Otkud bash danas da se desi to, ludo popodne. Zashto odjednom sve obichne stvari postadoshe neobichne, zlatna jabuka na nebu lepsha no ikad njeno rumenilo kuca na prozoru. Ulazi lagano sve dublje prodiruci chak do mog srca i zaposeda ga kao nemilosrdni osvajach. Odjednom, ono je puno rumenila i sve postaje rumeno
i ochi,
i suze,
i usne,
i nechiji osmeh.
Sve je tako u ovom luckastom popodnevu. Smeshkam se svima i kradem osmehe drugima i lebdim u svom rumenilu, caskam i pozivam druge da mi se pridruze da gledamo rumenu zimsku prirodu. Zelim da saznaju kako je sve to zbog nekih ochiju, nekih rechi, dodira ili je samo shahavi osmeh jedne devojke.
Nisam niko i nisam nevoljen. Ruzem sharash po mojim ledjima neka slova, kao dete u svojoj bojanici. Otkucaji sata su sve brzi, jachi. Uvlache se u moje ushi. Chuje se odjek svakog. Zele li prestici jedni druge? Stapaju se sa otkucajima mog srca. Zele li oni to? Pitam se zashto me ne puste da prvi put volim kako se voli, da prvi put zivim kako se zivi, da prvi put osetim nezni duh ljubavi. Odgovor se gubi u beskrajnom prostranstvu mojih nadanja. Idem ......