Dva prijatelja pišu o stvarima koje im se svakodnevno dogadjaju iz jednostavne potrebe da to podele sa vama... https://www.blogoye.me/sloboda/ sr Sat, 18 Jul 2026 16:25:24 +0200 BlogOye! Ђ. БАЛАШЕВИЋ ''НЕДОСТАЈЕ МИ НАША ЉУБАВ'' На јастуку... Бдим на поноћној стражи као стари, посустали ратник ком сваки пут од ризнице неба једва западне месечев златник. Под оклопом дрхти кошута плаха вечно гоњена тамним обрисима страха Која стрепи и од мирних обронака сна. Недостаје ми наша љубав, мила, без ње се живот круни узалуд. Недостајеш ми ти, каква си била. Недостајем и ја. Онако луд. Ја знам да време не воли хероје, и да је сваки храм укаљало. Ал мени, ето, ништа сем нас двоје није ваљало. Кад потражим пут у средиште себе, стазе бивају тешње и тешње. И скријем се, у заклон твог уха као миндјуша од дупле трешње. Ал’ успевам да још једном одолим да прошапућем да те ноћас руски волим. шта су речи. Кремен што се излиже кад- тад. Недостаје ми наша љубав, мила. А без ње овај курјак мења ћуд. Недостајеш ми ти, каква си била. Недостајем и ја. Онако луд. а знам да време свему мења боје. И да је силан сјај помрачило. Ал мени, ето, ништа сем нас двоје није значило. Понекад још у мој филцани шешир спустиш осмех ко чаробни цекин. И тад сам свој. Јер ма како ме звали ја сам само твој лични харлекин. Понекад још. Суза размаже тинту. И ко домина падне зид у лавиринту. Тако просто. Понекад још стигнемо до нас. Недостаје ми наша љубав, мила. Без ње уз моје вене пуже студ. Недостајеш ми ти, каква си била. Недостајем и ја. Онако луд. Ја знам да време увек узме своје. И не знам что би нас поштедело? Ал мени, ето, ништа сем нас двоје није вредело. Mon, 29 Dec 2008 13:16:00 +0100 https://www.blogoye.me/sloboda/55161/ Poslednjih dana decembra izasla je iz stampe knjiga MILANSKI EDIKT  Nebojse Ozimica u izdanju izdavacke kuce ZOGRAF iz Nisa. U  ovoj knjizi se na popularan nacin objasnjava vaznost Milanskog edikta potpisanog 313 od strane Konstantina Velikog i Likinija, opisuje stanje u carstvu pre i nakon potpisivanja ovog po covecanstvo vaznog dokumenta. Knjiga, prva te vrste na srpskom jeziku moze se naruciti na adresi narudzbina.knjige@gmail.com"  Cena knjige je 350,00 dinara + PTT troskovi Fri, 26 Dec 2008 16:31:00 +0100 https://www.blogoye.me/sloboda/55007/ Nisu važna imena, mesto, ni vreme. Dogodilo se nekome. Nekad, možda davno, možda jučer. Sretstva informisanja su podivljala, senzacija! Novine, TV stanice na sve strane samo ječi UBICA...UBICA...UBICA... NN je ubio čoveka. Hladno, pucao je i sačekao policiju. Pružio je ruke za lisice, na licu nikakvo kajanje, samo neki pomiren izraz lica sa sudbinom, i smešak kao u mona Lize... To će ga sigurno teretiti pred nemim posmatračima. Kao kod rata, uvek postoji UZROK, POVOD, POSLEDICE   Posledica Leži mrtav čovek, krv se polako lije preko volana, kola malo nakrivo udarila o ivičnjak Povod Samo je nešto dobacio svom ubici, veselo mu mahnuvši rukom Uzrok NN je imao ženu i sina, otišli su na izlet. NN je ostao da ih čeka, spremao je iznenadjenje, okićena soba, upaljene sveće, pokloni na stolu, zračio je srećom... svaki čas je nestrpljivo gledao na sat... ...zvono na vratima... spušten pogled... stisak ruke... progutan vrisak... ruka na ustima... jecaj... presečen dah... neverica... tupi pogled... NN je umro tog trenutka. Na izgled se kretao, smejao, družio sa ljudima... ali u njegovim grudima više nije kucalo srce... samo pumpa koja vrši svoju  fiziološku funkciju... nikad više suze nisu orosile njegove oči... zaledile su se u trenutku... nestale negde u večnosti... NN nije uzeo pravdu u svoje ruke... čemu?... izgubio je sve... ne treba mu više ništa... Možda je bio kukavica, možda pomiren sudbinom. I onda OKIDAČ... samo mu je mahnuo rukom... pustili su me posle 6meseci... i nasmejao se...   Mon, 22 Dec 2008 16:54:00 +0100 https://www.blogoye.me/sloboda/54731/ Хоћу да вас обавестим одакле је потекла клевета против мене. Јер кад сам ја оно чуо, овако сам умовао: шта то, управо, мисли бог, и какву то загонетку казује? Та ништа нисам налазио у себи по чему бих знао да сам мудар. Шта он, дакле, управо мисли кад изјављује да сам ја најмудрији? Ваљда не лаже. То противречи његову бићу. И дуго времена нисам знао шта је управо смисао његове изјаве и, најзад, после тешког размишљања, латио сам се да га овако отприлике испитам. Упутих се једноме од оних који уживају глас да су мудри да бих ту, ако већ игде, побио пророчанство и показао пророчанству: ево, овај је од мене мудрији, а ти си изјавио да сам ја. Док сам изближе, посматрао овога човека — имена му не треба да напомињем, а бесе то један од државника кога сам испитивао и такво нешто, грађани атински, доживео — и док сам се с њим разговарао, добио сам утисак да тај човек, додуше, изгледа мудар многим другим људима, а највише самом себи, али да то у ствари није. Ја сам, потом, покушавао да му доказујем како он, додуше, мисли да је мудар, али да није. Тако сам омрзао и њему и многима који су били присутни. На повратку размишљао сам у себи да сам ја, ипак, мудрији од тога човека, јер, као што се чини, ниједан од нас двојице не зна ништа ваљано и добро, али он мисли да зна нешто, а у ствари не зна, док ја, као што не знам, и не мислим да знам. Ја сам, чини ми се, бар нешто мало мудрији од њега, и то баш по томе што и не мислим да знам оно што не знам. Од овога одох до другога, и то до једнога од оних који су важили као мудрији него онај, па сам добио исти утисак. И тако сам и њему и многима другима омрзнуо. Потом, ишао сам по реду даље. И мада сам — и са жалошћу и са страхом — опазио да сам само мрзак постајао, опет ми се чинило да је нужно реч божју поштовати изнад свега: да треба ићи испитивати пророчанство шта оно каже, па се обраћати свима који су на гласу да нешто знају. Док сам испитивао према речи божјој, готово ми се учинило да су они који беху највише на гласу најпразноглавији, а они други који су мање запажени да су по разборитости врснији. Треба да вам изнесем своје лутање како сам промучио цео низ некаквих мука (2), само да ми изјава пророчишта остане у важењу. После државника обратих се песницима, и онима који певају трагедије и онима који певају дитирамбе, и осталима, мислећи да ће ме овде као лопова у крађи ухватити да сам беднија незналица него они. Узимајући, дакле, њихове песме, и то оне за које ми се чинило да су највише израђене, стао бих да испитујем у чему је смисао тих песама, не бих ли, у исти мах, и научио штогод од њих. Стид ме је, грађани, да вам кажем истину, али ми је ипак ваља рећи. Право да кажем, готово сви присутни умели су боље од њих да објасне оно што они сами беху испевали. Докучио сам за кратко време и код песника да оно што они певају није плод њихове мудрости, него неког природног дара и задахнућа, као што бива код врачева и пророка. И ови, додуше, кажу многу и лепу ствар, али од онога што кажу не знају ништа (3). Учинило ми се да су и песници тако нешто искусили; и, у исти мах, опазио сам да песничка обдареност ствара у њима веровање да су они и у осталим стварима најмудрији, а то нису. Одох, дакле, и одавде са уверењем да сам их оним истим превазишао чиме и државнике. Напослетку пођох рукотворцима. Било ми је потпуно јасно да, тако рећи, ништа не знам, али сам био уверен да ћу код њих наћи многих и лепих знања. И у томе се нисам преварио, јер су знали оно што ја нисам знао и били су мудрији од мене у стручном знању. Али, грађани атински, учинило ми се да и те ваљане занатлије имају исту ману коју и песници. Зато што је сваки од њих лепо радио свој занат, сваки је држао да и у осталим најкрупнијим стварима превазилази мудрошћу све друге, па им је та њихова мана застирала ону њихову стручну мудрост. Тако сам сам себе питао у име пророштва да ли бих волео да останем онакав какав јесам, тј. никако мудар као они што су мудри, ни неук као они што су неуки, или да имам оно обадвоје што они имају. Одговорио сам сам себи и пророштву да је за мене боље да останем онакав какав јесам. Mon, 15 Dec 2008 10:40:00 +0100 https://www.blogoye.me/sloboda/54166/ Odgovor na PERIČINO PISMO OCU Dečak place na ulici. Pita ga čovek: - Sto places? A on kaže: - Izgubio sam se... - Pa, znaš li koja ti je adresa? - Znam:  perica@yahoo.com Fri, 14 Nov 2008 13:45:00 +0100 https://www.blogoye.me/sloboda/52225/ ПРИЈАТЕЉИЦЕ, ево теби неких вицева на дар.Данас сам их чуо па да их поделим са тобом: Шта се добије када се укрсте Црногорац и Јапанац? Човек који жели да ради, али не може да устане! ------ Причају Италијан, Американац и Црногорац ко има бољу жену. Каже Италијан: Моја је права лавица! Каже Американац: Моја је права тигрица! Каже Црногорац: Вала ни моја не личи на чељаде! ---------- Шта би се десило када би Црногорцима светлеле очи? Београд би из авиона изгледао као Париз. ------------ Црногорац једе некакво пециво у пекари и нађе длаку. Приђе продавачици и упита: А, ђевојко, са чим је ово пециво? С јајима, каже она. Е, па други пут обријте јаја. --------------------- У хотелу на Жабљаку келнер доноси госту виски. Молим вас, донесите ми и лед. Лед?! Оли и сличуге да ти донесем? (имам утисак да ово и није виц) ------------ Питали Црногорца да ли зна да свира виолину, а он каже: Нијесам пробâ, ал' знам сигурно.     Thu, 06 Nov 2008 21:28:00 +0100 https://www.blogoye.me/sloboda/51642/ Draga Prijateljice, nadam se da ti se dogodilo da dugo deliš misli sa nekim a da pojma nemaš kako se zove. Kažem da se nadam tome jer sam siguran da ćeš me onda sigurno razumeti. Malopre sam saznao pravo prezime moje dobre drugarice, baš kao što si mi i ti, recimo. Prezime joj je retko kao piroćanska kafa i nateralo me je da porazmislim: kako je ljudima koji nose retka prezimena ? Mislim, kada imaš neko prezime koje je često (Jovanović,Nikolić, Petrović,Popović) onda,pretpostavljam, postoji mogućnost da te gomila baš i ne vidi pa i da neki tvoj greh teže padne u oči onima koji ne treba da ga vide. Ali, zamisli, kako je kada se prezivaš tako da samo ti možeš da ponoviš sopstveno prezime? Svi te pamte DA TE ZAPAMTE, niko za dobro. Na neki način, kao da si obeležen samo tebi nevidljivim znakom, ti nikog ne znaš a tebi svi znaju, ej! Pa zar to nije da čovek odlepi ? Tue, 04 Nov 2008 23:57:00 +0100 https://www.blogoye.me/sloboda/51521/ Religija  Dragi prijatelju, Ne znam zašto toliko ratova, mržnje, ubijanja u ime religije, Boga? Da li je možda bolje ne veroveti, verovati samo u stihiju trenutka?. Toliko vera na svetu, a svako je siguran da je samo njegova prava, ostali su bezbožnici koje treba uništiti, ili prevesti u svoju veru, žene im oploditi svojim sokom da nikad ne radjaju  „nevernike“   Negde daleko, daleko, preko sedam mora i sedam gora živeo je moćni vladar. Sve u zemlji mu se pokoravalo, slušalo ga, vladalo se po njegovim zapovestima. Živeo je tako srećno i dugo, ali vreme nosi svoje, osetio je da mu se približava kraj. Imao je četiri sina. Svaki od njih je priželjkivao prsten koji je vladar nosio na kažiprstu, prsten koji je imao vrednost, samim svojim postojanjem. Vladar je znao, kad umre, nastaće razdor medju sinovima. Mislio je mislio, kako da spreči nesreću. I smislio.U potaji je napravio još tri istovetna prstena. Svakom sinu je dao nasamo prsten, govoreći mu: Samo tvoj prsten je pravi, tvoja braća imaju lažne. Vladar je umro. Sinovi su se gledali, Svaki je mislio da je samo njegov pravi, ALI Samo je vladar znao koji je prsten pravi!             Sun, 02 Nov 2008 11:33:00 +0100 https://www.blogoye.me/sloboda/51266/ Dragi prijatelju, Prvi put sam bila u tvom gradu. Hoćeš li da ti pričam kako sam ga doživela? Ako nećeš ne čitaj dalje.ja moram da ti napišem, jednostavno moram. Niš Rani jeseni dan. Suvoporni autoput. Sunce kupa polja sa kojih je pokljupljena letina. U daljini se vidi neka kuća, neko zapaljeno polje, usamljeni traktorista. Šta li on radi sada? Možda samo gleda kako bi prošao na drugu stranu, a da ne zaobilazi mnogo. Mangupi se dosetili, stavili žicu , pa ne može ni ptica da preleti, dobro, ptica može. Briga za čoveka? Možda samo briga da neko ne pobegne ne plativši putarinu. Kad smo kod putarine, veća je nego ručak u resoranu sa pet zvedica. Ulazim u predgradje. Ne znam zašto, potsetilo me je na ulazak u Solun. Oprosti, nisam bila pravi turista, išla sam stihiski. Nisam obišla Čele Kulu, ni Tvrdjavu, srce mi ostalo u želji da vidim Nišku Banju. Lutala sam ulicama grada, Hotel Ambasador me nije impresionirao, u svakom gradu ima nešto takvo. Ogladnila sam. Da li vi jedete nedeljom, ili odmarate i stomak? Naišla sam i na internet prodaju mesa. Kako nisam imala komp, a oni nešto što ne bleji i muče, što će reći pečeno, produžila sam dalje. Posle dužeg lutanja, najzad jedna radnja koja radi. Naručila sam šta sam naručila.  Za prilog sam tražila -Samo da ne bude mnogo ljuto -Odakle si ti? U Niš će da jedeš, pa neljuto? Još me peku usta, osetila sam svaki zalog kako putuje kroz moje telo, žareći i paleći sve na putu. Nisam mogla da je uvredim, a i strogo me je celo vreme gledala. Kažu valja se ljuto. Valja ili ne, ispekoh se živa, ni Nišava mi ne bi ugasila žedj. Reku sam zamišljala malo veću, dopalo mi se što nije prljava, i što ne bacaju u nju otpatke. Zgrada Sinfonijskog orkestra Niša, me je iznenadila. Smešno, ali očekivala sam da Nišlije vole drugu vrstu muzike. Predrasude. Kuće, stare arhitekture mamile su moj objektiv. Gizdavo su se držale, nekako gledajući sa visoka one štrkljaste, oronule solitere. Da ne znam kad su počeli soliteri da unakažavaju gradove, rekla bih da su oni stariji. Simpatična mi je bila i Gimnazija. Stevan Sremac i Bora Stanković su joj pozajmili imena. Pretpostavljam da su dvojica hteli da budu direktori škole, pa su gimnaziju podelili u dve smene, i dali joj dva imena. Možda se nisu mogli opredeliti koji je važniji pisac, pa su stavili obe table? Naišla sam na kola sa konjem, kad sam htela da slikam, za razliku od Beograda, u Nišu su mi tražili novac. Nisu vaši „manekeni“, naivni. Konj nije tražio seno. Tek sam počela da razgledam grad, nisam ga osetila na pravi način, sad znam zašto. Orion mi je rekao da pitam nekog Pytagoru kakvi su kolači i burek u Nišu. Nisam probala, nisam znala da je trebalo. Obožavam kolače, jedem ponekad i burek, drugi put ću tražiti vodiča iz Niša. Dopalo mi se u tvom gradu. Najviše mi se svidela izrazita ljubaznost svih . Taksista, koga sam pitala za put, je odmah okrenuo centralu da proveri gde treba ići, policajci su mi pokazivali gde da skrenem, iako su kola bila parkirana na zabranjenom mestu. Neka žena me je vodila da mi pokaže gde da dodjem sutra da kupim neku suknju, koja je kao stvorena za mene, i da u toj radnji ima sve za visoke kao ja. Ona je bila malecna, pa joj se dopalo kako sam joj dohvatila neku saksiju sa ograde bašte. Najveći utisak na mene je ostavio gradski saobraćaj. Jedan čovek je čekao da mu spreme pljeskavicu, svaki čas izlazio, i govorio, -Nema veze, samo ti polako, sačekaće mene, nigde ne žure. Kad je bus stigao, stvarno ga je sačekao Tako je bilo u tvom gradu. Zanimljivo i prijatno. Ako ikad ponovo dodjem, tražiću tvoje instrukcije šta treba videti, i naravno, probati te kolače. Nisam lepila slike, ti znaš, a drugi neće ni čitati. Pozdrav, tvoja drugarica Anače M....če       Tue, 28 Oct 2008 22:32:00 +0100 https://www.blogoye.me/sloboda/50992/ Prijatelju, samo da te podsetim da smo prijatelji i da bi bilo lepo da ponovo ovde ostavis neke svoje misli. Tvoj Prijatelj Thu, 23 Oct 2008 23:39:00 +0200 https://www.blogoye.me/sloboda/50639/