Volim da posećujem šumu, bilo da šetam psa, opuštam se, ili pak zarad nekog mutnog posla, pa i ludila. Najkraći put do šume vodi - pored groblja. Prolazeći, možete da vidite svašta: deponiju osušenih venaca, mrtve pse, radioaktivnu burad, ugravirane crteže mobilnih telefona na romskim spomenicima, ili uplakani mlađi bračni par kako se svađa, psuje i bije nad svežom humkom sina jedinca.

 Groblje se vremenom širilo svojom stoičko-neumoljivom ozbiljnošću, tako da su spomenici novijeg datuma odmah pokraj puta. To su, mahom, moji profesori, poznanici i drugovi. Gledam ih dok hodam, a gledaju i oni mene. Ponekad mi se čini i da im se oči pomeraju, i da me prate pogledom. Dok tako piljimo jedni u druge, mislim se: dobro je, živ sam, hodam, ipak se ne bih menjao sa njima, mada im je sada u neku ruku lakše. Onda me preplavi neki osećaj sreće, kao posle nekog mangupluka kada povučete Svevišnjeg za bradu i prođete nekažnjeno.

Ali nekad me obuzme potmula depresija kada udahnem taj miris voska, pepela i smrti. Onda negde iznutra osetim da i ja neću jos dugo, i da čoveka, pre ili kasnije, stigne nesreća, nož, metak ili istina. Istina o tome da je niko i ništa, da je previše grešio, prokockao sve svoje šanse, da nikada u životu nije stvarno voleo ili bio voljen, da je bitanga, prezren, da za njim niko neće pustiti ni suzu ili će ga pak posle smrti bez razloga dizati na pijedestal, da Bog i Đavo definitivno ne postoje ili, ipak, postoje. Tada stvarno postaje nezgodno. Počinjem da prilazim tim mermernim pločama i promatram ih, misleći se da li traćim svoje vreme, i da li bih uopšte trebalo da pišem ovo, ili bilo šta, umesto da radim nešto drugo, nešto smislenije, nešto što jače oslobađa.

  Ne nalazim odgovor, bar ne do kraja. Ali, opet, računam da će neko iz ovoga izvući makar mrvicu pouke, ili će bar prekratiti, srezati jedan mukotrpan dan. A možda se i zabavi?

Šetam među grobovima, zastajkujući, dok mi se film odmotava u glavi.

Tu je Džoza, moj nastavnik istorije, strog i promućuran lik koji je stalno lupkao masivnim zlatnim prstenom o katedru da bi nas utišao, i ponekad vadio svoje tajno oružje: skraćeni štap za bilijar. Školom je kolala priča da je to trofej koji je zadržao posle lova na odbegle učenike po obližnjoj bilijar-sali, pre više godina. I danas mislim da je to sušta istina. Tu su i likovi koji su u ovim smutnim vremenima umrli od igle, točka, metka, lokomotive, noža, konopca, piva i rakije. A tu je i Suzana Marković (1986-2002): Suzi Guzi...

                                                                                     *  *  *

Suzi se po prvi put naguzila još u sedmom osnovne, za paklo "marlbora". Čisto simbolično. Kasnije je to radila za džabaka, ako joj se svidi momak, društvo, i ako, po mogućstvu, ima dovoljno raspoložive vutre, tableta, alkohola i ostalih opijata. Konzumirala je šta stigne i s kim stigne, a onda je put do njene vagine bio lak. Redaljke su joj, vremenom, postale uža specijalnost. Valjda je dobra polovina pankera u gradu sa njom skinula mrak. Možda je bila i nimfomanka?

Nisam je nešto posebno krivio, a ni žalio.To je bio njen izbor. Jedan deo života je provela u Nemačkoj, gde su shvatanja i moral verovatno liberalniji, tako da je njena psiha bila drugačija od psihe ovdašnjih provincijalki, kod kojih uglavnom ništa nije bilo badava. Nije bila baš ni glupa, ali kao što jedan ortak reče: imala je govornu manu, nije umela da kaže NE. Postojao je tu još jedan problem - Suzana je imala tumor na mozgu, koji je polako ali sigurno metastazirao, uprkos lečenju. Kada sada razmislim, sirota devojka je možda osećala da joj se kraj neumitno približava, i htela je da proba sve ono sto joj "život pruža", da ostatak svog bitisanja proživi razuzdano. Suzi i ja se nikada nismo kresnuli, a životi su nam se direktno spojili samo jednom, u jednoj ne tako prijatnoj situaciji...

                                                                                     *  *  *

Tog popodneva sam sedeo kod svog ortaka Atile, povremeno bacao pogled na neku utakmicu sa malo golova i previše krljanja, i ugovarao turnir u fudbalu na "sony play station" konzoli. Onda se, kao što već pretpostavljate, oglasilo ulazno zvono. Na vratima je bila Suzana. Naime, Atila ju je upoznao u gradu par večeri ranije, objasnio joj je gde živi, i pozvao da ponekad navrati ako hoće, i to... I ona je bila tu! 

Imala je petnaest, ali je izgledala tri-četiri godine starije. Visoka, dobrih bokova i grudi, crnih očiju i crne kose srednje dužine, lepuškastog lica, u crnim pantalonama, belim patikama i lepoj pripijenoj majici preko koje je bio neki braon ženski sako. Nosila je crnu tašnicu i prosto vonjala na seks. Stvarno je zračila nekom animalnom erotikom. Izula je patike, veselo se rukovala sa mnom, skinula sako i raskomotila se.

Atila je iz frižidera doneo pivo, zavalili smo se u fotelje i konverzacija je mogla da počne. Bio je to stvarno prijatan i opušten razgovor. Neki njen ortak je imao problema sa zakonom, a ja sam, eto, studirao prava i savetovao je šta da mu kaže. Komentarisali smo gradske tračeve i ostale novotarije, cirkajući pivo. Po njenom ponašanju sam provalio da je negde već izduvala par džointa, pre nego što je došla ovamo. Pivo ju je brzo dokrajčivalo.

Atila i ja nismo imali nameru da sa njom radimo bilo šta jer nismo hteli da je iskoristimo stondiranu, a i Atilina keva i baba su bile u kuhinji. Osim toga, postojala je sasvim realna šansa da Suzana ima neku polnu bolest.

Sedeli smo tako i pili, kada se ulazno zvono ponovo oglasilo. Bio je to Tasić, jedan og gradskih problema, neuravnotežen tip koji se kraće vreme družio sa Atilom. Došao je na minut, da mu vrati neki disk, šta li?!

Ponekad je imao taj bolesno-sadistički kez na licu, i po faci mu se videlo da sa njim nešto nije u redu. Rukovao se sa nama, a onda prikovao pogled za Suzanu, zacakljenih očiju. Fiksirao ju je, prosto ju je gutao nekim pohotno-perverznim pogledom. Dobro je znao ko je ona, i čuo je priče o njenom promiskuitetu.

Meni i Atili je pao mrak na oči, jer smo znali da će sada biti nekog sranja. Umesto da ode, Tasić je zaseo pored Suzane, i počeo da je pipa i grli, tek tako:

 - Pa, gde si mi ti lutko: sećaš li se ti mene, a? - reče Tasić. 

- Ne... Prvi put te vidim. Ma, ne diraj me, bre, čoveče... - reče Suzi, omamljena od vutre i pića.

- A, ne znamo se, a? Pa, možemo da se upoznamo, i to vrlooo dobrooo... - reče Tasić, i poče da joj mesi sise.

 - Šta radiš, bre, to, čoveče?! Ruke k sebi, 'EJ BRE! - razdra se Suzi, i otrže se.

 Atila i ja se pogledasmo, razmišljajući šta da radimo. Tasić je upravo napastvovao pijanu i naduvanu maloletnicu u Atilinom stanu, na naše oči, dok su Atilina keva i baba spokojno gledale TV u kujni.

- Idem ja sada kući! - reče Suzi, i poče da ustaje onako opijena.

- Gde ćeš, bre, kurvo, a? Jebeš se sa POLA GRADA, a meni nećeš da daš? - razjari se Tasić.

Atila i ja ga uhvatismo za ruke, i povukosmo natrag, moleći Boga da ne upadne Atilina keva.

- Pusti curu neka ide, koj' ti je kurac? - rekoh mu, ozbiljnim tonom.

- Ma, šta da je pustim, bre! - reče Tasić, ote nam se, zalete se preko sobe i tresnu Suzanu pesnicom u glavu iz sve snage.

Stropoštala se na pod, ležala tako oko dvadeset sekundi, a onda poče da se trese. Pena joj je krenula na usta. Dobila je napad epilepsije. Ja sam pritrčao i držao joj glavu, pazeći da ne proguta jezik, Atila je stajao na vratima sobe, a Tasić je posmatrao svojih ruku delo i kezio se kao da ima facijalni grč.

Srećom, epi-napad je bio kratkotrajan, prošao je brzo. U tom trenutku Tasić skoči na mene, odgurnu me, i u nekoj vrsti bunila poče da svlači Suzanu, dok sam se ja cimao sa njim. Svukao joj je pantalone, majicu i gaćice za ne više od deset sekundi.

- Koj' ti je đavo, majmune jedan napaljeni? Šta radiš, bre, to? - reče mu Atila, držeći kvaku od vrata.

- Pa, šta, ona je u nesvesti, biće momci i za vas! - reče Tasić začuđeno, kao da se svađamo oko ukradene kesice bombona.

 - To je silovanje, Tasiću!  - rekoh mu, spreman za makljažu.

 - Keva i baba su mi u kuhinji, idiote jedan! - reče Atila, polušapatom.

Tasić poče da joj zavlači kažiprst i srednjak u pičku, ne obazirući se na nas. Kasnije se svuda po gradu kleo da su mu sutradan po tim prstima izašle gadne bradavice. Bacio sam se na njega, gurnuo ga preko stola, flaše i pepeljara poleteše, a Atila izvuče bejzbol palicu iza kreveta. E, onda na vrata zakuca Atilina baba:

- Šta je to, siiinkooo? Kakva je to galaamaaa? - upita baka.

 - Ništa, baba, pala nam je flaša - reče Atila stojeći na vratima, dok sam ja stajao naspram Tasića sa pesnicama u gardu.

 - Doobrooo siiinkooo, samo nemojte ponovo da ukaljate tepih kao onooomad - reče baka i ode, na sreću.

 - Šta je pičke, da nećete možda da se bijemo oko drolje, a? Atila, šta će ti ta palica? - oglasi se Tasić.

 - Šta misliš? - reče Atila sarkastičnim tonom.

- Ja mislim da ćeš ti sada morati da odeš! - zaključih ja.

 - Dobro, momci, dobro. Ali zapamtiću vam ja ovo. Srešćemo se mi još  - reče Tasić kao u nekom vesternu i pokupi se, osujećen u svojoj nameri.

- Čekaćemo te - odgovorih mu ja u istom maniru.

Nakon par minuta začuh zvuk njegovog motora, pogledah kroz prozor i videh kako se udaljava u oblaku prašine. Malo mi je laknulo. Ali Suzi je i dalje ležala na tepihu, gola i u nesvesti. Počeli smo da je oblačimo što smo brže mogli. Onda smo skapirali da smo joj gaćice navukli naopako, pa smo morali sve iznova. Posadili smo je na fotelju, i sredili lom od pikavaca i flaša. Ubrzo je dosla svesti:

 - Šta je ovo bilo, šta mi se dogodilo? - upita Suzi grogirano. Ničega se nije sećala.

- Previše si popila i dobila napad epilepsije, onesvestila si se. Usrali smo se od straha - rekosmo uglas.

 - O Bože... O Bože... Kako me samo boli glava. Kao da me je neko udario...

- Pala si i pri padu tresnula glavom o ivicu kauča - slagasmo mi.

 - Ohh. Mffff...ja ću sada kući. Dajte mi samo čašu vode - reče Suzana, potpuno smoždena.

Dali smo joj vodu, pokupila je svoje prnje i otišla.

Atila i ja posedasmo u fotelje, on zapali cigaru, povuče dobar dim i ispusti ga kroz nozdrve, a ja navrnuh načetu pivsku flašu. U isti mah zazvoni telefon. Na ivici živaca, mahinalno podignuh slušalicu jer mi je telefon bio na dohvat ruke:

- Halo?

- Ljiljanaaa....Ljiljanaaa...dušooo mojaaa, oprosti miii... - čulo se sa druge strane žice. Glas je delovao vrlo očajno i pijano. Zamišljao sam tipa od četrdesetak godina, uflekane košulje i brade od pet-šest dana kako zove tu Ljiljanu iz nekog bircuza.

 - Pogrešan broj - rekoh.

- Ljiljanaaa, ljubaviii... - nastavi on, plačnim glasom. Spustio sam slušalicu, ali telefon je ponovo zazvonio:

 - Da?

- Ljiljanaaa...

- Čuj, šefe-pogrešan broj. Kapiraš? Sredi se, ima i drugih devojaka na ovome svetu. Hajde zdravo.

- Ljiljanaaa, saslušaaaj meee.... - zavapi on. U pozadini se čula neka ciganska muzika.

- Šefe, da li ti ja zvučim kao Ljiljana? - upitah ga besno.

- Dajteee mi Ljiljanuuu...Ljiljanaaa... - zakuka on. Spustio sam slušalicu. Atila je bio do mene, i čuo je sve. Nije mu bilo smešno. Dokrajčio je cigaretu, a ja iskapih pivo.

Noć se postepeno spuštala i tama je nehajno uplivavala u prostoriju, uprkos podignutim roletnama. Telefon je ponovo zazvonio. Oblio nas je hladan znoj. Trebalo je ustati, isključiti prokletu spravu iz zida i upaliti svetlo, ali mi za to nismo imali snage, i to je poražavalo. Samo smo sedeli u tom polumraku i gledali se.

Telefon je zvonio i zvonio.