Ljudima se dešavaju razne stvari: dobijaju na lutriji, dobijaju sijamske blizance, dobijaju AIDS, metak u nogu, roze plišane medvediće na ulici, ili pisma, poruke i mejlove od devojaka koje upoznaju na ovaj ili onaj način. Otuđenost, radoznalost, moderna vremena, znate već.

Ni ja nisam izuzetak. Pisao sam devojkama, ili su one meni pisale, neke sam i upoznao, a druge nisam. Jednu sam povredio, neke sam zavoleo, i onda sa njima lutao po parkovima, knjižarama, ulicama... Išao na koncerte... Manje ili više spretno vodio ljubav ili pokušavao da sa njima budem samo prijatelj.

Devojke su, mahom, pisale poeziju i prozu, kao i ja. Kao i neki od mojih, sada pokojnih, drugova. Druge su crtale, slikale ili vajale. Imale su problema, sve od reda, i svi problemi su ličili jedni na druge: očevi su im pili, svađali se sa majkama, varali ih, bili preke prirode; braća su im bili debili, teški džankeri ili su prosto bili pogubljeni, kao i ja.

Jedna od njih, do koje mi je dovoljno stalo, u napadima razočarenja i usamljenosti, često se opraštala sa mnom, uglavnom preko jebenih SMS-poruka. Patetično? Možda, ali sam sve to razumeo, i nisam je krivio, niti se ljutio. Kao i svima nama, devojci je bila potrebna pažnja. Dugo smo se dopisivali. Gomile kucanih i rukom pisanih pesama, i lagao bih kada bih tvrdio da mi njena pisma nisu značila. Studirali smo u istom gradu i povremeno se, prijateljski, viđali kada bih obilazio faks.

 I onda, jedne tihe večeri, poruka od koje vas prožme potmula i razarajuća depresija je ponovo pristigla. U poruci mi je tražila pištolj, i govorila o samoubistvu na prilično jeziv način (da li se o samoubistvu može govoriti, a da to ne zvuči nimalo jezivo?)

Posle par razmenjenih poruka, poslednje što sam na ekranu mogao da pročitam bilo je: "Ovoga puta sam ozbiljna! Čućeš! Telefon ide mlađem bratu, dok ti ovo čitaš ja sečem karticu na pola... Izvini... Mračno je... Kao i uvek, želim ti sve naj..."

Znao sam da to neće uraditi, jer ako to neko odista želi da uradi - neće to obznaniti, osim ako mu namera nije da nekoga teško ujebe. Ne verujem da je imala tu nameru, osim, možda, u svojoj dubokoj podsvesti. Sa druge strane, nije u redu da mi neko vezuje ruke i u napadima potištenosti radi tako nešto, ne pružajuci mi šansu da o tome duže porazgovaramo. Najbolje je bilo sve to iskulirati, i pustiti devojku da slegne svoj (ne)opravdani  jad. Ipak, crv sumnje me je mazohistički izjedao: ljudsko ludilo i bol nemaju granica.

Prošla je sedmica, a ja sam se tešio da će je sve to proći, i da ne mogu bogzna šta da učinim.

Prošla je i druga sedmica. Primetio sam da ne funkcionišem kako bi trebalo. Nije bilo pisama, mejlova, niti njenih postova na "našem" sajtu posvećenom poeziji. Mobilni telefon je bio nedostupan. Možda je stvarno i presekla karticu na pola, kao što je u poruci i napisala da će postupiti?

Razmotrio sam šta mogu da učinim. Nisam hteo da prenaglim sa telegramom ili tako nečim. Uzeo sam HALO-karticu, i sa javne govornice nazvao 988 da bih preko informacija došao do broja njenog fiksnog telefona. Koristio sam njenu kućnu adresu. Uspeo sam u tome, obrlativši dežurnu operaterku srceparajućom pričom.

Okrenuo sam broj, i posle duže zvonjave začuo promuklo i beživotno:

- Da?

 Predstavio sam se kao kćerkin drug iz grada u kome smo oboje studirali, i izokola se raspitivao o devojci i skriptama koje mi je tobože obećala na zajam. Usledio je tajac, a potom ženski plač. Užasno, neljudski, iz dubine stomaka i duše, monstruozno. Tako nešto nisam nikada čuo! Prosto sam bio skamenjen, iako sam video razna sranja u životu. Ridanje je trajalo dobrih pet minuta. Još tada mi je sve bilo jasno.

- O-ona je-je p-preminn-ulla... - grcao je glas iz slušalice.

- Kada? Kako? - upitah uspaničeno.

 - P-prošle ne-eedelj-eee... M-molim Va-ss, nemojte n-ništa da-a me ppp-i-iitatt-eee...

- Primite moje iskreno saučešće - rekoh, pokušavajući da se priberem, dok mi je srce lupalo.

- H-hvall-la tii-iii, sinn-ne...

Spustio sam slušalicu. Niz obraz mi je skliznula suza. Suza je završila u prašini dok je mene griža savesti polako uzimala pod svoje. Bila je to suza sebične kukavice.

Bilo je lepo majsko popodne. Odrasli ljudi, deca, srednjoškolci, sedeli su u obližnjoj poslastičarnici, i smejali se. Psi su se jurcali po parku. Žabe i ribice u reci... Sunce, oblaci, biciklisti, parovi... A jedna nevina devojka, nesigurna i plašljiva, biće koje je bežalo u učenje, pisanje i čeznulo za slobodom, devojka koju sam poznavao, je bila mrtva.

Pokupio sam njena pisma koja sam čuvao uredno složena. Prilično pribrano sam to uradio. Onda, otišao do obližnje fotokopirnice, najjeftinije u gradu. Sa sobom sam poneo skromnu ušteđevinu: nekoliko stotina dinara. Fotokopirao sam sve njene pesme, potrošio sav novac koji sam imao, osim neke sitnine. 

Uveče sam prekinuo sa apstinencijom od alkohola, sedativa i noćnih tumaranja. Obreo sam se u parku sa gomilom pesama, pivom i antidepresivima. Likovi od petnaest, pa do trideset i pet i kusur godina, devojke koje me gotive, ili me i ne primećuju ili im nisam baš jasan; momci iz podzemlja svake vrste... slučajni posmatrači... Pristojniji pankeri koji nešto studiraju... Fina gomila.

Nasumično sam počeo da im delim listove, uz šturo objašnjenje o ortakinji koja se ubila. Radoznalo i bez reči su uzimali papire, poneka cura je pokušala da me uteši, a neki su vrteli glavom i čitali pesme, zbunjeni. Jedan pijanac je rekao da mu taman treba nešto čime bi obrisao dupe, ali ga je devojka ućutkala jednim: "Ne seri!"

Otišao sam do sredine mosta, potegao dobar gutljaj piva, zagledao se u mastiljavo nebo, u daljinu, bacio ostatak hartije u reku i posmatrao kako je odnosi mutna voda, a potom ispustio prodoran krik.

Niko od prisutnih nije mislio da sam lud.

Svi su me znali od ranije.