Neko je voleo ovu pesmu nekada a ja je josh uvek volim...

Opet je pao sneg i hladno je a mene polako stizu secanja. Chudan sam osecaj imao sinoc i sve mi se nekako vratilo, kao neki film bez tona. Neshto mi je proshlo kroz telo da sam zadrhtao ceo, ali nije to jeza vec neshto lepo. Secanje na hladne dane i kako smo sedeli u onoj sobi koja je bila kao kocka leda. Chudno mi je sve, sreli smo se kad je bilo jako toplo i kad sam osetio kao nikad do sad da te poznajem ceo svoj zivot. Pomeshana osecanja i alkohol te noci mi nisu dala mira a srce sam svoje otvorio. Mislio sam da cemo ostati tajna i daleko od svih, da samo mi znamo i setimo se tih trenutaka. Opet si probudila neshto u meni shto je spavalo evo vec duze vreme, i nije mi dalo san na ochi. Josh uvek mi se mota po glavi tvoj lik i osmeh, i pozeleo sam da te zagrlim onako... ma znash ti kako. Mozda je bilo bolje da je sve to bio san nekog putnika koji nikada ne staje. Voleo sam te tada  puno .....ma znash ti to vec ali volim te josh uvek.... i to znash.

" Moje je srce kuca u kojoj ljudi ulaze i izlaze, nadju shto im treba i bez pozdrava odlaze.."

Plasht magle skupljao je otiske prstiju sa praga chovechanstva vetar je skracivao bol, njene jeseni. Ta koshava nikako da prestane, duva kao hoce da pokaze svoju snagu i bes. Gledam u dvorishtu na starom drvetu stoji divlji golub, nema gde da se sakrije. Pomislim ehhh... da si mi njegova krila bar na tren, da me odnese ovaj hladni vetar u topije krajeve da vidim te ochi. Sa svojim snovima je otishla u susret novim zeljama odavno. Ne poznajem je toliko dugo a chini mi se kao cela vechnost. Recitovala je neke stihove koji su mi stalno odzvanjali u ushima ...." Nedaj se Ines,nedaj se godinama moja Ines. Drukcijim pokretima i
navikama, jer josh ti je soba topla, prijatan raspored i retki predmeti...." I stalno tako sa svakim svojim dolaskom, a onda odjednom prozori se otvorili i vrata. Zidovi se srushli, njena soba vishe nije postojala. Korachala je po praznini rodjenoj iz jedne proste pukotine. Pukotina se shirilia, rasvetala, gutala i progutala njenu sobu i nije bila vishe prosta pukotina vec PRAZNINA. Korachala je ukrug
 svoje sobe do mesta gde su nekad bili zidovi. Sela je na pod  i bila u grchu, u zdrelu praznine i zmurila je. Sama u tishini i mozda se smeshila ili bila tuzna ili .... ( ja to ne znam sigurno ). Pamticu neke njene rechi do kraja svog zivota koje sam dobio uz sliku .." Radost delim sa prijateljima a tugu chuvam za sebe". Mnogo puta sam pozeleo da je vidim, da je pogledam u ochi da vidim jel su josh uvek tuzne ili ne. Naj verovatnije to mi se nikad nece desiti zbog velike daljine ali chuvacu je u mojim secanjima zauvek. I ljubicu i volecu to oko na meni i njoj znani nachin.

Neki dani su stranci. Mnogi kazu da sedmi zvuchi kao stranac. Godine i godine nedelja plove u jedno vece. Ja menjam svoje ime kao Sunce shto zalazi u ochima stranca, hoce li pogledati neko to lice? Nisam mogao videti da li postoji sedma boje duge. Ipak, znam da postoji. To je belina. Belo, jedinstvo svih boja.Harmonija u kojoj sve pochinje i  zavrshava. To su ochi stranca. Svuda gde prodje ostaje pustosh. U svakom gradu isti, pusti san. Praznina koja mnogo govori. Ona donosi ukore sa okruglog stola proshlosti. Pogledao sam u ochi strancu. Video sam ono shto neko ne moze da vidi, samo belina ostaje daleko iza zenica sedmog stranca.
Bili smo stranci u poznatoj igri pion i laufer na shahovskoj tabli nestvarnim bljeskom noci zavedeni, nashi snovi nestajali su u tami. Nismo mogli da stvorimo mnogo ni toliko toga sebi da damo, previshe smo bili daleki i polako proshlost predajemo zaboravu. Kajanjem se ne moze ici u buducnost ni istina izvuci iz zamagljenog cilja. Ponekad moze da boli sve shto se otkrije prerano i zaljubljeno voli.

Na periferiji grada vidim oblake pune lazi. Neke kishne kapi klize joj niz lice i kvase trepavice. Ona stoji nad rekom i zamishlja sebe kao dinosaurusa koji izumire...Mozda je isuvishe mrachno da bi video koliko je svetla oko nje. Mozda je isuvishe tuzna da bi video to njeno nasmejano lice svoje stvarnosti. Ipak stoji tu ne zeleci da pogleda ka istoku. Cuti a reka je vuche. Ostaje joj samo da zamishlja da ce opet biti lepo i da ce pesimizam potonuti u vode zaborava. Kao da za nju nema spasa, ali znam ja izvuci ce ona poslednju snagu iz sebei josh jednom i krenuti ka istoku.  Shetam trotoarom izbezumljen, od alkohola mi krvave ochi  i dima. Hodam a ne osecam da hodam. Gledam, a pogled mi se ledi u oku i ne vidim ljude sa dna koji se  krecu ulicom.Mislio sam da joj kazem, da je prekinem u tom njenom svetu da podigne glavu, odbaci bes i da bude sa osmehom  da vide da i drugi postoje.                                                                                                            

Pet je sati, ali to nema nikakve veze ni samnom ni sa tobom ...... Golubovi, pre ili kasnije, stizu na krov crkve sv. Marka. Mogu da cute ili da guchu i stvaraju prazne svetove ali stavljaju glavu pod svoja krila i uranjaju u sopstvenu unutarnju belinu. Njihova srecna , mrtva tela kasnije ljubi ovaj vetar.
Nishta od ovoga se nije dehsavalo meni. Bezao sam od istine a dobio laz. Bezao sam od izbezumljenih pogleda koji nisu shvatili moje rechi pune beskrajnog ochajanja. Da li sam zeleo da laz traje ili ne ?? Obmanuo sam i sebe i sve. Neko se tudjom sudbinom igra, pomuteci sve planove. Ostavicu njih da prichaju da je negde postojao neko. Samo oni su daleko od svih strana trougla istine u kome se vrtimo mi, bezimeni i nemi robovi surove lazi koja se ne prashta. Igram i dalje. Devet crno. Neka odvedu njih i ne kvare uspomene proshlosti. Desetka dobija. Probio sam okvire istine.Pustio sam da se sve razbije i razleti gubeci se i seni dima. Nikada ne beshe veche tako tuzno. Nikada shum vetra nije tako jasan, kao te veceri, na svojim rukama donosio zaborav......

Jutros me spustishe na zemlju i rekoshe da zivim.
Podarishe mi ljubav  ( da ne budem sam )
Dodelishe mi mach ( da ubijam nevoljene )
Okrvavishe moje ruke ( da bi upoznao bol )
Jedino ne htedoshe da mi otkriju tajnu ( nju cu, kazu sam upoznati )
Bez znanja, bez volje i bez uvoda nadjoh se u nepoznatom shto drugi nazivashe ZIVOT. Shta je pre toga bilo ne znam, shta ce posle toga biti ne znam, a to mi nije jasno. Granice do kojih moja secanja dopiru nisu shiroke a mnogo je magle i tame. Govore da treba uchiti, da treba raditi... Na svakom koraku ovo smesh  a ovo ne, budi oprezan, budi poshten.... Razapet izmedju onog shto mozesh, smesh i hocesh ostani ono shto ZELIS. Nek sve bude igra chija pravila poshtujesh jer si poshten, nek sve bude shala posle koje koje cesh se slatko smejati. Shvati zivot kao pesmu koja je zadata pesimisti i optimisti da je zajednichki napishu. 

    " Najbolje zive ljudi koji zivot prihvate kao igru, kao nebavezanost "

Otkud bash danas da se desi to, ludo popodne. Zashto odjednom sve obichne stvari postadoshe neobichne, zlatna jabuka na nebu lepsha no ikad njeno rumenilo kuca na prozoru. Ulazi lagano sve dublje prodiruci chak do mog srca i zaposeda ga kao nemilosrdni osvajach. Odjednom, ono je puno rumenila i sve postaje rumeno
i ochi,
i suze,
i usne,
i nechiji osmeh.
Sve je tako u ovom luckastom popodnevu. Smeshkam se svima i kradem osmehe drugima i lebdim u svom rumenilu, caskam i pozivam druge da mi se pridruze da gledamo rumenu zimsku prirodu. Zelim da saznaju kako je sve to zbog nekih ochiju, nekih rechi, dodira ili je samo shahavi osmeh jedne devojke.
Nisam niko i nisam nevoljen. Ruzem sharash po mojim ledjima neka slova, kao dete u svojoj bojanici. Otkucaji sata su sve brzi, jachi. Uvlache se u moje ushi. Chuje se odjek svakog. Zele li prestici jedni druge? Stapaju se sa otkucajima mog srca. Zele li oni to? Pitam se zashto me ne puste da prvi put volim kako se voli, da prvi put zivim kako se zivi, da prvi put osetim nezni duh ljubavi. Odgovor se gubi u beskrajnom prostranstvu mojih nadanja. Idem ......

Opet se bude nemiri u nama i podstichu neku sumnju... Misli lutaju daleko, postavljaju trista pitanja a odgovora nema. Pozelish da saznash sve, da bi bila spokojna i smiirila svoju dushu. Cutis i chuchish u coshku mrachne sobe, ne chujesh nishta samo tishina. Ehhh !!! Kad bi imala onu kristalnu kuglu, u njoj se vidi sve samo je protrljash i ona zasija onako nebeski. Duboki uzdasi i opet razmishljanje, da li je to strah koji navodi na nervozu? Jel to vredno svega toga? Opet su to pitanja, jedno od ona trista.... Pogled u prazno, gledash a ne vidish nishta. Mozda chujesh samo shapat srca u ovoj noci i zelje neke da ostvarish u snovima sharenim. Ni muzika se ne chuje onako lepo kao nekada, kad je odzvanjao stih pesme u glavi " O daj okreni taj ringishpil u mojoj glavi, to ne moze niko samo ti..."

....Za nekog ..... 13.01.2008.

Dugo sam pokushavao da shvatim tvoju ljubav i tvoju tugu. Dugo sam pokushavao da razumem sve tvoje zelje i ispunim sve tvoje nade.....Nechije iluzije surovo bachene pred  vrata stvarnosti, i zgazene poslednjim vozom koji zuri...
Vreme protiche neprimetno i uzima trenutke srec ne dotichuci se ni ivica, a ni nas. Da li je ovo stvarno zivot ili samo san? Bezish od istine  ili trazish zaborav. Otvori ochi, pogledaj u nebo i okreni se ka vetru. Shvati istinu i prestani da zamishljash sebe medju zvezdama. Zivish ili sanjash otvorenih ochiju. Zelela si samo da znash da li je chovek chestica prashine ili prashina? Dali se snovi rasprshte pod naletom toplog vetra ili zauvek ostanu pod jastucima i kad mi prestanemo disati. Hocesh li vechno cutati ili cesh pustiti da srce oblikuje rechi progovori? Nishta se ne reshava tu, vec negde u kutku kosmosa koga zovu sudbinom.
Zaustavila se samo jedna suza u oku. Neprimetna, sjajna kap technosti koja je ostavila trag duboko u srcu...Ali uzrok suze nije bio bol za izgubljenim, ni patnja  za proshlim, ni kajanje za uchinjenim vec osecaj POBEDE. Ta suza nije bila govor razuma, da se nishta nije izgubilo a tako mnogo dobilo. Ta suza bila je saznanje da svaki kraj predstavlja novi pochetak, da je trenutak veoma znachajan u zivotu coveka i da male stvari pruzaju velika zadovoljstva.Ostala je jedna suza , delic svega prozivljenog i kap hrabrosti i snage za buducnost .OPRASHTAM TI ......

Svetlost ulicne svetiljke se uvukla u moje ochi, zenice su chudno shiroke i velike. Noc..... Gledam u nebo,pun Mesec i mnogo zvezda. Videh jednu sasvim sluchajno i hteo sam da je dodinem, onako da vidim kakav je osecaj. Primetila me je medju svim tim chesticama izgubljene prashine, i chudmo je sijala. Taman kad sam pomislio da sam na dnu i da sam pao najnize u svom zivotu, pojavila se ona.Videla je ona sve....da dusha mi je crna da me ne razaznaju u mraku Mozda je sluchajnost a mozda i ne,  ko bi to znao. Chija li je to zvezda , da nije to Danica??? Nisam znao a prijala mi je najvishe kao jutarnja kafa posle neprespavane noci. I kad nisam bio tu chekala me do samog jutra, da me vidi, chuje, da zna da sam se vratio TU. Jednom mi kaze : Mislish li da te volim bez razloga? Pa ti si lud ! Volim zato shto te volim. Rechi su kazane..... Mislish da greshim ! Ne ja samo volim : to nije greh. Cutim i gledam u nebo....Ma da nije to andjeo olovnih krila?? I tako svako veche, dan za danom, mesechina ulazi u krv i kao senka mirno cheka. Koliko mi je znachila ta zvezda ja ne mogu da opishem sada, a i ja njoj - bar mislim da je tako. Gasila se ona postepeno da sam je jedva primecivao medju  onim drugim njenim sestricama. Ostao je samo odsjaj njen u uglovima mojih ochiju...pochinju da me peku....Trazio sam je svake noci i chekao, zenice su bile male i uzane a ochi me vishe nisu pekle. Peklo je neshto drugo.......Mesechina opet ulazi u krv i ko senka mirno cheka tamno plavetnilo nekog sutonskog neba i andjele olovnih krila. Ranjivo Sunce se spushta niz vetar a ochi pune slutnje. Zalutala mashtanja se vratila u beskraj, a ja ostajem uz Sunce i chekam novi dan.......

Sedim u mrachnoj sobi ......muzika se cuje tiho "stand by me" .... i budi neshto u meni.....razmishljam....
Uvek sam zeleo da preskochim dugu, da prodjem sa druge strane ogledala u kome s eocrtavalo moje dechije lice. Uvek sam zeleo da vidim sebe nasmejanog, da zivim u svetu gde ljudi nisu hladni,gde ne zele drugima zlo. To su bili moji mali snovi. Sada imam mnogo godina vishe. Josh uvek zelim da preskochim dugu i vidim sebe nasmejanog.Sada su to veliki snovi. Pijan od zelje podizem chashu punu snova iz jedne nemirne glave i jake ruke. U susret novom danu koji zeli da kaze da stvarnostpochiva na proshlosti, za sve nas buntovnike koji pokazaju da su srecni. Veceras sam ti spremio bujicu hladnih rechii ozbiljnih pitanja koje traze tvoj odgovor. Spremio sam se dobro i ochekivao priliku da ti ih kazem, ali chim sam video tvoje nasmejane ochi, sve sam zaboravioi odjednom oprostio.  Samo se pitam koji je ovo put ???

Ispred mene josh jedan novi dan, a polako ce kraj godine. Opada i poslednje lishce sa drveca a onda sneg...Ja zazmurim i osmehnem se najlepshe shto mogu na to lice, kazem ljubav ne mora biti pisana kad mogu da te dotaknem. Nasloni se na mene i trenutak..... kao vechnost, a iz oka zasijaju puno zvezdica. Ti mali dodiri koji mnogo znace i  poljubac za  susret  onako najlepshi na svetu. Video sam i svaku pahulju koja se topila na njenoj kosi koja je imala neki opojni miris, kao sveca neka mirishljava.Shapatanje tiho da se jedva moze razumeti i kao u nekom snu da ne pozelish da se probudish.Ljubav uvek sama krene i stane.pali se i gasi, kad dodje uvek je dobrodoshla.....

Nadjem danas neke fotografije, sluchajno ispadoshe iz nekih knjiga. Valjda bratanac neshto preturao i tu ih stavio. Gledam nekoliko a na jednoj mi se zaustavio pogled malo duze , mislim od ovo nisam video. Na slici drushtvo iz lokalnog kafica sedimo i smejemo se,  a pored nas stoji konobarica. Da nje se setih, Svetlana se zove. Poznavao sam je dugo josh od kad je doshla iz Hrvatske `90 godina, i stvarno je bila nebeski drug. Posle nekog vremena se udala kako kaze da se reshi nekih muka, nije joj bilo lako znao sam. Kad god bi se videli isprichali smo se,  kao da se nismo videli ko zna koliko. Uvek je shetala sa dve cerkice po gradu, dva mala andjela kao lutkice. Jednog hladnog februarskog popodneva mi je zazvonio telefon, javim se a ona plache. Pomislio u sekundi svashta da se desilo, skochim kao podjem negde a ne znam gde !!! Zove ma dodjem odmah do grada i cheka me kod osnovne shkole Dositej Obradovic. Odem tamo kad imam shta i da vidim, stoji pored zida shkole sa brdom kofera i ona dva mala andjela. Gleda u mene a suze niz lice, mislio sam zaledice se suze od one hladnoce a bilo je minus deset sigurno. Pricha mi kako je muz izbacio iz kuce i ne zeli vishe da ih vidi, ni nju ni decu.Pomislim kakav je to covek koji je uradio to po ovakvom vremenu svojoj zeni i deci.Sedeli smo u autu,  zapalio sam cigaretu i razmishljao ali brzo shta sad i kako.Odveo sam je u stan koji mi je ostavio drug Nesha  kad je otishao za Novi Zeland da ga kao pazim. Nesrecnik je poginuo tamo posle godinu dana, neka mu je laka zemlja.Sa ne bash mnogo stvari u stanu  smestila se i dugo je plakala u noc pazeci da ja to ne vidim.Odluchio sam da taj stan njoj dam da zivi u njemu, jbg kad nema nikog svog i gde da ode. Neki su mi govorili kasnije da sam lud totalno shto sam to uradio, ma jebe mi se za stan i ovako ga nisam koristio. Mislim bar sam uradio jednu pravu ispravnu stvar u zivotu, bar zbog onih andjela malenih .....

Mislim tako da ponekad podcenjujem sebe,a opravdanja nema.Trazim neke prave rechi da ti objasnim,znam probao sam jednom,i onda blokirao po ko zna koji put.Koliko puta sam te smarao sa mojim prichama a ti sve to slushala i vedrila me.I zamishljao te da zivish tu,da tu preko puta mene.Krenem ka prozoru i bacim pogled na tu kucu preko puta,ali ne tu zivi neko drugi.Koliko sam samo poruka dobio od tebe i ko me je provalio uvek kad mi nije bilo dobro.samo vidim da pishe"kazi mi jel si dobro?Zamislim se....odlutam negde daleko,ne mogu da spawam a onda stigne to da me grlish jako i da si kao pored mene.Zazalim sto nisam proveo vishe vremena sa tobom onog dana,a toliko sam ti hteo reci pa u trenutku zaboravio.Malo vremena beshe a videh te iskrice u ochima koje sve razumeju,da kad sam rekao da sam baraba a ti se slatko nasmejala.Nikad ti se nisam zahvalio za toliko podrshke i vremenu posvecenom meni,ali shta da ti kazem samo HAVALA  TI.Polako pochinjem opet da  blokiram sa mislima,i kako da neko kao ja,napishem nekome kao shto si ti........

Ponekad kad ostanem sam,a ne znam ni gde chuje se samo tishina.Trazim neke rechi da objasnim sta se deshava,pitam svoje misli"shta je sad ovo?"Neko je trazi i uziva u njoj,kao lep je osecaj tada.A tu je ona odavno,vekovima se vuche negde iza nas i prati,cheka trenutak kad ce da se zaviche u nekoga.A te vecheri dok sam grlio i gledao jedne ochi,ochi sa nekim chudnim sjajem,koje kao da su htele da mi kazu neshto a onda odjednom opet ONA.I muk....gledam kroz prozor,vidi se neko svetlo ko zna gde i jedva se nazire u sobi.Pomislim...ma baca senku na moju dushu,i shta hoce vishe od mene...nek me ostavi...I odjednom glas,chujem ga jasno shta mi govori.Poznajem ga,znam ja ko je to,kaze mi "Ne razmishljaj mnogo,zaboravi shta je bilo,ne budi nesretan,budi bez suze u oku,ne trazi smisao i znachaj zivota vec zivi svoj zivot".Trgnem se,gledam levo-desno i kazem samom sebi:necu tu tishinu,josh uvek imam ja OSMEH na licu....