ruzica si bila...

Belgrade

11.3.2008 - Beograde, volim te

Dragi prijatelju,

Možda samo nisi umeo da gledaš moj grad. Uzmi moje oči i pogledaj ga, videćeš, to je najleši grad na svetu. Treba samo umeti gledati, sa ljubavlju.

Moja majka je tri puta u životu pokušala da ode iz Zemuna, ostala je zauvek u njemu. Mene sad mame, zovu, da odem iz njega, ne mogu.

Moje prvo sećanje na Beograd je maglovito, neki veliki park, pun zelenila, ogromnog drveća, visokih klupa do ramena na koje se nikako nije moglo da sedne. Staze široke kao bulevari. Prava prašuma bez kraja i početka. Jedan ogroman cvet mi se smešio iz trave, pošla sam mu nespretno u susret, nasmejala sam mu se i uzela ga. Skoro sam sela na pod kad sam ga ubrala. Htela sam da ga nosim kući. Neko mi je grubo istrgnuo cvet iz ruke, udario me po ručici

-To se ne sme!

Brada mi je zadrhtala, oči su se napunile suzama. Nikad više nisam trčala po travi u parku, ali uvek sam čeznutljivo gledala i želela to.

I danas.

Prolazile su godine. Park je imao uvek isti broj stabala, isti broj klupa, ali kao da se sve nekako smanjivalo. Volela sam da dodjem u njega i kad više nismo tu stanovali. Sela bih na klupu, gledala vrevu prolaznika, automobile kojih je svaki dan bilo sve više, i bila sam nekako srećna u “svom parku” Poneki put bih poželela da uberem cvet, žarko sam uvek maštala kako hodam po onoj travi, ali uvek je iznad moje glave bilo

-To se ne sme!

U rano proleće sam uzela knjigu, odlazila na drugi kraj grada, sedela u “svom parku” i “učila”. Sve mi je bilo zanimljivije od knjige, i pčela koja je sletila na cvet, i neki ogroman bumbar, i sitno cveće koje se probijalo kroz travu prkoseći kosilici. Tamo sam dobila i prvi poljubac, negde u vrh nosa. Dečko me je povukao za ruku, u travu da se malo sklonimo sa staze.

-To se ne sme!

Vreme neumitno ide dalje, ja još uvek volim da vidim svoj park, makar u prolazu. Bilo je i bolnih trenutaka, jer se park nalazi pored bolnice. Ali, uvek mi je davao neku snagu. Kad je trebalo doneti neku odluku, u smiraj dana, na klupi, lakše je bilo odlučiti. Park je imao snagu koju mi je nesebično poklanjao. Danas sam tuda prošla, više protrčala, pogledala klupu, poželela da potrčim kroz travu, uberem cvet, a onda sam se okrenula, pogledala prelepo zdanje pred parkom. Najlepša crkva u Beogradu, blistale su kupole na suncu, presijavao se krst, ljudi su šaputali i sa poštovanjem gledali.

Pogadjaš, moj park je Karadjordjev park, vidi se kroz njega, prašuma je samo u dečijim očima, a crkva ispred njega je crkva Svetog Save, vidi se mnogo dalje nego gde pogled doseže.

Pogledaj mojim očima, videćeš, još uvek je to lep grad, samo treba umeti gledati prave stvari.

Pošalji komentar!

11.3.2008 - 09:36

Poslao/la bejb

kazu da je sad karadjordjev park lepshi nego shto je bio.. nemam mnogo prilike da prolazim tuda.. a i plashim se narodne biblioteke..

)) tu sam se par puta igrala kao mala, jer mi je baka radila na klinici.. ali nemam neko posebno osecjanje u vezi s njim..

ipak, kada su u pitanju parkovi oko generalskog naselja (gde sam nekad zivela), park u carice milice (gde me je mama vodila i gde i danas sa kolegama jedem sendviche), studentski park (gde najcheshcje se preslishavam), kalemegdan (koji je alfa i omega chitavog beograda, pa i mog, i gde proslavim po neki rodjendan), park na banovom brdu, koshutnjak i topchider, i josh po neki.. onda imam poseban osmeh na licu, koji se teshko da obrisati..

tashmajdan, pionirski, bulbuder, parkovi na novom beogradu, i mnogi drugi, svaki ima svoju prichu..

Permanent Link

11.3.2008 - 12:32

Poslao/la kojak

divno je to, kada se neko seća lepih stvari iz svog ili bilo kog grada, naselja, ulice, zgrade..
i ja mnogo volim svoj grad, zavičaj i mnogo ljudi i o tome često govorim i pišem, pa i ovde...

)
Pa ipak.
Znam jednu zgradu, u kojoj je vladao red i harmonija, sve dok se u nju nije doselio izvesni Rade Politra (smešan nadimak nam bio)..
E, od tada je počelo sve da se menja i neki su se odselili, neki su se zatvorili, a on je promenio dve-tri žene i pije, lupa, svađa, tuče vrsak u bilo koje doba, a one uglavnom svađalice, onda je na mesto prehodnih stanara koji su odselili, doselio Jovo Šljizgo, i Marko Drcan i to je sad zgrada najozloglašenije u ne samo u ulici.. tu su najčešći gosti njihovi prijatelji i policija...

Postoje u nekim gradovima ulice i naselja, železničara, rudara, policajaca...etc
Postoje čak celi gradovi nekih tamo ljudi drugačijeg kova i načina mišljenja od onog nama poznatog (uobičajenog), da ne pominjem Siciliju, ali i njene pandane širom sveta...
I ja nosim predivne uspomene iz nekih doba iz nekih gradova, koji su mi tada izgledali divni (ili su to možda i sada ili još bolji?) pa i iz Bgd, ali neko odavno divno reče, "svako naselje ma koliko bilo - čine ljudi, a ne objekti", a ljudi umeju biti tako kvarljiva roba, to se bar lako vidi i ako još u neki grad doseli mnogo "Politri", "Šljizga" i "Drcana", a nikad nije problem pronaći slične u samom gradu...(?)
Naravno da ću uvek ostati da čuvem u srcu onaj Bgd i sva ona divna mesta pa i Karađorđev park i one ljude, koje sam tako voleo i koji su bili zaslužni svake ljubavi i pohvale, mada je neke od njih teško prepoznati sada, iako oni tvrde i veruju da su oni isti i da se ne druže se pridošlicama mnogo..hm?...

Permanent Link