18.3.2008 - Na dve si noge došao
Prohladno martovsko jutro kao da je iznenadilo stanovnike Zemuna koji su već osećali proleće u vazduhu. Na keju nije bilo ljudi. Dunav se široko razlivao, barke su se ljuljuškale na talasima. Prazne klupe neće danas dočekati šetače, možda tek neka, da se umorna noga zaustavi, da se popravi nešto u torbi dovučenoj sa pijace, ili se neka dečija kolica zaustave da se dete popne u sigurnost svojeg prevoza.
Danas damice neće šeteti svoje pudlice, niti će mladići juriti sa svojim buldozima. Hladnoća će ih zadržati u kućama, do nekog sunčanog dana. Golubovi će uzalud čekati da neko ispusti kokice, ili im dobaci koju mrvicu.
Ona je trčala od Opštine prema keju, kasnila je, svaki čas je pogledavala na sat, kao da će to zaustaviti vreme. Protrčala je ivicom pijace, preskočila dve stepenice, stićiće.
Ali, neka ruka je uhvatila za koleno, stresla se od intimnosti dodira, instiktivno gurnula čoveka koji je sedeo na podu. Pored njega boca ispijenog pića, zamagljene oči, neka musava torba iz koje vire novine od ko zna kog datuma.
-Daj mi pedeset dinara!
Već je htela da otrči dalje, da se ne obazire ne njegove reči, ali nešto ju je zaustavilo. Taj glas. Gledala je čoveka na podu, njegovu zamršenu kosu, neurednu košulju, braon cipele koje su videle i bolje dane, gledala je njegove ruke, duge prste, dozivala ga je u sećanjima. Tražila je, prebirala, odjekivalo je u njoj negde daleko, daleko.
Našla ga je.
Bio je muzičar, uspešan pijanista, ceo svet mu je bio pred nogama. I onda je počeo da pije. Pomalo, tek čašu dve, da prodje trema pred koncert. Onda nije bilo dovoljno, trebalo je više, pa još više. Više nije pio, samo je dolivao kako je govorio. Još uvek je bio uspešan. Njegovi prsti su prebirali po klaviru, koncerti su bili posećeni, voleli su ga.
Jednog dana samo što je popio dve čaše pića, uhvatilo ga je, nije mogao više da pije, ruke su počele da podrhtavaju. Na prvom koncertu samo su stručnjaci primetili da greši, na drugom se videlo da nešto nije u redu. Treći koncert je bio fijasko. Više ga nisu ni pozivali.
Počeo je da svira po retkim kafanama koje su imale klavir, jedno veče, drugo. Nestao je nigde se nije pojavljivao, pričalo se da je otputovao u inostranstvo, da ima uspešnu karijeru negde, ali niko ga nije video. Niko nije znao šta se dešava sa njim.
Sad je sedeo pred njom, njen profesor. Uhvatila ga je za ruku, povela okrećući se, naravno, u kafanu. Gde bi drugde?
Stresao se gadljivo na sok koji mu je kelner doneo.
Počeo je priču.
Čaša po čaša, nije bilo važno ni gde ni koliko, ni sa kim, samo da se smiri drhtanje ruku, da se održi koncert. Vraćao se sa koncerta kolima. Samo malo brže je vozio, samo malo presporo je zakočio, samo malo, ali dovoljno da prekasno zakoči na pešačkom prelazu i uleti u masu pešaka. Imao je jaka kola, brzina je bila prevelika.
Sudjenje
Zatvor
Alkohol na izlasku. Nije ga bilo dovoljno da se utopi u njemu, da uguši grižu savesti.
Jedne noći delirium tremens, vrištao je, plašio se svojih prividjenja, nikog nije prepoznavao, bolnica, lečenje, odvikavanje.
Kajanje zbog učinjenog teralo ga je ponovo da se prihvati flaše.
Trežnjenje, pa nemogućnost prihvatanja sadašnjosti.
Pokušaj lečenja.
Lečenje je dugo, doživotno, uvek može ponovo da se vrati žedj.
Potrebno je uključiti sve, porodicu, prijatelje. Neko ima snage, neko poklekne.
Najteže je priznati: ja sam alkoholičar.
U kući zalečenog alkoholičara nikad ne sme biti iskušenje, alkohol bilo koje vrste, ni bonbone sa likerom, ništa. Njegovi prijatelji ne smeju da budu ponudjeni u kafani, sa još jednom, na dve si noge došao, i sličnim „mudrostima“ . Večito mora da bude na oprezu i on, i svi oko njega. On ne može da ide na proslave, slavlja, dočeke nove godine, rodjendane, on ne sme da se pojavi tamo gde ima alkohola, jer iskušenje je preveliko.
A sve počinje samo jednom čašicom alkohola, možda baš onom koju je deda sipao unuku, muškarčini.
|
