4.3.2008 - 4.3.2008
Dragi prijatelju,
Pokušaću drugi put sa vedrijim temama, dajem ti obećanje, ali prijatelji i postoje zato da ih potražiš kad ti je teško.
Dešava mi se kad je neko bolestan da potraži mene. Zašto svi misle da imam toliku snagu? Sad prenosim na tebe deo svojih strahovanja. Lakše je podeliti to sa prijateljem, ne umem sama, ne mogu više sama.
Da li si znao da mrzim bolest?
Želela bih da svi uvek budu zdravi, da ne postoje bolnice, beli mantili, bol. Želela bih da se neke profesije ugase kao nepotrebne.
Vraćala sam se iz bolnice, sagnute glave, teška koraka, uplašena, bez nade, pomirena sa realnošću, tako surovom. Zaustavila me je žena. Prvi trenutak je nisam ni prepoznala. Seda kosa, drhtav glas, povijena ledja, naborano lice. Oči, oči, plave, pune bola, zamućene suzama.
Kiša je počela da pada u tom kamenom dvorištu, bez zelenila, bez cveta, bez pravog života. Osetila sam hladnoću. Zima se vraća. Hladnoće prodire do kostiju. Ili se to sve samo meni čini? Možda su mi emocije uzburkane previše bolnicom, pa mi je hladno oko srca. Uhvatila me je grčevito za ruku.
-Komšinice, pomozi mu.
-Šta se dogodilo?
-Branku je pozlilo, prebačen je hitno. Ne želi da se bori. Kaže da mu je dosta svega. Molim te idi kod njega. Ti znaš, imaš vremena, ubedi ga da primi terapiju.
-Nemoguće, pre dvadesetak dana sam ga videla u garaži, još me je nešto zafrkava. Kad se to dogodilo?
Pomislila sam na Branka
Bio je najlepši mladić u našoj zgradi. Visok, plav, razbarušene kose sa večitim osmehom na licu, uvek spreman za šalu, ili pričanje viceva koji su bili sve, samo ne vicevi, ili im nije znao kraj ili početak. Sve su klinke bile zaljubljene u njega. Ja nisam bila izuzetak. Mladji je od mene, uvek me je zbog toga sekirao.
-Biću ti kum na venčanju.
-Neću da budeš kum, hoću da se udam za tebe.
Ljutila sam se na njega, udarala mu čvrge, i vreme je prolazilo. Odrasli smo. Postao je pozat sportista, ceo svet mu je bio na dlanu. Pre dvadesetak dana sam ga videla kako sedi pred zgradom.
-Hej, kad ćeš da me ženiš?
Smejala sam se i mahnula mu rukom, očekujući da mi odgovori kao uvek
-Ne dolazi u obzir, samo kum mogu da budem.
On se podiže sa klupe, bezvoljno odmahnu glavom
-Zovi me na kafu.
Zbunila sam se, nikad do sada nije dolazio kod mene na kafu. Šalili smo se kad bi se sreli, u garaži bi mi pomogao da namestim kola, ali to je bilo sve. Penjali smo se stepenicama, polako prema mom stanu.
-Idem da stavim kafu, uzmi pepeljaru iz srednje sobe.
-Ne pušim više, a kafu bez šećera.
-Pametno što ne pušiš, i kakav si ti spotrtista sa cigaretom?
-Dolazi ovamo. Hoću nešto da ti kažem.
-Samo da donesem šoljice.
-Bolestan sam. Moji ne znaju. Čekao sam te, treba mi ovo, evo ti spisak.
Sedeo je u fotelji. Imao je sve, sad nema ništa. Mrzim bolest. Mrzim ono što je uradila mom drugu. Bio je veseo, pun entuzijazma, sad je postao nesiguran, uplašen, nije više on.
Hoću da bude kao ranije.
Hoću da zapali tu smrdljivu cigaretu
Hoću da mu opet udaram čvrge
Hoću da se smejem njegovim vicevima koje ne ume da priča.
Pogledala sam njegovu majku. Nekako se ispravila, popravila pramen kose, osmehnula se.
-Boriću se za njega.
U bolnici pacijenti primaju lekove, terapiju, ko zna šta sve.
Ispred bolničkih soba, hiljade klovnova spremaju se da udju i odigraju svaki put novu pretstavu, jer bolesnici su pronicljivi, dobro gledaju svaki pokret, svaki osmeh, oči. Ne smete biti ni previše euforični, još manje ozbiljni. Vi se svojim optimizmom borite za njihov, često i život. Igrate u najvažnijoj pretstavi na svetu. Nećete dobiti Oskara za odigranu ulogu. Dobićete mnogo više. Možda pobedu nad bolešću onoga koga volite.
| 
