6.3.2008 - BOLNICE I LAZI

Draga moja Prijateljice,

pisem ti ovo pisamce sa nadom da ce, kada ga budes citala, Vlada Srbije opstati, Jamajcani stati na Mesec i stati ova kisa koja lije dok ti pisem - od nje mi samo pada pritisak. E, da, i da ce ljudi prestati da lazu iz najbolje namere svoje drage, obolele od razlicitih bolesti.

Znam sta pisem. Za cetiri i po decenije bar 30 godina sam proveo po bolnicama, iz razlicitih razloga. Kada si u bolesnickoj postelji, savrseno ti je jasno ko te i u cemu laze mislim da tada odbrambeni sistem bolesnika otvara sve sposobnosti u coveku. Iz bogatog iskustva tvrdim - kome prija da ga lazu, on je rodjena zrtva, borac u njemu je potisnut na marginu i ako ne izazoves njegovu reakciju na neki nacin onaj elementarni prkos ostaje u trecem planu.A u prvom caruje STRAH.

Pravo da ti kazem, ja imam malo cudniju varijantu dozivljavanja bolesti, pa i smrti, tako da se nadam da ces me razumeti - ne ocekujem da prihvatis moj stav. Bolest je tu da bi tebe, kao bolesnog ucvrstila u zelji za zivotom I NISTA VISE. Ako joj se odupres, odlicno, tome je posluzila. Ako te dugo muci (kao mene) bar se ne das a ne das ni njoj. E, sad, ako umres ni to nije tragicno, bar ne za verujuce. Svako nekada mora da umre, VOSKRESENIJA NE BIVA BEZ SMRTI (Njegos). A ako umre, to nije ni zbog cega drugog osim sto je Bogu pritrebalo bolje drustvo. To JESTE moj stav, drugaciji ne znam.

Mozda je stvar u mom tvrdoglavom astroloskom znaku (Ovan), pojma nemam.

5.3.2008 - ona, on i ono

Bili su dugo zajedno. Upoznali su se kao sasvim mladi, dopali jedan drugom i kao u nekoj bajci srećni i zadovoljni dugo dugo živeli.

Život nikom nije bajka, pa nije ni njima bio.

On je bio uspešan, mlad, imao novac, posao koji je bio perspektivan, sportista, što bi se reklo sve. Ona je bila lepotica, čak je osvojila i neku lentu na lokalnom takmičenju, radila je u preduzeću gde joj se osmehivao napredak u poslu.

Rastajali su se ujutro sa poljupcem, čuli nekoliko puta u toku dana telefonom, na brzinu izmenjali po koju reč, i svako je odjurio za svojim poslom.Veče je bilo njihovo doba dana.

Neki put bi izašli u restoran, pogledali neku pretstavu, ali voleli su večeri opuštanja, kako su ih zvali.Vreme rezervisano samo za njih.

 Svaki raj ima svoju zmiju.

Nikom ne sme biti previše dobro.

O svemu su pričali. Baš o svemu. Samo jedna tema nije nikad dotaknuta. Nisu imali dece. Želeli su ih.

Još jednu temu su preskakali. Njegovu prevaru pre nekoliko godina.

Bilo je to nešto potpuno nevažno, prolazno, nije se posle tri dana ni sećao njenog imena, ali, uvek to ali. Nije bio oprezan, zarazila ga je gonorejom. Bolest smešna u ovo doba, malo antibiotika i sve je bilo u redu. Srećom, njegova žena je nekako odmah posle infekcije otputovala, nisu se videli, taman dovoljno da se on zaleči, nije računao da ju je već zarazio.

Kod muškarca se odmah bolest manifestuje, i primoran je da je leči. Kod žene je nevidljiva, prodire dublje, izaziva sterilitet.

Bolest bila i prošla, ostalo zrnce nepoverenja ali vreme nosi svoje.

Tema je načeta.

Oboje žele decu

Ona ih ne može imati

Alternativa

Usvajanje.

Imaju sve uslove da dobiju dete. Nećkaju se, hteli bi svoje, neko dete koje će biti deo njih, nositi njihove gene. Neki ljudi se ponašaju kao da će ostaviti presto svom detetu. On je hteo svoje dete, ili ništa. Ona je htela da nekom detetu pruži dom, da ga okruži ljubavlju, da mu pruži život drugačiji od onog koji bi imao da odraste u domu.

Probali su, skupljali milion papira. Išli na milion pregleda. Čudno, možeš biti najveća baraba, i dopustiće ti da maltretiraš svoje dete, ali ako hoćeš nekom da pružiš ljubav, moraš ići na mnogobrojne provere svojih sposobnosti. Preskočili su sve prepreke, još samo dete. Dobiti dete na usvajanje u Srbiji je ravno Sizifovom poslu. Kao da zakon unapred smatra da se za usvojitelje javljaju samo manijaci.

Ništa im nije bilo važno ni da li je dečak ili devojčica, ni da li je crno ili plavo, poželela je samo da neko pravi nered u njenoj, kući, on je govorio o nekom pecanju, mamcima, a kad su dobili devojčicu, ponosno je rekao

-Muškarac se sa sinom ponosi prvi dan, a  devojčicu obožava ceo život.

Dete je bilo u njihovoj kući, mala slatka, nemirna, razmažena, od prvog dana, devojčica. U krštenici je pisalo da su je oni rodili, malo čudno, ali tako je po našem zakonu.

Ali dete još nije bilo potpuno njihovo. Tri godine moraju ići na proveru svojih roditeljskih sposobnosti.

Ja sam sigurna da će sve testove položiti. Već sad drhte nad njom kad malecna samo trepne. Noćima ne spavaju kad kihne, a mali mangup osetio, da kad kaže: tata, neko raspekmeženo lice dotrči, a na: mama podignu je u zagrljaj i ljube, ljube, miluju.

4.3.2008 - 4.3.2008

Dragi prijatelju,

Pokušaću drugi put sa vedrijim temama, dajem ti obećanje, ali prijatelji i postoje zato da ih potražiš kad ti je teško.

Dešava  mi se kad je neko bolestan da potraži mene. Zašto svi misle da imam toliku snagu? Sad prenosim na tebe deo svojih strahovanja. Lakše je podeliti to sa prijateljem, ne umem sama, ne mogu više sama.

Da li si znao da mrzim bolest?

Želela bih da svi uvek budu zdravi, da ne postoje bolnice, beli mantili, bol.  Želela bih da se neke profesije ugase kao nepotrebne.

Vraćala sam se iz bolnice, sagnute glave, teška koraka, uplašena, bez nade, pomirena sa realnošću, tako surovom. Zaustavila me je žena. Prvi trenutak je nisam ni prepoznala. Seda kosa, drhtav glas, povijena ledja, naborano lice. Oči, oči, plave, pune bola, zamućene  suzama.

Kiša je počela da pada u tom kamenom dvorištu, bez zelenila, bez cveta, bez pravog života. Osetila sam hladnoću. Zima se vraća. Hladnoće prodire do kostiju. Ili se to sve samo meni čini? Možda su mi emocije uzburkane previše bolnicom, pa mi je hladno oko srca. Uhvatila me je grčevito za ruku.

-Komšinice, pomozi mu.

-Šta se dogodilo?

-Branku je pozlilo, prebačen je hitno. Ne želi da se bori. Kaže da mu je dosta svega. Molim te idi kod njega. Ti znaš, imaš vremena, ubedi ga da primi terapiju.

-Nemoguće, pre dvadesetak dana sam ga videla u garaži, još me je nešto zafrkava. Kad se to dogodilo?

Pomislila sam na Branka
Bio je najlepši mladić u našoj zgradi. Visok, plav, razbarušene kose sa večitim osmehom na licu, uvek spreman za šalu, ili pričanje viceva koji su  bili sve, samo ne vicevi, ili im nije znao kraj ili početak. Sve su klinke bile zaljubljene u njega.  Ja nisam bila izuzetak. Mladji je od mene, uvek me je zbog toga sekirao.

-Biću ti kum na venčanju.

-Neću da budeš kum, hoću da se udam za tebe.

Ljutila sam se na njega, udarala mu čvrge, i vreme je prolazilo. Odrasli smo. Postao je pozat sportista, ceo svet mu je bio na dlanu. Pre dvadesetak dana sam ga videla kako sedi pred zgradom.

-Hej, kad ćeš da me ženiš?

Smejala sam se i mahnula mu rukom, očekujući da mi odgovori kao uvek

-Ne dolazi u obzir, samo kum mogu da budem.

On se podiže sa klupe, bezvoljno odmahnu glavom

-Zovi me na kafu.

Zbunila sam se, nikad do sada nije dolazio kod mene na kafu. Šalili smo se kad  bi se sreli, u garaži bi mi pomogao da namestim kola, ali to je bilo sve. Penjali smo se stepenicama, polako prema mom stanu.

-Idem da stavim kafu, uzmi pepeljaru iz srednje sobe.

-Ne pušim više, a kafu bez šećera.

-Pametno što ne pušiš, i kakav si ti spotrtista sa cigaretom?

-Dolazi ovamo. Hoću nešto da ti kažem.

-Samo da donesem šoljice.

-Bolestan sam. Moji ne znaju. Čekao sam te, treba mi ovo, evo ti spisak.

Sedeo je u fotelji. Imao je sve, sad nema ništa. Mrzim bolest. Mrzim ono što je uradila mom drugu. Bio je veseo, pun entuzijazma, sad je postao nesiguran, uplašen, nije više on.

Hoću da bude kao ranije.

Hoću da zapali tu smrdljivu cigaretu

Hoću da mu opet udaram čvrge

Hoću da se smejem njegovim vicevima koje ne ume da priča.

Pogledala sam njegovu majku. Nekako se ispravila, popravila pramen kose, osmehnula se.

-Boriću se za njega.

U bolnici pacijenti primaju lekove, terapiju, ko zna šta sve.

 Ispred bolničkih soba, hiljade klovnova  spremaju se da udju i odigraju svaki put novu pretstavu, jer bolesnici su pronicljivi, dobro gledaju svaki pokret, svaki osmeh, oči. Ne smete biti ni previše euforični, još manje ozbiljni. Vi se svojim optimizmom borite za njihov, često i život. Igrate u najvažnijoj pretstavi na svetu. Nećete dobiti Oskara za odigranu ulogu. Dobićete mnogo više. Možda pobedu nad bolešću onoga koga volite.

4.3.2008 - ZAKASNELO PISMO PRIJATELJICI 2.DEO-BOLNICA

Draga moja Prijateljice,

najpre se nadam da ce voljenoj osobi stanje da se stabilizuje. Trka se trci do poslednjeg santimetra, to poslednje sekunde, znam to na svojoj kozi, pet sam puta gledao smrti u lice (od toga dve klinicke smrti).

U prilog ovoj tvrdnji uzvracam ti istinitom pricom koja je sveza poput tvoje.

Jedna od mojih bivsih devojaka (inace sam sa svim bivsim devojkama i danas prijatelj), saznam prosle godine od njenog kuma, obolela od raka.Prenelo se to sa kosti na pluca, odvratno.Zamolim njenog brata da me zove stagod da treba (u drugom je gradu, na drugom delu nase Srbijice).Proslo pola godine, stanje se poboljsa, pa pogorsa.Muka mi. Jedne noci sanjam da me zove njen brat, vidim identifikaciju i javljam se pitanjem JE LI UMRLA? a on me pita OTKUD ZNAS? JESTE...

Onespokojen, cim se probudim iz ovog kosmara posaljem mu jedan sms i mail sa molbom da me obavesti o njenom zdravstvenom stanju.Ne pisem zasto. Dan kasnije stize mi njegov podugacak mejl u kome se izvinjava sto mi ranije nije javio, NJOJ SE RAK U POTPUNOSTI POVUKAO! Napravili su vise kontrola da bi se uverili da je istina i sa svih dobili isti odgovor - SVE JE U REDU.

Zasto ti ovo pisem? Vera je poslednje sto kod coveka umire i nadam se da ce ta ista vera odrzati tvoju blisku osobu u sto vedrijem raspolozenju.

Ako ti treba neka pomoc, pa makar i ne bila finansijska, javi mi putem PP ili mejla. Jer, kako si lepo napisala, borba je tek pocela.

4.3.2008 - ZAKASNELI ODGOVOR PRIJATELJICI 1.deo

Draga moja Prijateljice,

pijace su oduvek bile epicentar dogadjanja u gradu/naselju. Nusic je svojevremeno pisao kako se javno mnjenje kroji u kafani, ja dodajem i pijace kao vrlo vaznu instituciju za ispitivanje raspolozenja ljudi. Na neki volsebni nacin, tamo se prvo sazna kurs marke/evra, eventualne smene direktora, transakcije srpskih ministara, premijera pa i predsednika. U mom gradu je nepoznavanje duha pijace prilicno tezak greh.

Nasledio sam od oca i strica ljubav prema vrzmanju po zelenoj pijaci ali ne i prema cenjkanju sto se u nas nasem narodu smatra za posebnu vrstu umetnosti. Ne znam kako si prosla na toj pijaci sa komentarom da ti je pukla guma ali na ovoj mojoj bi svakako bila okrpljena. Sve su ti to likovi kao iz SELO GORI, BABA SE CESCLJA. Da nisu tako duhoviti i vrcavi, davno ih ne bi bilo.

Kad bolje razmislis, pijace su mesto na kome se ogleda sva ljubav prema zivotu.

29.2.2008 - Bolnica

 Dragi  Prijatelju,

Zašto  mi nisi nikad rekao da moram da cenim ono što imam? Neki put sam tako obesna, mislim da će sve večito trajati. Trebalo je da mi kažeš,

- Život je spirala, ne krug, ili uživaj u trenutku, ko zna kakav će biti sledeći.

Neki dan kao da proleti,  milion dogadjaja, obaveza, susreta, misliš tek je započeo, a noć se već bliži kraju. Ne znam zašto, ali kad mobitel zazvoni u noći, u kasne sate, uvek se uplašim, ne pomislim da je nešto prijatno. Zazvonio je noćas. Njen glas je bio drhtav, tih, kao izvinjavajući.

-Možeš li da dodješ, ujutro?

-Naravno! Gde si? Da li je sve u redu?

-U bolnici?

-Kojoj? Dolazim odmah.

-Neće te pustiti, sve je zatvoreno.

-Gde si? Dolazim.

Navlačim jednom rukom farmerke, drugom prevlačim češalj kroz kosu, grabim tašnu, guram novac u novčanik, skoro sam istrčala u papučama, vučem patike, sve se cipele ruše. Bacam pogled na razbacan krevet. Šta da ponesem? Grabim neke sokove. Ne mogu do kola. Panično zovem sve taksi stanice, mozak mi je zatajio ne mogu da se setim svih brojeva, niko se ne javlja.

Trčim na ulicu, nigde nikoga, polazim u pravcu bolnice. Taksi. Mašem rukom, juri dalje. Brzo koračam, a neka hladna ruka mi ščepala srce, pa usporava moj hod. Neki pijanci mi dobacuju na ulazu u Zemun. Jurim pored parka, skoro se saplićem na neke kante koje su razbacene u dvorištu kroz koje se provlačim. Znam da me neće pustiti u ovo doba u bolnicu, ali imam dobru višegodišnju praksu u provlačenju kroz ograde bolnica, preskakanju propisa i šuljanju do nekog dragog mi bolesnika.

Ulazim u hladno, sivo, dvorište. Beton. Nigde travčice. Ovde nikad neće doći proleće. Sunce ne može da se probije kroz hladnu visoku ogradu, cvet neće procvetati u ovom čemeru gde stanuje bol i tuga, ponekad, samo ponekad, navrati nada ili nestvarna želja.

Idem nekim pomoćnim stepenicama, provlačeći se kroz prozor koji je neko slomio pre više godina, ali srećom, nije zamenjeno staklo, stoji samo neki karton koji se lako pomera. Miris dezinfekcionih sretstava govori da se približavam cilju. Ruka mi podrhtava, strah me parališe. Onaj miris prodire u mene izaziva bolna sećanja, koči me, ne da mi da idem dalje. Zastajem, duboko dišem.

Dugi hodnici. Svi spavaju. Patike odzvanjaju kao da idem u drvenim cipelama., saplićem se o neku metalnu posudu, zvuk udara o zidove, odbija se o prozore, nestaje. Na prstima idem dalje.

Na cilju sam.

Sve je belo. Zašto bolnice imaju toliko beline?

Krevet. Posteljina. Bolesnici. Ona. Bleda leži, gleda nekud u daljinu.

Umorno mi se osmehuje. Mislim da sam ja bleda kao i sve okolo mene. Korak mi je sve sporiji. Nemam snage da pridjem

Bojim se

Plašim se istine koju nemam snage da prihvatim. Ne želim da je znam. Hoću da je odbacim daleko od sebe. Neću je.

Oči su joj ogromne. Lice umorno, plašljivo, pomireno sa sudbinom.

Pruža mi bez reči papir.

Čitam, ruka mi više ne drhti. A onaj bol u srcu koji je bio tup, postaje oštar, ponovo mi je zabijen nož .

Lažno se osmehujem, gušim suze u očima, stežem joj čvrsto ruku.

 Tu sam. Borba za život počinje!

28.2.2008 - Пијаца

Пријатељу,

Прочитала сам твоје писмо. Верујем да очекујеш одговор. Јутро ми је почело другачије него што сам мислила. Пробудила сам се у свитање.

Да ли си некад гледао како се дан рађа на пијаци?

У рану зору, док јеш сви спавају, почињу припреме. Камиони довозе робу, разносе се сандуци по тезгама, припремају картонске кутије. Мале пијаце почињу касније свој живот. Око три сата ујутро су цвећари већ набавили робу, неки свратили на кванташ, а многи донели кутије робе која је била у ко зна коме магацину.

Пролазила сам доста рано колима поред једне пијаце. Гума ми је пукла, морала са да пожурим на бус да стигнем на време. Сунце је већ увелико обасјавало град. Мали пијачни град је већ започео живот.

Егзотично воће кочоперно је стајало поред младих кромпирића из Шпаније. Њихове цене изазивале су благу вртоглавицу. Нека диња презриво је стајала уз младу зелену салату, а поред њих кандирано воће из Турске, смокве из Грчке. Има ли ичега што расте на нашем тлу? Трешње су ипак све засениле, црвене, крупне, једре. Која ли им је то цена? Пише 1200-2000, мисли ли то продавац на динаре, или на граме?

Мусава деца трче између тезги шутирајући неки домаћи кромпир, нека госпођа важно преврће главице купуса као да тражи закопано благо.

Тамо, мало даље, неко наређао стрипове из прошлог века, са друге стране чарапе, ко зна одакле донесене, шалови из Кине, и милион неких тандрмоља, за које се и не зна за шта служе.

Блиставо сунце купа, обасјава, неопране улице, ветрић се поиграва расутим папирима, дете шутира кору банане пред ноге негом декици, а овај подиже штап и грди га.

Пекаре замамно миришу мамећи пролазнике, неко већ ставио кобасице и пљескавице на роштиљ, дим вија пут неба, гуши пролазнике.

Идем даље, можда до мог повратка, она гума на колима се укрпи сама.

То је само једно обично јутро, неко је имао среће да га види, неко га је преспавао.

28.2.2008 - ZAVLACENJE

Draga moja Prijateljice,

video sam kod prijatelja na blogu, Pytagore, ovaj fazon pisanja pisma koji mi se dopao,pa resih da pribegnem istom.Mozda ovo i procistas.

Ovih dana imam strasnih problema sa jednim likom, direktorom jedne institucije u mom gradu. Ono sto predstavlja osnovni problem, a sto ja ne mogu da shvatim, jeste cinjenica da tip zavlaci uporedo ravno osmoro ljudi za zaposlenje (ukljucujuci tu i mene), bez ikakave ocigledne zelje da ikoga zaposli.

 Kada sam seo prekoputa njega, resen da iskamcim iskren odgovor ili mu razbijem  njokalicu, pitao ga da mi kaze ukoliko ne moze da zavrsi pricu oko zaposlenja , da znam, on se prenemagao kako sam mu ja bas potreban ali neki ODOZGO to ne daju. Koji ODOZGO? pitam a on odgovora nema. ONI. Ne zna da sam ga opkolio informacijama sa svih strana i da sve znam: i da ne zeli da me primi jer se boji za svoje mesto i da ne namerava da mi to kaze vec da me vozi jos onoliko koliko dopustim.Nije mi jasan on i njemu slicni.Zar im nje jasno da je bolje da kada se vidimo na ulici od srca stanemo ili se damo javimo jedan drugom? Zar mu je lakse da popije pesnicu u nos, i ko zan gde jos.

Jos ludje: svi koji su znali da imam posla sa njim, govorili su mi o njemu najgore stvari a skoro istovremeno se osecali pocastvovano kada su sa njim u drustvu.

Imao sam potrebu da ovo napisem tebi, da mi bude lakse, a ti pricaj kome  god hoces. Ionako ce svi misliti da sam ja blesav i mekan a on pravi menadzer....

27.2.2008 - ПОЗДРАВ СВИМ ПРИЈАТЕЉИМА