1.4.2008 - Laž

Dragi prijatelju,

Ne mogu da shvatim zašto ljudi lažu. Nije mi jasno zbog čega se koriste neistinama kao činjenicama. Ne mislim na političare koji nam svakodnevno lažima mažu oči . Ni na poznate ličnosti koje da bi došle do zvezda izmišljaju fantastične biografije koje sakrivaju njihove male ili velike prljave tajne. Ni na one koji nam prodaju bezvredne stvari za velike novce. Mislim na nas i njih, male obične ljude. Jasno mi je da niko nije bezgrešan i da se lažima učimo još od malih nogu. To je nešto što dobijamo kroz vaspitanje, nešto što prihvatamo kao sastavni deo naših života i retko kad možemo i da izbegnemo. Ali čemu vode nepotrebne laži?

Jedan naš zajednički prijatelj mi je ispričao o nečemu što se dogodilo baš na čatu ovdašnjeg blog kafea. Par blog prijatelja se dopisivalo, šalilo i razmenjivalo mišljenja jedne večeri. Dok su se oni tako fino družili, ušla je na čat i jedna nova blogerka. Kao i svaki dobri domaćini, poželeli su joj dobro došlicu i poveli čašicu razgovora. U toj priči, kao što i biva, pitali su je ko je, odakle je, kako se zove, koliko je dugo na blogoye-u i sl. Blogerka je odgovorila kako je iz te i te države, kako poznaje ovog i onog, kako piše ovde i onde, ali nešto je tu bilo sumnjivo. Nešto se nije poklapalo u njenoj priči i to je naš prijatelj primetio. Insistirala je na nekim podacima koji su u datom momentu bili nebitni, pa su i izgledali netačni. Prijatelj uvideći da nešto je trulo u državi Danskoj, postavi joj jedno prosto pitanje: Kako se na tvom jeziku kaže devojka? Ona ne odgovori. Prijatelj ponovi pitanje. Ona ponovo izbegnu odgovor. Prijatelj reče: Pa, ti ako si odatle, ti sigurno znaš odgovor? Blogerka se osmehnu i priznade da nije iz te zemlje, već iz Srbije. Nastade tiho komešanje. Prijatelj nije želeo da odustane, pa nastavi da je ispituje. Na pitanje zašto je lagala da je iz druge zemlje, ona je odgovorila kako je na jedan dan želela da bude neko drugi. Usledilo je glasno negodovanje prisutnih ljudi, pa zašto, pa kako, pa čemu. U sledećem trenu nepoznata blogerka nestade sa čata.

Da li je nju bilo sramota da kaže ko je i odakle je to ne znam. Kao što ne poznajem razloge zbog kojih neki ljudi odlaze na čat a da se oni ne tiču priče, upoznavanja ili druženja. Vrlo dobro razumem da je ovo jedan virtuelni svet u kome svako moze da bude neko drugi. I jasno mi je da postoje neke stvari o kojima blogeri ne zele da pričaju ili koje zbog svoje nazovi bezbednosti moraju ili osećaju da treba da kriju. Ali niko nije primoran da dolazi na čat i da razgovara sa drugim blogerima. I još manje da se predstavlja kao neko drugi. Neke laži su zaista nepotrebne.

Znam ime i blog te blogerke ali ga neću izneti. Jedino što ću uraditi je to što ću poslušati savet dragog mi prijatelja. Zaobićiću je u širokom luku. Što i tebi dragi moj prijatelju preporučujem. Jer lažima čovek može samo da izgubi a nikako da dobije.

Tvoja draga prijateljicaa

30.3.2008 - MUSKA TRUDNICA

Draga moja prijateljice i ostali,

Prvi muškarac u drugom stanju

Amerikanac Tomas Biti, iz Oregona, postaće prvi muškarac u istoriji čovečanstva koji će roditi dete.

Tomas Biti je zvanično muškarac, ali to nije uvek bio slučaj. Naime, Tomas je rođen kao žena, ali je hirurškom intervencijom promenio pol.

Zahvaljujući hormonima, razvio je većinu muških polnih karakteristika, a injekcije testosterona donele su mu veću telesnu masu, dlakavost i dublji glas.

Budući da se Nensi, njegova supruga, pre nekoliko godina podvrgla histerektomiji i da ne može da ima decu, Tomas, koji je zadržao svoje ženske reproduktivne genitalije, jajnike i matericu, odlučio je da reši problem tako što će on ostati u drugom stanju.

Beba, koja bi trebalo da se rodi u julu, biće devojčica, a Tomas je oplođen spermom anonimnog donatora.

Američki zakoni ne traže da se pol anatomski promeni u potpunosti. Ja sam legalno muškarac i legalno oženjen s Nensi. Za razliku od istopolnih parova, mi uživamo sva prava heteroseksualnog braka. Nema legalne prepreke da joj rodim dete – objasnio je Tomas.

"Biću otac mojoj kćerki, a Nensi će joj biti majka. Bićemo porodica", kazao je Biti u izjavi za "Advocate", časopis namenjen gej populaciji.

Tomas insistira na tome da želja za detetom nije muška ili ženska, već, jednostavno, ljudska.

29.3.2008 - Greška

Koliko ljudi na svetu!

Koliko poslova na svetu!

Verovatno ih biramo prema svojim sklonostima, mnoge sticajem okolnost moramo da radimo. Kad radimo nešto sa ljubavlju samo klizi, ali život nije med i mleko, nešto radimo samo da ga što pre završimo.

Imamo li prava na to?

Ko nam je dozvolio da budemo nemarni na poslu?

Ko nam je dao pravo da pogrešimo?

A opet, nema čoveka koji nije pogrešio. Kažu grešiti je ljudski.

 Da li je?

****

 Negde u nekoj bolnici leži mladić. Teško diše, kad se zakašlje, krv.  Bled, mršav, bez snage. Samo oči!

Oči crne, velike, ogromne, oči koje nemo gledaju, oči koje osudjuju. Ni lekar kad dodje u vizitu ne može da se sretne sa tim očima., žuri da pobegne što pre, što dalje.

-Doktore, sačekajte!

Mladić ga uhvati za kraj mantila drhtavom rukom

-Zašto ja? Zašto baš ja, od svih?

Lekar samo saže glavu. Šta da odgovori? Znao je celu istoriju bolesti. Mladić je bio zdrav, pun života. Tudjom nepažnjom, alkohol, i saobraćajka. Iskrvario je. Jedna boca krvi, druga. Njegova mladost se izborila sa povredama, ali ne i sa nečijom nemarnošću. Jedna boca krvi bila je zaražena HIV virusom.

Grešiti je ljudski.

Da li je?

26.3.2008 - Mito

Dragi prijatelju,

Zadnja rečenica u tvom današnjem komentaru me je malo jače dotakla.

Svi mi mislimo da je sve što radimo ispravno, jer da tako ne mislimo ne bismo ni radili to. Kad neko učini prekršaj, čak i saobraćajni, da ne kažem nešto veće, zgranjavamo se.

Da, mi ispravni gradjani osudjujemo prestupnike.

Mito, zakonski kažnjivo delo, za prekršioca se smatra i onaj ko daje i onaj ko prima. Nisam neki pravnik, pa možda i grešim, ali čini mi se da je podjednaka odgovornost za obe strane.

Dao je mito da bi mu regulisali penziju.
Zgranjavamo se, a ne pomislimo da je čovek pedesetih godina izbačen sa posla bez mogućnosti da nadje drugi posao.

Uvek sam bila ispravna, možda čak i dosadno moralna. Otac mi je usadio neku glupost u glavu: važno je da mirno spavaš, ne samo ti, nego i oni koji od tebe zavise.
I tako sam ja bila mirna, tiha, poštena, nisam pogrešno ni kola parkirala, a da ne kažem da sam prekoračila brzinu.

Hitan poziv sa Rijeke.

-Dolazi odmah, ponesi sav novac koji imaš!

Da ne detaljišem. Sela sam u prvi voz, cele noći putovala i stigla sam na Rijeku. Iskupila se cela porodica, svi su sedeli, a mene su postavili ispred ogromnog stola kao nekog osudjenika. Presuda je brzo pala.

-Ti ćeš doktoru sutra dati plavu kovertu

-Zašto ja? Ne mogu, sramota me je. Kako da mu dam? Neka to uradi neko drugi.

-Ne može drugi, svi su na položaju, ne mogu da se kompromituju

-Tata?

-Ja ne želim da se mešam u to. Zna se da sam protiv davanja mita.

-Mama?

-Ne mogu, M...... slomljena sam

-Teta?

-Ja sam na takvom mesto da bi to bila katastrofa za Rijeku da me uhvate.

Okrećem se jednom drugom trećem, tražim pogled koji neće se skrenuti sa mog. Niko neće, niko ne sme, svi znaju da to ne treba da se radi.

-Kako znate koliko treba dati novaca, da ne pogrešimo?

-Doktor je izvršio pripreme za operaciju, sad je u fazi da se ne može odustati. Poručio je da se neće raditi on operaciju, nego njegov asistent

-Ali, zbog njega smo odustali od drugih doktora.

-On to zna, zato je poslao sestru sa uputima koliko treba staviti u koverat.

-Pa, to baš i njie koverat, više paket.

-M...... nije sad do šale.

Cele noći nisam spavala, sva sam bila kao u nekom bunilu. Strah od operacije nad osobom koju sam volela najviše na svetu, mešao se sa strahom kako predati tu kovertu. Sve mi je bilo strašno i ta bolest, i bolnica i to što moram uraditi, osećala sam se kao da sam sama na svetu protiv svih aždaja i nesreća. Nisam imala gde  da se okrenem, za koga da se uhvatim.

Jutro

Penjem se onim stepenicama do neurohirurgije, korak mi sve sporiji kako se približavam četvrtom spratu. Na vratima sobe zastajem. Bledo lice se ozarilo kad me je video. Na glavi zavoj, neke cevčice. Gutam knedlu, stiskam pesnice, zarivam nokte u dlanove. Smešim se

-Seko, došla si mi?

-Naravno da sam došla samo da vidim kad se vraćaš kući.

-Sve će biti brzo gotovo, kažu za nekoliko dana ću kući. Beži da te ne vidi doktor, u ženskoj su sobi. Dodji posle.

Izlazim u hodnik.

Klupa.

Drvena, tvrda, hladna, odbojna. Sedam na nju. Čekam da prodje visita. Izlaze. Prepoznajem ga po opisu. Čovek koji će mom bratu možda spasiti život.

-dr Š.....?

-Da?

-Ja sam sestra pacijenta SH, mogu li sa vama razgovarati, noćas sam doputovala.

Širok osmeh, samo je odmahnuo rukom svojoj pratnji, kao neki kralj koji otpušta svoju svitu. Divila sa mu se i plašila ga se u isti mah.
Ne znam kako sam ušla u kancelariju, kako sam otvorila tašnu i šta sam mu govorila, znam da je to bilo nešto jako glupo. Ni on, ni ja, nismo slušali moje reči. Spustila sam plavi koverat pored neke prevrnute šoljice za kafu. Još vidim kutiju cigareta, opuške, zlatni upaljač, preko stolice kožna braon jakna. Napolju je bilo kasno proleće, jedan golub dolete na prozor, pa kao da se uplaši od mene prhnu u nebo.

-Sačekajte napolju.

Sigurno je brojao novac, jer kad se vratio, pućkao je lulu, zadovoljno se smeškao. Potapšao me po ramenu.

-Šta ste se uplašili? Operisaću ja sutra vašeg bracu. Sve će biti dobro.

Mito! Dala sam ga. Svesno, i opet bih. Tog trenutka sam mislila da će taj novac doneti zdravlje, život, mom bratu. I doneo je, bio je to, tog trenutka, najbolji neurohirurg u Evropi, izbačen sa nekoliko klinika zbog primanja mita. Policija ga nije mogla nikako uhvatiti. Tražili su od porodica da obeleže novac. Da li biste vi obeležili novac kad neko koga volite čeka da mu se spasi život? Ne postoje ispravni i neispravni ljudi, u datim okolnostima postupamo onako kako moramo.

26.3.2008 - Mobitel

Dragi prijatelju,

Ja sam ti jedna skroz naopaka žena, ne čitam novine, ne gledam TV, i onda se samo zgranem kad nešto čujem. Tako, idem ja pre neki dan, kad ono na autobuskoj stanici neke novine.

 Svi uzimaju, kud svi tu i mali Mujo, što će reći ja.

Frljnem ja te novine, i  danas ih malo pregledam. Vesti kao vesti, dosadne kao kuga i stalno jedno isto. Ali jedan članak mi se dopao. Shvatila sam da me nikad ne bi zaposlili u prosveti, jer sam brbljuša.

Elem, kažu novine, u ministarstvu prosvete, panika. Neki bezobrazan student prava čačkao i iščačkao da su računi mobitela zaposlenih funkcionera dostigli svemirske razmere. Malo je trebalo da upadnu u neku crnu rupu, ali je falio još samo jedan razgovor sa Tanjganjikom,  pa računi došli na naplatu.

Kako za koga, ali meni se suma učinila vaaauuuu, što će reći cirka  4 000 000 dinara.

Izgleda da će opet neki izbori, jer se ministar prosvete upaničio. Studentu je zapretio da ga nikad neće zaposliti kad završi studije.  Mislim da se taj student nije mnogi potresao zbog te izjave. Svojim funkcionerima je oduzeo povlastice i rekao im no no...nisu doduše platili račune, ali valjda i to no no, nešto vredi.

25.3.2008 - Odlazak bez pravog povratka

Dragi prijatelju

Imala sam jedan zanimljiv suret sa nekim koga i nisam nešto previše poznavala, on mene još manje. Nisam ga razumela, on mene još manje. Nisam umela da mu pokažem svoj svet. Ja nisam razumela njegov. Kad nešto ostaviš, možeš se vratiti, ali ne možeš znati šta ćeš naći na povratku.

Otišao je jednog proletnjeg dana, samo na kratko, samo da vidi kako je tamo. Jorgovani su tek procvetali, lale su se njihale na vetru. Vetar je donosio mirise sa Dunava, Sava se razlivala hitajući polako. Stajao je na Ušću, gledao kako Dunav ponosno grabi sokove Save, a ona nestaje u njemu ponovo mu se predavajući. Svetla su treperila sa Kalimegdana, osećao se nemir u daljini.Vreva grada je bila predaleko da je oseti, smeh  i muzika iz kafića bile su previše blizu da bi osetio svoj grad. Da li je osećao nespokoj u sebi pred odlazak?

Smeh, i one pesme koje nekima ništa ne znače, a nekima se srce kida od jecaja violine, reči  pune rastanka i bola. Reči koje se nose u sebi i potsećaju te da nikad ne možeš potpuno da zaboraviš, kao da uvek neku ranu pozledjuju da nikad ne može zarasti.

-Pisaću, javljaću se, nemojte me zaboraviti. Vraćam se na jesen. Čuvajte mi Beograd, i još ponekog

Otišao je javljao se prvo svaki dan, pa onda redje, i na kraju je prestao potpuno. Imao je svoj život. Domovina, prijatelji, sećao ih se samo u noćima kad je bio sam. Vreme je za njega jurilo drugim pravcem.

U njegovom gradu se svašta dogadjalo, ljudi su se borili za opstanak. Javljao se prijateljima, zgranjavao se nad nekim dogadjajima u svojoj zemlji. Iz sigurnosti koju je imao nije mogao da shvati glad. Govorio je da je njemu teže nego ljudima u zemlji.Osećao je da ga boli šta se dešava, ali bio je daleko. Hteo je da pomogne, ali nije znao kako, a i nije imao vremena da se udubljuje previše.

Sad je došao.

Sad traži ono što je ostavio.

Ali kao što i on nije više onaj koji je otišao, tako nema više ni grada, ni ljudi koje je ostavio. Sve se promenilo, on najviše. Ne može da razume neke postupke ljudi. Ne može da nadje neke drugove koji su otišli na put bez povratka. Pokušava da nadje vreme davno izgubljeno. Ne nalazi ga. Pokušava da spoji nespojivo.

Dunav još uvek šumi, Kalimegdan ponosno stoji na mestu gde je vekovima stajao, ali ljudi koje je ostavio nestali su, promenili se, postali drugačiji. Jorgovan opet cveta, lale se njišu na vetru, na splavovima svira neka druga muzika. Kako mu reći da nekih ljudi više nema, kako reći da ne postoji više ono što je ostavio, da on više ne pripada ovde. Možda  je bolje ne reći mu ništa.

24.3.2008 - ЛОВИНА

23.3.2008 - Novac

-Da li si platila sve račune ovaj mesec?

-Treba mi za novu veš mašinu, ili da popravim staru?

-Potrošila si novac koji si mi obećala?

-Hitno mi treba samo na tri dana, hiljadu dinara.

-Koliko su ti platili za onaj posao?

-Ne mogu da ti dam ovaj mesec.

-Štediš li za ono?

-Plati kafu, ja ću drugi put.

-Što me zabole briga što je taksi poskupio, samo da ne poskupi markica.

-Idemo li na more?

Živimo sa ovim rečenicama, navikli smo na njih. One su deo života, svakodnevnica, ni dobra ni loša, jednostavno naša.

Novac!

Namrgodjeno božanstvo kojem se svi klanjaju. Zavodi i najotpornije, nudi se, mami, poziva. Neko ga dobije lakše, nego teže. Nekom treba manje, nekom više. Neko ga troši za neophodno, neko za ludosti. Svako ima neke svoje vrednosti od kojih ne odustaje.

Novac!

 Da li su to samo papirići koje pružamo u prodavnicama da bi dobili nešto što želimo? Zašto nekima dolazi, nekima ne? Zašto je nekima neophodna i najmanja suma, dok se drugi razbacuju?

Zašto ga neki toliko vole, a neki smatraju da je to samo nužno zlo?

On je cenio novac više od svega. Smatrao je da može kupiti sve sa tim papirićima. Nikad nije nosio novčanik, nego je svežnjeve vadio iz džepa, pokazujući da medju dinarima ima i evrića raznih boja. U kafane je bahato ulazio, treskajući vratima, i galameći da ga svi vide. Račun je plaćao bacajući širokom rukom novac preko stola.

Kola koja je vozio morala su biti najnoviji model. Kad je jednom video parkirana kola u gradu, novijeg modela od njegovog, tek dovezenog, nije mogao celu noć da spava.

Žene su obožavale njegovo društvo, njegovo ili njegovog novca, nikad nije mogao biti siguran. Druge nisu doprle do njega. Za žene je novac afrodizijak, iako neke ne bi to priznale ni da ih seku.

Novac uložen u pogrešan posao. Novac izgubljen u nekoj kladionici. Novac uložen u nešto što ne postoji.

 Donosi li novac sreću ili ne?

Kako objasniti nekom da novac nije najvažniji na svetu?

Kako objasniti nekom da prezireš one što kupuju da bi kupovali?

Kako objasniti nekom da je želja ono što pokreće, i da nije interesantno sve dobiti na tanjiru?

Kako objasniti nekom da postoje ljudi koji broje novac do sledeće isplate?

Kako objasniti nekom da se ne može sve kupiti za novac?

Možda napisati post?

21.3.2008 - CRNOGORCI

20.3.2008 - ДОБРОДОШЛИЦА ПРОЛЕЋУ

18.3.2008 - Na dve si noge došao

Prohladno martovsko jutro kao da je iznenadilo stanovnike Zemuna koji su već osećali proleće u vazduhu. Na keju nije bilo ljudi. Dunav se široko razlivao, barke su se ljuljuškale na talasima. Prazne klupe neće danas dočekati šetače, možda tek neka, da se umorna noga zaustavi, da se popravi nešto u torbi dovučenoj sa pijace, ili se neka dečija kolica zaustave da se dete popne u sigurnost svojeg prevoza.

Danas damice neće šeteti svoje pudlice, niti će mladići juriti sa svojim buldozima. Hladnoća će ih zadržati u kućama, do nekog sunčanog dana. Golubovi će uzalud čekati da neko ispusti kokice, ili im dobaci koju mrvicu.

Ona je trčala od Opštine prema keju, kasnila je, svaki čas je pogledavala na sat, kao da će to zaustaviti vreme. Protrčala je ivicom pijace, preskočila dve stepenice, stićiće.

Ali, neka ruka je uhvatila  za koleno, stresla se od intimnosti dodira, instiktivno gurnula čoveka koji je sedeo na podu. Pored njega boca ispijenog pića, zamagljene oči, neka musava torba iz koje vire novine od ko zna kog datuma.

-Daj mi pedeset dinara!

Već je htela da otrči dalje, da se ne obazire ne njegove reči, ali nešto ju je zaustavilo. Taj glas. Gledala je čoveka na podu, njegovu zamršenu kosu, neurednu košulju, braon cipele koje su videle i bolje dane, gledala je njegove ruke, duge prste, dozivala ga je u sećanjima. Tražila je, prebirala, odjekivalo je u njoj negde daleko, daleko.

Našla ga je.

Bio je muzičar, uspešan pijanista, ceo svet mu je bio pred nogama. I onda je počeo da pije. Pomalo, tek čašu dve, da prodje trema pred koncert. Onda nije bilo dovoljno, trebalo je više, pa još više. Više nije pio, samo je dolivao kako je govorio. Još uvek je bio uspešan. Njegovi prsti su prebirali po klaviru, koncerti su bili posećeni, voleli su ga.

Jednog dana samo što je popio dve čaše pića, uhvatilo ga je, nije mogao više da pije, ruke su počele da podrhtavaju. Na prvom koncertu samo su stručnjaci primetili da greši, na drugom se videlo da nešto nije u redu. Treći koncert je bio fijasko. Više ga nisu ni pozivali.

Počeo je da svira po retkim kafanama koje su imale klavir, jedno veče, drugo. Nestao je nigde se nije pojavljivao, pričalo se da je otputovao u inostranstvo, da ima uspešnu karijeru negde, ali niko ga nije video. Niko nije znao šta se dešava sa njim.

Sad je sedeo pred njom, njen profesor. Uhvatila ga je za ruku, povela okrećući se, naravno, u kafanu. Gde bi drugde?

Stresao se gadljivo na sok koji mu je kelner doneo.

Počeo je priču.

 Čaša po čaša, nije bilo važno ni gde ni koliko, ni sa kim, samo da se smiri drhtanje ruku, da se održi koncert. Vraćao se sa koncerta kolima. Samo malo brže je vozio, samo malo presporo je zakočio, samo malo, ali dovoljno da prekasno zakoči na pešačkom prelazu i uleti u masu pešaka. Imao je jaka kola, brzina je bila prevelika.

Sudjenje

Zatvor

Alkohol na izlasku. Nije ga bilo dovoljno da se utopi u njemu, da uguši grižu savesti.

Jedne noći delirium tremens, vrištao je, plašio se svojih prividjenja, nikog nije prepoznavao, bolnica, lečenje, odvikavanje.

Kajanje zbog učinjenog teralo ga je ponovo da se prihvati flaše.

Trežnjenje, pa nemogućnost prihvatanja sadašnjosti.

Pokušaj lečenja.

Lečenje je dugo, doživotno, uvek može ponovo da se vrati žedj.

Potrebno je uključiti sve, porodicu, prijatelje. Neko ima snage, neko poklekne.

Najteže je priznati: ja sam alkoholičar.

U kući  zalečenog alkoholičara nikad ne sme biti iskušenje, alkohol bilo koje vrste, ni bonbone sa likerom, ništa. Njegovi prijatelji ne smeju da budu ponudjeni u kafani, sa još jednom, na dve si noge došao, i sličnim „mudrostima“ . Večito mora da bude na oprezu i on, i svi oko njega. On ne može da ide na proslave, slavlja, dočeke nove godine, rodjendane, on ne sme da se pojavi tamo gde ima alkohola, jer iskušenje je preveliko.

A sve počinje samo jednom čašicom alkohola, možda baš onom koju je deda sipao unuku, muškarčini.

17.3.2008 - RACUNAR

Ne znam da li vam se i koliko puta dogodila sledeca situacija koju nameravam da opisem a koja se meni dogadja precesto.Scenario je sledeci:

1. imas potrebu da sednes za racunar i nesto na njemu radis, medjutim tvoj PC pruza nevidjen otpor.Windows se ne dize, trazi instalaciju pa je ne ocitava, prijavljuje svakojake gluposti od kojih ti se dize kosa na glavi. Bakces se tako sa njim 3-4 dana, nameravas ili da ga polupas ili odneses majstoru koji ce ga pregledati , reci dijagnozu i otkloniti problem za razumnu dinarsku nadoknadu.Odlucujes se da pre nego sto ga odneses, jos jednom ukljucis masinu koja, gle, savrseno radi, BEZ GRESKE! meni se ovo,po istom scenariju, dogadja vec peti put za nedelju dana i resio sam da poludim.

Tako me bar nece nervirati prica koja se stalno ponavlja a i meni ce, pretpostavljam, biti sve smesno...

15.3.2008 - Dvostruka merila

Živim u nekom čudnom svetu koji često ne razumem.

Očekuje se da jedan pristojan, porodičan čovek govori ispravne stvari. On mora da voli fudbal, prati politiku, mora da bude dobar otac porodice, da ima prijatelje sa kojima popije po koje pivo, vodi žučne diskusije. I naravno pljuje po svemu u svojoj zemlji.

Saobraćaj je pravi haos.

 Zdravstvo nas upropaštava.

 Decu nam vaspitavaju ljudi koji svoj posao rade, jer nisu našli drugi.

 Niko ne može da nadje pristojan posao, a i ako nadje plaćen je tako da ne može normalno da živi.

Kriminalci  orgijaju.

Političari nemaju pojma o bilo čemu i vode nas u propast.

Homoseksualci su bolesnici koje treba tući na svakom koraku.

Ti isti očevi porodica, dobrice što bi se reklo, u nekim drugim situacijama ponašaju se sasvim drugačije. Neću da govorim kako u inostranstvu o svojoj zemlji se govori sve najbolje, to se podrazumeva. Kod nas je med i mleko. Saobraćaj nam je sredjen, zdravstvo da poželiš da se razboliš, prosvetari sve naučni radnici, obožavaju decu. Posao naravno biraš po svojim sklonostima, a zaradjuješ tako da ti je glavni problem odluka izmedju Bahama i Alpa.

Dobro i ja tako pričam, neću valjda da se brukam pa da kažem drugačije, i koga se tiče kako ja živim.

Nešto drugo mi nije jasno.

Svaki odrasli muškarac, ni slučajno neće da povede razgovor o sve češćoj bolesti medju muškarcima, o homoseksualizmu. Brzo skreće tamu na politiku, sport, bilo šta. Ako je i primoran da nešto kaže, oštri je protivnik, a ne mali broj, obračunao bi se motkama, pesnicama, pokazao bi on njemu. U njegovoj porodici? On?

Svašta, ko bi se i usudio tako nešto da mu samo napomene!?

Zašto onda taj isti muškarac u miru svoje sobe, pijucka pivo, pali cigarete, sa nogama na stolu gleda uživajući film u kome dve žene vode ljubav?

Garant neće biti nijedan komentar, muškarca pogotovo,  za svaki slučaj. Zašto ja da se istrčavam? Nisam ovo pročitao, ne mogu sve postove da čitam. Šta li će još da pomisle?

13.3.2008 - Niko nije siguran

Bili su braća, bliznaci. I dobili su tako imena Predrag i Nenad. Ne znam zašto ljudi daju neka imena deci i tako ih obeleže za ceo život.

Visoki, plavi, lepo razvijeni, pametni stasali su u mladiće. Mogli su biti srećni ili ne, ne zna se šta će život doneti. Kažu da je život nekom majka, nekom maćeha.

Predrag  je bio od onih rodi me srećnog  pa me baci na djubre. Za šta god se uhvatio išlo mu je od ruke. Školu je završio u rekordnom roku, otslužio vojsku, onu pravu, zaposlio se oženio se sa divnom devojkom, postao otac isto tako predivne dece. Što bi se reklo, sve med i mleko.

Nenad je bio malo drugačiji.

- Niste me želeli, predbacivao je, i tako ste mi ime dali, niste mi se nadali.

Stalno je bio protiv nečega, ogorčen , nezadovoljan, ništa mu nije bili dovoljno dobro, a ništa nije ni želeo. Jednostavno sve mu je bilo dosadno.  Dolazio je u našu kuću da napiše domaći, instrukcije su mu trebale iz svih predmeta. Dok ste mu pričali o Dostojevskom, ili pokazivali kako se došlo do nekog obrasca, ili govorili o državama u Africi on je gledao kroz prozor potpuno nezainteresovano. Sport ga nije zanimao, muzika mu je bila prebučna ili pretiha, nije imao drugove sa kojima bi se družio, nije imao devojku. Nešto nije bilo u redu.

Jednog dana dok je gledao u ništa, ogromnih zenica, otac je posumnjao. Nije verovao, ali.

Kupio je test u apoteci, pozitivan.

Moj sin se drogira.

Nije važno šta je mladić uzimao, ni koliko dugo, nije važno ni gde je nabavljao to što je uzimao, niti od koga je novac dobijao i na koji način.

Počela je borba za njegov povratak. Ne znate kako to izgleda, bolje da ne znate.

Prvo počinje lagano, pričom, ubedjivanjima, obećanjima, molbom, pa pretnjama.

 Nikad više,

To svi rade, nije to ništa.

 Ma, mogu ja da ostavim kad hoću,

 Ne nisam navučen,

 Sve je u redu.

Onda počinju laži

Onda se ide u ambulantu, smanjuje se doza.

Sve je u redu. Nikad više.

Recidiv.

Sve ponovo, sve jače, sve veća vezanost. Novac nestaje iz kuće. Odlazi na čudna mesta, nalazi se sa isto tako čudnim ljudima.

 Pa ponovo lečenje.

Tablete

Beg

Špricevi

Plač majke koja preklinje, skoro klečeći, da se da nešto njenom detetu, jer sve polupa po kući, potroši, tuče maltretira, pati, grči se od neizdržljivih bolova.

Ponovo mirna faza.

Ponovo pad.

Prolazni poznanik, over doza.

I otac, potpuni laik za medecinu donosi odluku. Zatvara svoje dete u sobu. Nenad viče, skinut je, čist, neće više nikada. Zašto ga dira sad  kad ništa ne uzima.

 Zaključan je. Jedan dan, drugi, treći.

Trćeg ujutro kriza.

 Možete zamisliti kako izgleda gledati rodjeno dete kako se baca na zid, lupa glavom, grebe noktima do krvi, plače, moli, preklinje, besni, baca sve, pa opet plače, pa moli, pa ne zna ko ste, ni ko je on, ne zna gde ste. Psuje,vredja,  traži da mu date spas još samo jednom, samo sad da prodje i nikad više neće.

Led ga trese, naviknut organizam traži, čupa se, lomi, srce kuca da iskoči, znoj obliva telo, snaga nestaje, žile na čelu iskaču debele kao prst. Bubrezi, srce, mogu da otkažu, i to je onda kraj. Vilica se koči, krici paraju vazduh, pa opet pad, smiraj. Telo se napinje kao luk, čvrsto kao kamen, pa mlitavo pada na krevet.

I ponovo,

 i ponovo

 i ponovo

Ubićeš ga, plače majka.Vrišti, ne da svoje dete, neće da ga muči.

Pusti ga samo sad, sutra će sam!

Viče, udara pesnicama muža,

 njeno dete,

njeno dete,

odjekuje, udara njen vrisak, odbija se od zidova, prozora, odjekuje u noći.

 Zove hitnu pomoć.

 Dobro je,  čist je, može da izdrži, ali bolje da ide u bolnicu pod kontrolu stručnjaka.

Prolaze dani, čist je. Svaki njegov pokret se vreba, prati, svaki uzdah se meri, svaki prijatlj dočekuje sa nepoverenjem. On ne pije, ne puši, ne kreće se u društvu.

 Nenad je sad zalečen, kažu nikad nije izlečen, samo zalečen. Mač večito visi nad njegovom glavom, a godine prolaze.

Uvek može ponovo da poklekne, i sve ponovo.

Sad živi u jednom malom mestu, obradjuje imanje, daleko od iskušenja velegrada. Možda je srećan, ne znam. Srela sam ga skoro. Razgovarali smo. Nismo pominjali strahote prošlosti, nije mi pričao o budućnosti. Nema osmeha na licu, ni želje, ni nade, nema planove.

Živ je, a kao da nije.

Zombi

12.3.2008 - МАСОНСКА ЛОЖА ''НЕМАЊА''

Ових дана се по градским кулоарима прича о све живљој активности обновљене ложе '' НЕМАЊА''  коју је давне 1892.године, са своим пријатељима, основао познати писац Стеван Сремац. Зачудо, дигла се мања галама него када је 1996. обнављан,после пола века, рад Ротари клуба.

Стицај околности је да је један од обновитеља Ротари клуба био мој комшија, врло угледан професор, који је због објављивања имена и фотографија свих припадника овог клуба имао доста непријатних тренутака у свом животу. Све ово ме је натерало да почнем да испитујем људе 1.јесу ли против масонерије и 2. ако јесу зашто.

Какво шаренило одговора! Оно што упада у очи је чињеница да велики број људи који се негативно изразио против масонерије има мишљење да је ова организација- антисрпска. Е, сад, ако су ''антисрби'' или непријатељи Срба и Православља Никола Тесла, Живојин Мишић, епископ Николај Велимировић, Иво Андрић,Милорад Павић,Бранислав Нушић,Стеван Сремац, Ђорђе Вајферт, Милутин Миланковић, Тапи, Његош,Доситеј,Вук Караџић, Михајло Обреновић, Апис...ја онда не знам ко су Срби!

11.3.2008 - Brankov most

Hvala ti nepoznati čoveče!

Kolona automobila sporo se kreće po Brankovom mostu. Vraćam se prema Zemunu. Sunce blista, zaslepljuje me.

 Žurim.

Nestrpljiva sam.

Ovi automobili su tako spori.

Dodje mi da izadjem napolje, da ih sve poguram u Savu, zašto toliko gnjave, i gde su svi sad krenuli kad toliko žurim? Gledam na sat, skazaljke jure, besomučno se okreću meni za inat. I sat ću da bacim u Savu. Dobujem nestrpljivo, samo da predjem taj most, samo da se dohvatim širine Bulevara. Lako ću posle, mogu kako hoću, ma, i peške mogu da trčim. Kola ispred mene stoje, nepregledna kolona. Ljutim se na sve te ljude. Svi su mi krivi. Zakasniću. Definitivno ću zakasniti. Nema pomoći. Ubiću se. Ne smem danas da zakasnim. Sve će mi propasti.

Sve!

Nervozno gledam kolone automobila koje idu u Beograd. Tamo je još gore. Svi automobili stoje. Nepregledna kolona, kasnije sam videla duga je oko 4km, automobili u tri kolone, jedan do drugog. Oni zadnji veselo idu, ne znaju šta ih čeka za nekoliko metara. Neće se sigurno dva sata raščistiti, a svi negde žure.

 Užas!

Ne verujem u sudbinu. Nemoguće je da je sve negde zapisano i da se mora dogoditi. Ne bi bilo pošteno. Mora da postoji način da pobegnemo od nečega.

 Mora.

Nešto se loše neće dogoditi.

Verujem da postoje dobri ljudi.

Verujem da neko samo svojim prolaskom pored drugog čoveka, može da mu izmeni sudbinu, ceo život. Ne samo jednom čoveku, celoj njegovoj porodici, prijateljima, ljudima koji ga vole. Samo jednim jedinim prolaskom pored nekog.

Ne verujete?

Pre dva dana, notica u novinama, kad sam ja nestrpljivo jurila u Zemun, jednom čoveku je pozlilo za volanom. Videla sam kola policije, hitnu pomoć, nisam obratila pažnju, pretpostavila sam saobraćajka.

Čoveku je pozlilo.

Mogao se zabiti svojim kolima u kolonu jurećih kola, sudariti se ko zna sa koliko njih, izazvati ko zna koliko povreda tim ljudima. On je jednostavno, zadnjom snagom, upalio žmigavce, zaustavio kola.

Ostao je onesvešćen na volanu.

Ne znam kakav je on čovek, da li je dobar komšija, da li pije slatku ili gorku kafu, ne znam da li voli klasičnu muziku ili novokomponovane pesme, da li je vernik i da li ide ne pecanje, da li ima decu, niti znam za koji tim navija. Ništa ne znamo njemu .

Pa opet znam sve.

Zahvaljujući njemu niko nije ostao na pločniku pokrven ćebetom, niko nije polomljen u bolnici, nijedna majka nije zaplakala, nijedna porodica nije obezglavljena.

On je samo jedan čovek, verovatno običan, sa navikama koje imamo svi. Zbog njega su samo neki ljudi zakasnili  tamo gde su pošli.

Nepoznati vozaču,

Od sveg srca želim ti brzo i potpuno ozdravljenje, u ime svih koji i ne znaju šta im se moglo dogoditi.

Samo si prošao pored svih tih ljudi, a nisi im uništio, niti zaustavio život.

11.3.2008 - Beograde, volim te

Dragi prijatelju,

Možda samo nisi umeo da gledaš moj grad. Uzmi moje oči i pogledaj ga, videćeš, to je najleši grad na svetu. Treba samo umeti gledati, sa ljubavlju.

Moja majka je tri puta u životu pokušala da ode iz Zemuna, ostala je zauvek u njemu. Mene sad mame, zovu, da odem iz njega, ne mogu.

Moje prvo sećanje na Beograd je maglovito, neki veliki park, pun zelenila, ogromnog drveća, visokih klupa do ramena na koje se nikako nije moglo da sedne. Staze široke kao bulevari. Prava prašuma bez kraja i početka. Jedan ogroman cvet mi se smešio iz trave, pošla sam mu nespretno u susret, nasmejala sam mu se i uzela ga. Skoro sam sela na pod kad sam ga ubrala. Htela sam da ga nosim kući. Neko mi je grubo istrgnuo cvet iz ruke, udario me po ručici

-To se ne sme!

Brada mi je zadrhtala, oči su se napunile suzama. Nikad više nisam trčala po travi u parku, ali uvek sam čeznutljivo gledala i želela to.

 I danas.

Prolazile su godine. Park je imao uvek isti broj stabala, isti broj klupa, ali kao da se sve nekako smanjivalo. Volela sam da dodjem u njega i kad više nismo tu stanovali. Sela bih na klupu, gledala vrevu prolaznika, automobile kojih je svaki dan bilo sve više, i bila sam nekako srećna u “svom parku” Poneki put bih poželela da uberem cvet, žarko sam uvek maštala kako hodam po onoj travi, ali uvek je iznad moje glave bilo

-To se ne sme!

U rano proleće sam uzela knjigu, odlazila na drugi kraj grada, sedela u “svom parku” i “učila”. Sve mi je bilo zanimljivije od knjige, i pčela koja je sletila na cvet, i neki ogroman bumbar, i sitno cveće koje se probijalo kroz travu prkoseći kosilici. Tamo sam dobila i prvi poljubac, negde u vrh nosa. Dečko me je povukao za ruku, u travu da se malo sklonimo sa staze.

-To se ne sme!

Vreme neumitno ide dalje, ja još uvek volim da vidim svoj park, makar u prolazu. Bilo je i bolnih trenutaka, jer se park nalazi pored bolnice. Ali, uvek mi je davao neku snagu. Kad je trebalo doneti neku odluku, u smiraj dana, na klupi, lakše je bilo odlučiti. Park je imao snagu koju mi je nesebično poklanjao. Danas sam tuda prošla, više protrčala, pogledala klupu, poželela da potrčim kroz travu, uberem cvet, a onda sam se okrenula, pogledala prelepo zdanje pred parkom. Najlepša crkva u Beogradu, blistale su kupole na suncu, presijavao se krst, ljudi su šaputali i sa poštovanjem gledali.

Pogadjaš, moj park je Karadjordjev park, vidi se kroz njega, prašuma je samo u dečijim očima, a crkva ispred njega je crkva Svetog Save, vidi se mnogo dalje nego gde pogled doseže.

Pogledaj mojim očima, videćeš, još uvek je to lep grad, samo treba umeti gledati prave stvari.

10.3.2008 - ЈОШ НЕШТО О БЕОГРАДУ

10.3.2008 - NASI POSLOVNI LJUDI

U petak, 7.3., sam bio u Beogradu, jednom od retkih gradova Srbije prema kome imam izrazito odbojan stav sto je nebitno za dalji tok price. Elem u Prestonicu smo dosli razlicitim poslom nas cetvorica- njih dvojica , trgovci na veliko, svojim nas dvojica  svojim. Na putu ka Beogradu imao sam zesce traume od svojih suvozaca koji su imali potrebu da se nadvikuju u kolima pricajuci o sumnjivim poslovima za koje su culi od svojih saradnika, tako da sam Bubanj potok docekao kao spas...Jos malo.

U povratku je pljustala kisa kao iz kabla, vozilo se sporo sto je bila jos jedna mogucnost da nastave gde su stali.Cutao sam dugo, do Lozovicke cesme, pokusavao da se smirim ali kada je sve otislo u Honduras, naredio sam vozacu da stane uz put sto je on i ucinio.Skinuo sam sako i izasao na kisu, nastavljajuci da hodam pored puta, ne primecujuci da sam skoro potpuno mokar; vikao sam im kako me ne interesuje ni mafija, ni razliciti dripci od politicara koje su pominjali u vrlo MITOloskom kontekstu...ne zelim o njima da slusam i vraticu se u automobil samo ako mi obecaju da ce o tome cutati do povratka u nas grad. Pristali su, samo da udjem u kola.

Jos uvek imam kijavicu koju sam navukao te veceri ali sam zadovoljan. Stigli smo na vreme, u skoro pozorisnoj atmosferi, pricajuci svoje utiske dozirano i bez nepodnosljivog nadvikivanja.

7.3.2008 - Šta je lepota?

Драги пријатељу,

Надам се да ћеш ускоро решити онај мали проблем који те кочи.

  Хтела бих да знам твоје мишљење о једној ствари.

Била сам  у кафићу са пријатељима и повела се жустра дискусија. Свако је бранио свој став. Ја сам као и увек била против свих.

Једна моја пријатељица у свему просечна особа, ни ружна, ни нека лепотица. Средњег раста, смеђе косе, тела више мршавог. Једино су очи на њој биле фасцинантне. Поглед срне, смеђе крупне очи су давале посебно чар њеном лицу са танким уснама, и мало преуском, дугуљастом лицу  лицу.

Она није ходала, пливала је кроз ваздух.

Духовита, увек насмејана

Све у свему привлачна девојка.

Радила је у некој канцеларији, повремено зарађивала као трећеразредна манекенка на неким аматерским ревијама.

И како то већ увек буде, заљубила се. Упознала га је на некој ревији где је он гледао манекенке, допали су се један другом и почели су да излазе. У почетку је све било у реду, али на ревијама где су сад заједно ишли, у њој је почела да се јавља љубомора

-Види што је добра ова, какве усне има.

-Девојка као девојка, шта ту има нарочито.

-Ма, како шта има, погледајто тело, па груди.

-Права манекенка не треба да има груди

-Ко те пита да ли је права или не, жена треба да има груди.

Неки пут је био и  драстичнији описујући друге жене и хвалећи њихове облине. Кад би се она снуждила и ућутала, смејао се

-Лудице, ја само тебе волим. Оне су само за гледање.

Трајало је то колико је трајало, и моја пријатељица је нестала, ником се није јавила, само је, кажу службено отпутовала.

Појавила се изненада, као и што је нестала.

Била је она, али некако другачија.Офарбала је косу, скратила је кратко.

 Гледала сам је, као да се мало угојила.

Не није, иста је, витка, мршава, али њене груди, некако су чврсте, истакнуте.

И усне су постале изазовније, сочне, премазане неким јаким ружом, сјајем. Нисам веровала да има таквих ружева.

Очи су остале крупне, смеђе, али као да су криле неку тугу.

-Шта се то догодило са тобом,?

-Предивно изгледаш!

-Као да нешто није у реду? навалили смо сви са питањима.

-Оставио ме је драги.

-Оставио? Шта се догодило?

-Па, то, мало сам се дотерала за њега, а, он, не цени то, почела је да плаче.

Моја пријатељица је оперисала нос, направила силиконске груди, и мало напумпала усне. Њен пријатељ је изјавио да сад личи на лутку,да је изгубила, а не добила. Она није то  разумела, и посвађали су се.

Драги пријатељу,

мислим да њен драги није у праву.

 Она је у дубини своје душе,  остала иста каква је увек била. То је урадила из жеље да буде привлачнија. И сама не види разлику док се не погледа у огледало, у њој се ништа није променило.

 Њене мисли, снови, жеље, способности, њена љубав, све је остало исто. Само се мало споља изменило, али у мраку она је она, која је увек била.

Шта људи гледају у нама?

Руке?

Тело?

Груди?

Косу?

 Оно што виде, или оно што је у нама?

 Зар је важан само први поглед?

Изглед?

Физички се може променити, сада и пластичним операцијама, али психа, начин мишљења, наш рад, поступци, осећања, остају.

 Мислим да треба гледати поред спољашности и оно шта се крије у женском телу.

Можда неки мушкарац не зна, али и ту се нађе понешто.

 Ми мушкарце гледамо другачије.

Мушкарац,манекен, спортиста, бизисмен, није лоше, али шта да радим са њим кад останемо сами у четири зида?

Можда сам ја та које грешим.

Не знам, и не желим да знам.