«Znam, dušo, obeć'o sam da te neću pominjati...

Bogarati i sudbinu proklinjati...

U varoš se preseliti... Orcati i veseliti...

Obeć'o sam srca teška... Obeć'o sam... Al jebešga...»

Dosta vremena je prošlo. Ne previše, ali dosta. Trebalo je već da me prođe. Ali nije i ne znam kad će. Rekla sam i da neću više pisati blog. Ali ipak pišem. Ne onaj. Samo ne pišem na onom blogu.

I svakim postom protivurečim sama sebi. To je zato jer ni sama ne znam kako se osećam. Ludilo. Opsesija. Ko to zna. Nekih dana plačem, tužna sam, sve mi nedostaje. Nekad sam ljuta, na sebe, na njega, na sve i najradije bih ga izbrisala iz sećanja. Nekad sam nasmejana i srećna što se sve dogodilo i što je bilo tako lepo. I mislim da je u pravu što je to uradio. Uglavnom, kako god da se osećam, to znači da ipak svakog dana mislim na njega. I pišem. Šta mogu. Moram. To je jedini način da izbacim sve iz sebe i da se nadam da će proći...

Strašno... mrzim sebe što to radim... bljak... baš sam patetična...


«Gledala me jedna ista Ti... ja sam još i mog'o pristati...
Al srce...
Ono se ko jare opire... Retko ko do njega dopire...

Oprosti mi... Moja rano rana...
Oprosti mi... Srećo bogom dana...
Pod nebom je ognjeno i snežno
Al malo šta još ume da ubije nežno...
Da ni ne primetiš... Kao rani mraz...»


«Princezo, javi se... Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju

Pošalji poruku... Da vidim jednom to pisamce na displeju

Sve mi nedostaje... Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata

Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... šta ti je? «