malaplava

Priroda

boje prirode
nebo
zvezde
cvrkut ptica
miris šume
reka
zelena oaza
mir prirode
energija dobroga
lagani ritam jednostavnosti
ljubav prirode

ti

ti, kao neizdrživo
ti, kao lupanje srca
ti, kao blagi osmeh na licu
ti, kao neverica
ti, kao ono čupanje u stomaku
ti, kao poletanje leptira
(ma kakvih leptira,svih letećih stvorenja na planeti)
ti, kao treptaji
ti, kao svaki zvuk
ti, kao sreća
ti, kao radost
jednostavno ti

Just we

Tu nije reč o ljubavi.
Ni o nekoj kao fatalnoj privlačnosti.
Ni o dve polovine.
Ni o romantici iz filmova.
I uvopšte ne deluje patetično.
Ni nestvarno.
Ni nerealno.
Ni suptilno.
To smo samo mi.
Ti i ja,u ovoj sobi.

Srce,višnje i poljupci

Toga dana brale smo višnje u dvorištu.
Puna činija na stolu i njene spojene male okice u kušanju kiselog ploda.
"A da pravimo kolač od višanja,možda će postati slađe?"upita me Lea.
I tako,nas dve,mala i velika domaćica,umesismo od brašna,jaja,šećera i višanja jednu loptu.
Posule je cimetom.
Smestismo je u rernu.
Dok smo čekale da se ispeče, vadile koštice iz preostalih višanja.
Miris pečenog kolača.Višanja i cimeta.
"Da proverimo da li je pečen kolač?" nestrpljiva je Lea
Kad otvorismo rernu, a iz nje, ona naša lopta, posta jedno veliko crvenkasto srce, a višnje,isplovile po vrhu nadošlog kolača, kao maleni tragovi poljupca od karmina.
"Kuvanje je umetnost ali i riznica iznenađenja", rekoh.
Od tada,Lea sama pravi kolač od višanja,nadajući se svaki put srcu i poljupcima.

Sebi

U svojim lutanjuma,
pisanjima,
odlascima
i dolascima,
tim rečima,
zarezima
i kao tačkama,
tražila si sebe.
Kao da si se
u onom periodu
devojaštva izgubila
i od neke prevelike
ljubavi,
zatvorila.
Taj lik u ogledalu nisi ti.
Pamtim te,
kao jednu veliku devojčicu
bez trunke šminke
sa puno narukvica
kako pušta blues.
Pišeš.
Uvek si nešto pisala.
Sekla iz novina.
Citirala.
Iz knjiga prepisivala
I poredila.
Pa,recitovala.
I čitala odlomke naglas.
Često uz reku
celu knjigu pročitala.
Sve osmehujući se...
Pamtim te
veselu,
otvorenu
i drugačiju.
Nekako
ranjivu,
svoju
i neosvojivu.

E to je taj odraz u ogledalu.
Trepćem da bih
ostala budna.
Spava mi se.

Beli zec II

Krijem ga
kao madžioničar u šeširu
Štitim ga
od znatiželjnih pogleda protiv uroka
Nosim ga
na jednom svežnju ključeva kao privezak
Pokazujem ga
na kolima kao nalepnicu iz fazona.

Spominjem ga
u pesmama kao simbol za nežnost ali ne i za strah
Volim ga
nesebično,bezgranično i umnoženo
Radujem mu se
kao svako dete kome izmami osmehe
Čuvam ga
u srcu kao deo nasleđa,kao moje prezime.

Beli zec

Beli zec
kao prestiž,
simbol
ili pečat,
kao muzika
bajka
ili skeč,
kao kontrast
san ili dan,
ali uvek
kao neko
srećan,
svoj
i nasmejan!

"Bolje je dobroga služiti nego rđavu zapovjedati" srpska narodna poslovica

I ono staro,čovek se uči dok je živ.
Ma koliko,obazriv bio,neka zver uvek vreba duboko u mraku.

Život je kratak,bez ljubavi i vina još kraći

Uhvati dan
i sunčano jutro.
Zagrli prirodu
koja se osmehuje,
šapat ptica
i bogatstvo simbola.
Budi čovek.
Voli život
jer
život nema reprizu,
ni pauzu.
Sat stalno otkucava.
Voli.

Everything in life is about a plan

Ušao.
Ostao.
Zauzeo svoje mesto.
To je to.
21.vek.
Ko te pita?
Jesi htela?
Jesi želela?
Kaže,sve u životu je deo plana.

Inspiracija

Znaš šta je
inspiracija?
To su ove
moje reči,
što lete,
kao ptice,
slobodne,
po ovom
papiru,
pa nikako
da stanu.
Sve izleću,
uleću,
lepršaju,
guguću,
pričaju,
pevaju,
sanjaju,
sve nešto lepo
govore.
Kao da
sva svoja srca
otvore,
da nagrade,
sa po
jednim osmehom.
Ljubav,kažu.
Ona je prava
inspiracija.
A zamisli,
ja tada najmanje
pišem!
Sve nešto uzdišem
i patim,
i svaki trenutak
pamtim,
nekako odsutno
razmišljam,
sve smišljam
kako ću,
šta ću,
gde ću!
A ništa na kraju
ne smislim.
Samo ćutim.
I u prazno
gledam.
I ne dam,
u to ime,
da me
neko dira.

Lagano

Moje su misli
spore.
Teku kroz ovo
brzo vreme.
Lagano.
Nikako da stignu.
Možda
i moj horoskopski znak
određuje njihov tok.
Ja i volim
polako.
Lagano.
Nekako detaljno.
Kao da ustuknem
da ne prenaglim
pa ispitujem.
Ispituje li se vreme?
Ono ne čeka.
Život nema pauzu.
Ubrzava hod
kao uplašen dečak
u mračnom parku.
I srce jače lupa.
Ali brže stane.
Moje,
nekako u tom sporom otkucaju
ljubavi,
kao da večno kuca
za njega.
Lagano.

Zastava Japana

Na belom platnu
sunce
ili kap krvi.

Nesreća

Sve razliva
kao tintu
a boji,
u boju
krvi.

Pokušaj

Pitanja
bez odgovora
stavljaju tačku
na pravo mesto

Nije teško

Nije teško
osmehnuti se
i pružiti ruku.
Reći nešto slatko
i šaliti se
na svoj račun.
Nije teško
u dve reči opisati dan.
Svakodnevica.
Lep ili prosečan.
Nije teško...
Teško je znati,
želeti
i biti svoj.
Šamar po šamar,
povlačiš se.
Reč po reč,
i zaćutiš.
Da,zaista ništa nije teško,
da te bar neko
sasluša.

Zaveštavam organe

Dajem svoje srce
nakon smrti,
ako bi nekome
ovako ranjeno moglo pomoći!
Svoju krv
vrednu
jer se na sve grupe deli.
Poklanjam
sve svoje
organe
nulta plus krvne grupe.
Neka samo
kažu tim mojim
budućim dušama,
da sam volela nesebično.
Patila bezgranično.
Sanjala intenzivno.
Ljubila neizmerno.

Da im ipak bude jasno,
na vreme,
s kim imaju posla.

Duga,anđeo i duša

"Sreća utiče na sve.Imajte uvek udicu u vodi.Kada to najmanje očekujete,riba će zagristi."
Ovidije, I vek

Legende su čudo.
Čitamo ih, pamtimo, oblikujemo i prepričavamo.
Zbog sreće, uroka ili ispunjenja želja.Ako...
Da,uvek to ako!
Ako biste našli mesto gde se duga dodiruje sa zemljom,našli biste ćup sa zlatom!
A još kad bi pri tom bili goli,sreća i bogatstvo bi vas pratilo do kraja života!Zaista?
I ko čuva taj ćup?Naravno,anđeli!
Ona druga legenda kaže da je duga most ljudske duše i vodi nas do zemlje bogova...Je li?
Duga ima više boja.Sve su vedre.I šarene.
Kao sunčan dan posle kiše.
I sama, duga donosi osmehe,jel da? I divljenje.
Kako onda da ne verujemo u legende.Nije li osmeh najlepše bogatsvo?
I nama je onoga dana duga donela pregršt osmeha.Uz onog zalutalog belog labuda na reci.Sećaš se?
Bio je divan proletnji dan,u gradu na dve reke.
Ukrstile su nam se poruke.Oči su našle onog drugog,ne pitajući za godine.
I sve je bilo tako lako.Anđeoski belo i nevino.
Da li bi goli išli do srca duge?
"Raširi ruke i potrči mi u susret!"
Smejala sam se tvojim šalama i detinjastim očima.Tvoj miris i tvoja nestašna kosa.
I jedna mala rupica na resici uveta gde je nekada stajala minđuša.Hm...
Ko si ? Ko te je doveo?
Duga? Anđeli? Duša bogova?Labud?
Nije ni važno.Važno je da si tu.
I da se sviđaš mom psu.
Znaš,pas prepoznaje anđele.
A ja,za svaki slučaj,uvek po tvom odlasku,pogledam u nebo ne bi li videla dugu...

PLP Hajde...

Da li su nam se misli noćas srele, barem?

Šta sve možeš u proleće…

…da se zaljubiš
…da šetas pored reke
…da staviš naočare za sunce (i za svaki slučaj poneseš kišobran)
…da kupiš cvet
…da kupiš seme i zasadiš biljku
…da kupiš biljku u busenu koja će uskoro procvetati
…da šetaš gradom i kao slučajno ili namerno sretneš prijatelja i podeliš osmeh
…da nekoga iznenadiš
…da nekoga zagrliš
…da probaš da napraviš cheese cake
…da udomiš psa koji je siroče
…da napraviš veliko spremanje i pokloniš ono što ne nosiš
…da napišeš pesmu
…da “uhvatiš “ dugu fotografskim aparatom
…da promeniš lak na noktima, iz bordo zimske u svetliju prolećnu
…da spakuješ bunde, kapute, jakne, džempere, šalove i rukavice
…da popiješ prvu hladnu nes jer otvaraš sezonu hladnih napitaka
…da pojedeš prvi prolećni sladoled
…da pređeš sa crvenog na belo vino
…da upišeš školu jezika ili školu plesa
…da kreneš na vežbe
…da započnes dijetu (i u to ime napraviš koktel!)
…da odeš na izlet
…da promeniš frizuru
…da opereš kola
...da obučeš omiljene cipele
…da voliš i dalje sve koje si volela...a s proleća uvek nekako jače
…i da se svaki dan osmehneš…jer u proleće možeš sve… 

 i zapamti - jedna lasta ne čini proleće :)

Moj mali omaž Miroslav Mika Antić 14.03.1932-24.06.1986.

Pitam se, ko je mogao da bude moja inspiracija,moja kapisla ili duhovna hrana?
Ako bih nekoga nezbroj puta citirala,to bi na kraju,uvek bio ti.
Kao da u svakoj tvojoj reči prepoznajem sebe.I svaka me dotiče.
Najdublje.

"Kada poželim

da ti nedostajem

odsanjam pesmu

zatvorim oči

I na kaldrmi zamislim

cvet beli."


I baš, kao što napisah na www.miroslavantic.blogspot.com
:nedostaješ mi Miko...nedostaju tvoje nove pesme,tvoje prosto viđenje komplikovanog, tvoja obična reč obučena u neobičnu rimu...
I nije to samo zbog belog cveta, niti onih lutaka diljem sveta kojima su oči sklopljene kada nema nje,nije ni zbog bezobraznih,dosadnih,ljubavnih ili čarobnih pesama.
Nije.
Ili jeste.
Zbog odluka "jer život je sve nešto iz početka", senki
"hoću uz mene da se sviješ, korake moje da uhvatiš, pa sa mnom bol i smeh da piješ i da ne želiš da se vratiš" i mostova "svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne.Zato su naše sreće i tuge uvek drugačije istovetne."
Zbog usana, poruka, plavog čuperka,Vojvodine i mora, snova, pajaca, plave zvezde i balada.
I ljubavi.

"Kada te nema

jer tako hoću

zaledim osmeh

u sebi kažem ime

udahnem duboko

i pomislim

tako mi nedostaješ..."

 

Hvala ti Miko.

Vrzino kolo

Sve pokreće,
misli okreće,
a reči na papir pretače,
pa po glavi obrće
vile,veštice i utvare
one princeze i bezobrazne sestrice
patuljke, prinčeve i sirene.
Sve male i velike životinje
Alisine,čarobnjakove i Ružicine,
i kao vihor
hvata u kolo,
knjige,reči i poeme
drage ( i one druge ljude),
i naravno mene!
Mota, okreće i vrti
sve od boja vrvi
i u krugu nikako da se smiri.
Baja i šapuće,
ko na uspavanku da liče,
sve te bajalice...
(a ovce da broje ne misle)!
One broje želje i snove moje,
u snovima mi pamet sole,
a na javi kao da ne postoje.

P.S.A osećam da postoje!

PLP

Čekam te na vratima sna,ogoljene duše od previše bola.

Tražeći smisao

Zapisujem. Analiziram. Sabiram. Oduzimam.Realno sagledavam. Skidam.Stavljam. Planiram. Precrtavam. Pa,dodajem.
Preispitujem. Premotavam film. Ponavljam.Izgovaram. Pa,osećam.
Postavljam pitanja. Pa,odgovaram.
I sve opet iz početka.

Jednom...možda

na fotografiji stihovi iz pesme "Pesma za nas dvoje" Miroslav Mika Antić

A rekoh ti,

da u životu

treba da radiš

samo što želiš i što te čini

srećnim!

Naučićeš jednom..

Da su ponekad

potrebne te

otužno slatke reči

da začine atmosferu.

I bezgranično ljubljenje,

tek tako

na letnjoj kiši

kao usput...

I da nije baš sve tako

crno i belo

kao što karakterno

oseća i misli

pripadnik tvog

horoskopskog znaka!

I da nije romantika

izašla iz mode

jer nije nikada

ni ulazila.

Ona se podrazumeva.

Naučićeš..

Jednom...

Možda.

 

Ma,hoćeš!

Veliki si ti dečko!

Amo

Amo

le facce piene di energia

il modo di dire

tesoro,

mi sembra magia.

 

Amo

la lingua bella e confusa

divertente e emozionante

come la musica

sembra passionante.

 

Amo

le citta strade strette

e piene di storie

come le traccie di tempo…

mi tirano le memorie.

 

Amo Italia.

Momenti

Je li život igra?

Ili liči na igru?

Ili samo momenti?

Kao snovi,

nestvarni

a zapravo realni?

Reči bez reči?

Dodiri.

Pogledi.

Mirisi.

Ćutanja...

Život su momenti.

 

Anđeo

Pogledaj,

možda pored

tebe

anđeo treperi krilima.

Možda

iza kišnih kapi

ipak sjaji sunčeva svetlost.

Možda nakon zime

dolazi proleće.

Možda nakon poslednjeg

dolazi pravi!

 

Pogledaj svet

drugačijim očima

realnim,svetlim

podignutim ka nebu.

Pogledaj oko sebe,

anđeo te čeka!

PLP …istina o nama

Jedna

                                nada

jedna

                                suza

pala

na

obraz

                                i

nestala

                              kao

godina

                             prošla

Bratislava…slovenska duša

“U mojim venama davni sever caruje i ja ponekad ne znam šta mu je što luduje, od sreće tugu tka moja prosta duša slovenska..” Đorđe Balašević

Hoću život

Neću
ni čitača,
ni pesnika,
neću kopije
ni preslikane fotografije.
Neću mrtve duše
ni tamne noći,
neću pitanja,
neću prazan papir.

Hoću
reč,
hoću govor,
hoću original,
žive boje,
vedre oči,
plave zore,
odgovore i
ispisane stranice.

Hoću život.

Budi zadovoljan svojom sudbinom.Latinska poslovica Gaude sorte tua.

Sklopila je oči.Samo je dlanom polako prelazila preko njegovog stomaka.

On počne glasno da se smeje.“Golicaš me!“

Otvori oči i opkorači ga.“Sad ću da te pojedem,a ne golicam!“

Ljube se.Povlače sve dublje i dublje onu granicu između sna i jave.

Želje i mogućnosti.Žuri polako.Festina lente.

Dahom joj je mazio obod oko vratnog ulegnuća i nekih par santimentara niže od uha.

Čuje mu srce. Oseća temperaturu krvi u venama.Pomera realno.Oživljava nestvarno.

Spakovala bi sve njegove strahove, slutnje, sumnje, suze, boli, nevericu, sve negativne misli u jednu grudvu od snega i ostavila nasred vrta.Do proleća.Da sunce otopi.Uništi.Ko čarolijom odnese.

„Budi zadovoljan svojom sudbinom“ čuje pesmu na radiju.A kako...da li da mu kaže,kako,kada...

Okreće se na bok i pruža joj svoj osmeh očima.

“Tako si lepa nakon mene u tebi..“

Ponovo je ljubi.Kao da je poslednji put.Možda i jeste.Kako da joj kaže, kada...boleće je,ne želi da bude tužna. Njegova maza. Osmeh. Proleće. Sunce. Sve njegovo.

Steže je.Boji se da je ne boli taj njegov jak zagrljaj,kao zaklon.

Jutro je.Sveže ali svetlo.

Miris kafe i prepečenog tosta.Dve šolje.Sto za dvoje u metafizičkom smislu.Oni, jedna duša.

„Oči su ti tužne.“primeti ona.

„I tvoje.“odmah odgovori on.

I zaćutaše.

Guta u svom nemiru reči koje bi mu rekla.Nosim tvoje dete...

Oblači jaknu i gleda je-samo da ne vidi istinu u mojim očima,misli se on.

A čeka ga Irak.Međunarodna misija,ugovor na par godina.

„Volim te.“Govore istovremeno, gledajući se, kao da započinju ples.

Oči se boje sa strahom.

Na vratima,ona ga prekorava da se zakopča jer duva.

On je ljubi u nos,kao uvek.

„Vidimo se sutra!“

Svako u svojoj laži ostavlja onog drugog da se nada.

Dok god dišem, nadam se.Dum spiro,spero.

 

 

Vraćaš mi se

 

Vraćaš mi se

u mislima

kao jato lasta

u proleće.

Vraćaš mi se

u grudima

kao plima

u letnja jutra.

Vraćaš mi se

u snovima

kao zvezdani prah

u vedroj noći.

Vraćaš mi se

u osmesima

kao sećanja

na gradove

toplih pločnika.

Vraćaš mi se

u sjaju u očima

kao duga nakon

kišnih dana.

Vraćaš mi se

u pesmama,

...tog povratka se bojim.

Hor srca

Kao da mesec
na dunju
miriše,
niti pesme
note ljubavi
dušu ispuniše.
Glasovi,
pesme srca u
horovima,
glumci na sceni
kao zrikavci
među zelenim borovima.
Ispunjene mi misli
lepota ih opija,
pesma dušu leči
zapevala i ja
"ne možeš mi
toliko dati,
koliko u moju dušu
može stati..."

"Tuga odleti na krilima jutra,a iz srca mraka dolazi svetlost." Žan Žirodu

Na hiljadu,

ma ne,

na nebrojeno

hiljada

komada,

jedna nada

rasula se ko

pšenica

u vodenici

staroj.

Slutim

Na ivici sna

otvorenih očiju

hodam bosa

obasjana mirisima čežnje...

Senke čudne šume

tvrđava

i neka prostranstva

Boje vina.

Reka neka...

Februar

Kažu da je februar

mesec hedonista.

Tek tada osetimo

kucanje vremena

godine

u koju

zakoračismo.

A šta je vreme

za nas smrtnike?

Tek neki datum

samo

ili sat

izmereni treptajima

našim.

Kažu da je februar

mesec hedonista.

Verujem…

Jer uživaš u

mojoj

nestrpljivosti.

Tražim te...

U pogledima

U licima

U očima

(Iza sunčanih naočara)

U oblacima

U jutrima

U noćima

(danima te tražim ..)

U snovima

U nadama

U nežnostima

(cvetu na grudima)

U glasu

U horoskopskim znacima

U dušama

( lutajućim zverima)

U bojama

U pločnicima gradova

U strepnjama

( plovidbama..)

U patnjama

U bolovima

U dubinama

( mesečevim menama)

U kutijama

U oblicima

U pesmama

(slobodnim stihovima)

U knjigama

U imenima

U tepanjima

( stranim rečima)

U simbolima

U slovima

U ukusima

( žvakama..)

 

 

Odoh dalje da te tražim.

 

 

Plovim tvojim rečima

Noćima...

plovim tvojim rečima.

Talasaju.

Razum mi pomute.

Pa me smire.

A onda me vinu u visine,

ko vile neke

do iznad oblaka.

Tamo iza punog meseca

u jednoj pesmi

ko svici trepere.

Čekaju jutro da odmore

za trenutak,

pa opet nastave.

Plovim tvojim rečima.

Ušao si mi u pesmu...

Kao kazna i pretnja.

Kao Neko i kao ne baš svako.

Kao zvezda padalica,

iznad onog psa koji čeka.

Ne,nije to vuk!

Naše su duše vukovi,

krvoločne usamljene zveri

natopljene patnjom.

Samo nas nežnost

može pripitomiti.

A ovaj svet bajki,

pesme i snova,

to je svet koji živimo.

Tamo smo samo glumci,

večiti borci-

inatom se dičimo...

Ušao si mi u pesmu.

I neka si.

Tu ti je mesto.

*******

...sećanja ne briše vreme koje prolazi...samo čini da su još jasnija.....

mojoj mami na današnji dan

Znam

 

Znam...

na ovom brodu

plovidbe

kroz senke reči

pitaš se,

gde pobeći od sebe?

 

Znam...

ni u snovima nisi miran

i niskih se oblaka bojiš?

A rečima tihim

kao u molitvi

šapatima me dozivaš...

I usne mi oblikuješ rečima.

Hm..jesu li bar nasmejane

kao sada kada mislim na tebe?

I dok gledaš taj lik

u ogledalu,

pomisliš li da je neka bora

možda moja,

jučerašnja, današnja...sutrašnja?

 

Znam.

Ti si tu.

Na ivicama mojih usana

koje se osmehuju.

Nema podsmeha.

Ni prazničnih večeri.

Jer moj je praznik tvoja pesma.

 

Znam.

Čujem te.

Kroz svaku tvoju reč,

svako veliko slovo.

A zastanem kod te tri tačke...

da udahnem.

 

Moliš me...

Hm...već?

Opet se smejem.

Znam.

Ne bojiš se ti snova

jer oni nisu šareni klovnovi što plaše decu!

Ti se bojiš blizine

zato su ti ruke daleko.

Ali, ja znam...

nežnost će ih približiti.

 

Na mom dlanu linije.

Jedna je tvoja.

Znam.

Kažu- da znaš

Kažu- da znaš.

Tačno znaš kada

nam se pogledi budu

sreli i poklopili.

Da ću ja znati da si to ti.

I da ćeš ti znati da sam to ja.

 

Kada ti budem čula glas-

imaću onaj čudan osećaj

u stomaku-

kao da leptiri uzleću.

 

I da ću znati.

I da ćeš znati.

Da ćemo se prepoznati.

 

Kažu- da znaš.

Tačno znaš kada

ti nepoznati glas

( odozgo)

bude javio-

da dođeš ovde,

ili da ideš tamo,

jer te tamo čeka

žena koja te voli

i koju ne smeš

pustiti da čeka dugo.

 

Kažu-da ću znati.

Da ti se osmehnem.

Da ti pogled ne spustim.

Znaću da si to ti.

 

Dođi.Da saznam.

 

 

Copyright: BlogOye!