Plasht magle skupljao je otiske prstiju sa praga chovechanstva vetar je skracivao bol, njene jeseni. Ta koshava nikako da prestane, duva kao hoce da pokaze svoju snagu i bes. Gledam u dvorishtu na starom drvetu stoji divlji golub, nema gde da se sakrije. Pomislim ehhh... da si mi njegova krila bar na tren, da me odnese ovaj hladni vetar u topije krajeve da vidim te ochi. Sa svojim snovima je otishla u susret novim zeljama odavno. Ne poznajem je toliko dugo a chini mi se kao cela vechnost. Recitovala je neke stihove koji su mi stalno odzvanjali u ushima ...." Nedaj se Ines,nedaj se godinama moja Ines. Drukcijim pokretima i
navikama, jer josh ti je soba topla, prijatan raspored i retki predmeti...." I stalno tako sa svakim svojim dolaskom, a onda odjednom prozori se otvorili i vrata. Zidovi se srushli, njena soba vishe nije postojala. Korachala je po praznini rodjenoj iz jedne proste pukotine. Pukotina se shirilia, rasvetala, gutala i progutala njenu sobu i nije bila vishe prosta pukotina vec PRAZNINA. Korachala je ukrug
svoje sobe do mesta gde su nekad bili zidovi. Sela je na pod i bila u grchu, u zdrelu praznine i zmurila je. Sama u tishini i mozda se smeshila ili bila tuzna ili .... ( ja to ne znam sigurno ). Pamticu neke njene rechi do kraja svog zivota koje sam dobio uz sliku .." Radost delim sa prijateljima a tugu chuvam za sebe". Mnogo puta sam pozeleo da je vidim, da je pogledam u ochi da vidim jel su josh uvek tuzne ili ne. Naj verovatnije to mi se nikad nece desiti zbog velike daljine ali chuvacu je u mojim secanjima zauvek. I ljubicu i volecu to oko na meni i njoj znani nachin.
Permalink | Komentara ( 13 ) | Pošalji komentar