. Mozda ću im se i prikazati i naterati ih da osede pre vremena, i samim tim postati važan deo gradske horor - mitologije.
Njihovim frajerima će biti gotivno što će sa njima provoditi svo to vreme u mraku, u nekom podrumu, uz sveće i pivo. Čak će mi biti i zahvalni na kraju. Da, da, hoće - kao i stariji osnovci kojima će odložiti "taj prokleti pismeni iz matematike" zbog nemilog događaja.
Verovatno će sve njih iz prepodnevne smene vratiti kući, a možda i popodnevnu. Baš ću im biti od koristi. Cela situacija će biti još smešnija ako me tokom noći nađe neki klošar, drpi mi odeću i ostavi me golog.
Bice zeznuto ako neki klinja - antihrist dohvati moj pištolj i pokaže "svoga boga" učitelju koji mu je izvukao uši, ili ortaku koji mu je ukrao kliker. Možda napravi i masakr.
Zapitao sam se koliko ima sati i koliko dugo bih otprilike ležao dok neko ne otkrije moj leš...izvadih svoj mobilni muzejski eksponat iz desnog džepa "fajerke"....prvi minuti novog dana su cureli...00:02...
Odjednom, telefon je bljesnuo. Poruka ?!
"Čarobnjaku moj, srećan ti rođendan. Sada se kezim zamišljajući te kao malu bebu. Ljubim te, lepo spavaj."
To je bila ona. Urbana Indijanka...."rođendan?! Kakav sad rođendan? Hm.....da. Koje li ironije. Danas mi je rođendan" - došlo mi je do svesti...
Sedeo sam tako, sa tom krntijom od telefona i švapskom utokom, i buljio u poruku. Mala je bila dobra, lepa, magična, nonšalantna, poprilično vredna življenja. Povredio bih je time što bih povukao oroz. I roditelje, pa i još ponekog. Neke bih i usrećio. Govnari bi likovali. Jeli bi mi žito na sa'rani i potajno se smeškali sa punim ustima. Mamu im jebem. Ko zna kakva li bi mi fotka stajala na umrlici.
Telefon je ponovo nečujno svitnuo u mraku. Nepoznat broj:
"Srećan ti rođendan, skote...crkni !"
"Zamalo, ali sada baš i nisam tako siguran. Thanks, anyway."
Sporadično, poruke su i dalje pristizale:
"Ako se još jednom pojaviš u našem kvartu i počneš da deliš pravdu na svoju ruku, nećeš dočekati sledeći. Obesićemo te. Šta ti misliš, ko si? Jebeni Kejsi Džons ?! - Crni, Anja & Co. "
Bilo je lepo to što su mislili na mene, ali upitaću ja njih koje im je koleno draže - levo ili desno. I te kako.
"Eat shit and die....and you know why...."
To je bilo fino. Rimovalo se. Ali trenutno nisam bio gladan.
"Brate, jedva smo našli broj tvog mobilnog. Sutra je turnir u fudbalu na "Soniju dvojci". Igra se u neku lovu, nije neka, ali biće za pivo. Trebaš nam. Zajebi te fore o penzionisanju i slično. Niko ne dribla kao ti. A i imaš sreće. Sere te do jaja. Ponesi 200 kinti da se učipiš, i dođi predveče. E, da - srećan ti rođos! - Crew from Smrdara Gaming Place."
Blago njima...
XXX
Bio sam na stepeništu, u gluvo doba, sedeo nekako skupljen i rukama grlio sastavljena kolena. Izgubio sam pojam o vremenu. Vetrić je pirkao.
Onda sam jednostavno ustao, stavio mobilni u džep, pištolj ispod jakne, pokupio ambalažu od svoje zamalo poslednje večere, i polako krenuo preko školskog dvorišta.
Hodajući, nabasah na tablu "bromazepama" od 6 mg. Bilo je desetak tableta u pakovanju. Neke zgažene, polusmrvljene, a neke i cele. Nisam gledao rok trajanja.
Istresao sam sve tablete u šaku, i nabio gomilicu sebi u usta. Popio sam ih onako, na silu, čak i bez pomoći pljuvačke, jer su mi usta i grlo bili suvi. Oštri parčići izlomljenih sedativa mi za sekund zagrebaše krajnike.
Iz nekog kućerka su odzvanjali početni tonovi pesme "One" grupe "Metallica", Sunce se polako pomaljalo, a ja sam konačno pustio i suzu.
Nije bilo umesno ubiti se za svoj 23. rođendan.
XXX
Sedimo na račvastom drvetu. Njena ozelenjena kolena i moji blatnjavi laktovi od valjanja po travi. Musavi smo od baklava. Pijemo sok od jagoda. Reka. Sumrak. Tišina. Miris lipe.
- Znači, pokušao si?
- Tako piše...
- Jednom sam držala ćaletov pištolj u ustima, metak u cevi, prst na obaraču. Oko deset minuta. Posle sam plakala pola sata. Nije to bio pokušaj samoubistva, vise neka psihička borba, ne znam...
- Tvoj otac bi možda trebalo da takve stvari drži podalje od drugih...
- Drži pištolj tamo gde ja znam, zbog provalnika, i to. Ubijaju ljudi, ne oružje. Ljudi su ga izumeli. A da hoću da se ubijem, mogla bih i kašikom. U petoj godini sam pokušala da se udavim u lavabou. U šestoj sam na rođendanu drugarice odvalila da ću da odem do terase i skočim. Njena keva je to čula i prenela mojoj. Majka me je ščepala za ruku, odvela do ivice neograđenog balkona i rekla mi - "hajde, skoči !" Gledala sam u ambis nekoliko minuta, a potom se okrenula i otišla. Zašto se nije jebeno zapitala odakle je šestogodišnjoj devojčici iskrsla ideja o samoubistvu !?
- Uh.
- Sprovodila sam anketu: ko ima veću kitu, Bog ili Đavo. Svi su tipovali na Đavola.
- Hahahaha...a šta ti misliš?
- Mislim da im je kita iste veličine. Razlika je u tome sto Đavo jebe, a Bog vodi ljubav...
- Ahahahaha....
- Da li veruješ u Boga ? Da li si kršten? Ja nisam krštena.
- Kršten jesam, pod nekim sumanutim okolnostima...a Bog...hm. Marks tvrdi da je religija opijum za narod, Niče je rekao da je Bog mrtav, Artur Klark da i ako Bog postoji - verovatno je od nas odavno digao ruke, jer - ako se ljudi nekim čudom i slože oko 98% stvari u vezi vere, uvek im preostaju ona 2% za gloženje i rat. Krstaški ratovi - paravan za silovanja i pljačke, katolici pedofili, povezanost sa mafijom, inkvizicija, muslimani fanatici, desničarski orijentisani pravoslavci, Pahomije, mutni rabini...isto sranje. Valjda verujem u nešto. U vanzemaljce?
- Imamo isto mišljenje o religiji i Bogu. Svrbi me pička.
|
15:15, 31.3.2011