malaplava

Veljača

Mjesec je bjelog  snjega.

Vrijeme tišine, stanka u razgovoru.

Noćas nam opet svira

glazba jednog genija...

Poziv na ples?

Ne odbijam.

Tvoj prkos

svlači na čudan način

jednostvanost mojih riječi.

Miris čaja od lipe

doneo je nemir...

Znaš,

snovi su za sanjare

velikih ljudi u velikom svijetu.

Naši maleni svijetovi su ko putovi

kroz vrijeme od - do.

Koliko je koraka do tebe?

Koliko je vrijemena od nas?

Mjesec ljubavi i patnje.

O daleka, o velika ravnico,

kako samo bole tvoje daljine!?

Tvoji pogledi uprti u nedogled.

Gdje su granice snova i jave,

ako budan sanjaš?

Ostavi vrata, na pola otvorena...

ljevu stranu postelje

čuvaj za mene.

 

"Nikad se nismo sreli nas dvoje. Mada se tražimo podjednako, zbog sreće njene i sreće moje."M.M.Antić

gde su šta rade...

gde su
šta rade...
čupave lutke detinjstva
nedeljni ručkovi toplih soba
bezimena lica na plažama
bosonoga devojčica sa cuclom u ustima
mirisi šarenih pisama adresirani na vojnu poštu
akustična gitara nenaštimovanih žica
stripovi nacrtani rukom složeni u metalnu kutiju
penkala za pisanje romana
ljubav bez maske na mekanom jastuku
gde su
šta rade...
šareni pločnici primorskih gradova
bezbrižnost pogleda preko trepavica
jedan trapavi ples na terasi
zaboravljen kišobran u jednom salonskom stanu
ručno rađene crvene rukavice
tamburaši jedne kafane bez imena
nasmejana lica sa drugog kontinenta
i jedne meke ruke
gde su
šta rade...
 

San

Bosonoga
gazim po plićaku.
Rubovi haljine pokvašeni slanom vodom.
Pesak je boje kestena.
Tišina letnjeg jutra.
I jedna  melodija u glavi.

Otrovaću te

otrovaću te

rečima

pesmama

slovima

zarezima

otrovaću te

snovima

željama

pogledima

usnama

otrovaću te

strastima

dodirima

dahom

i uzdahom

otrovaću te

životom

lepotom

radošću

i srećom.

Otrovaću te

ljubavlju

noćas

Noćas su zvezde imale neku

čudnu boju vanile

baš kao sladoled

ili neka torta sa glazurom.

Noćas su utihnule gatare,

vračare, proročice i

kvazi astrolozi.

Noćas su prolećna svetla jutra

probudila jedne

davno uspavane

oči boje meda.

Noćas su sve reči imale

neku drugu dimenziju-

trajanja, bojenja,

maštanja, prisustva.

Noćas je donelo

sladak nemir snovima

davno očekivanih putovanja

kroz vreme.

Noćas je donelo nas

u okvire jedne slike

na kojoj se prepoznaje sreća.

 

uhvaćeni balon...

Tražio si pesmu

te noći...
tražio si pesmu.

ne znajući da ih imaš toliko mnogo...već
u tami proletnjih noći,
kada miriše baštensko cveće i lale se onako nakrive od toplote.
u zorama onih svetlih letnjih dana,
kada već osećaš vazduh vreo,
a još nije ni svanulo.
u podnevima jesenjih kiša,
koja dobuje po krovovima
i naslućuje košavu čitav dan.
u zimska duga predvečerja,
kad imaš utisak da već ceo grad spava
utonuo u dubok zimski san.

pisala sam.
nisi se prepoznao.
te noći, tražio si pesmu.
ne znajući da već imaš čitavu zbirku.
ne znajući da je svaka pesma imala jednu priču.
jedan delić sekunde podeljen na trenutke, kao šare.
tražio si pesmu...
te noći
 

Zima

Zima.
Hladna i spora.
Duge noći, dani kratki.
Kao da ceo grad spava.
Nema svetlosti.
Ni zalutalih pasa.

Zima.
Nema ptica.
Ni lišća.
Ni žubora vode.
Ni mirisa cveća.
Ni mačaka.

Zima.
Mrak.
Jutro u mraku.
Jedva da svane u podne.
Posle podne u mraku.
Dani u mraku zime.

Zima.
Debeli kaputi okačeni na vešalici.
Mokri.I teški.
Kao moji kapci.
Jedva se budim, a brzo zaspim.

Zima.
Tek počela.
Bela i siva u isto vreme.
Duga.
A ja čekam....
Proleće.

Prijateljski savet

U strahu – beg.

Noseći reči koje te bole,

neke oči koje su negde nestale.

I nežnost koja nikada nije postojala.

Tvoja će ćerka znati

zašto si izabrao ono drugo.

U to budi siguran.

Ženska deca imaju intuiciju.

Imaju neka druga čula,

koja vi, muškarci nikada nećete znati.

Sve veštice su žene.

I sve dobre vile.

Sve sirene.

Sve boginje božije.

Pazi se tajni- nisu za čoveka.

Na ženi je da ih nosi.

I čuva.

Tebe će sudba nemilih reči i

dela naučiti da poštuješ zakon prirode.

Ostaćeš na kraju-sam.

Ne znajući da si to sam izabrao.

Bojala se, pa pobegla.

Šapnuh joj- beži dok još možeš da hodaš!

Pruži ruku.

Pruži ruku.

Za ideale.

Za crvene marame.

Za pesme ohrabrenja.

Za propale snove.

Za ime jedne uništene zemlje.

Za crvene karanfile.

Za neke praznike, uz pečenja i kuvanu rakiju.

Za more sa školom.

Za eskurzije.

Za jedno „danas kada postajem pionir“.

Za Mirka i Slavka.

Za „Otpisane“.

Za životinjsko carstvo.

Za ledene kocke.

Za Narodno Kazalište.

Za Narodni Muzej.

Za Kuću Cveća.

Za himnu sa suzom u oku.

Za nas.

 

Pruži ruku.

Za one silne stepenice u jednom primorskom gradu.

Za nevinost.

Za prvi poljubac.

Za miris fabrike duvana Rovinj.

Za sentiš pesme.

Za poruke lične prirode u Ozonu.

Za hit dvestadvojke.

Za klape.

Za Plitvička jezera.

Za ravnice.

Za planine.

Za geografski položaj.

Za ranjene.

Za izlečene.

Za nestale.

Za anđele.

 

Pruži ruku.

Za tebe.

Za mene.

Za nas.

Za mladost i ljubav.

da zaboravim?

da zaboravim?
na kasno proleće
na dve reke
na jednu dugu
i belog labuda
na detinje osmehe
na duge šetnje sa onu stranu reke
na crveno-belo
na gorku kafu
na tuborg pivo
na pisamce na displeju
na neku pesmu
na taj film skinut sa neta
na pepsi twist
na kišu pored Ade...

e,pa ne mogu!
 

Želja u oku

U želji tinjaš, goriš i pregoriš.

U želji nastaneš, živiš i nestaneš.

U želji zaspiš, sanjaš i probudiš.

U želji, kao u oku, radosnom ili tužnom zaiskriš.

U želji, želiš.

Po čemu ćeš pamtiti ovu godinu?

Bila je to jedna od jednih godina.
Volelo se.
Uvek kao da je poslednji put.
Svaki sledeći
jače i bolje,
ako je moguće i više!
Svaki tvoj odlazak
ostavljao je jedan beleg u mojim mislima,
a svaki dolazak
uništavao je svaki sumnju.
Osmeh leči,
govorila sam ti.
Smehom smo
skratili godine, dane čekanja,
samoće,
oterali sve patnje i boli
koje smo nosili svih prethodnih.
Osmehom smo
gajili našu ljubav
u narandžastoj sobi
kosih zidova.
Ljubav, kao nasmejana reč.
Ako je nasmejan napišeš.
Ako plačeš
biće gorka,
suze su uvek gorke.
I one radosnice...

"Ako raj nije u tebi samom, nikad nećeš ući u njega." - Fjodor Dostojevski

Umiri vetar

Umiri vetar...mislima.
Nađi u njima
onaj spokoj
onih noći
kada se osećaš
slobodan i siguran.
Poželi, da kao onda,
zasvira neko spontano
na gitari.
Neka muzika donese
sve one topline
letnje večeri
uz more.
Sanjaj,
to ti niko nikada ne može zabraniti,
jer snovima
putuješ
uvek nekud ponovo,
i uvek,
nekako iz
početka.
Umiri vetar...
ali ne zaboravi,
i on nosi svoje snove,
nekome...
uvek iznova.

Medeno srce

zvezdano srce
pusti da te srce dotakne
nežno srce
kad je kiša od srca,
skloni kišobrane!
sanjivo srce
i kad spavaš,
jedino tvoje srce
bdi nad tvojim snovima
srce veliko kao nebo
čuju se otkucaji naših srca
veselo srce
i pusti ga da igra,
da peva,
da pije,
jer samo se jednom ima ovo srce!
slobodno srce
najlepše je slobodno srce,
ono što miriše na sveže pokošenu travu,
na miris krofni i
poljupci u kosi
oslobodi srce
maleno bucmasto srce
prolećno srce
red srca, red ljubavi
sunčano srce
kad je sretno, srce peva
srce diše
iz svakog malog srca
može se roditi velika ljubav,
samo mu pomozi da poraste
srce na dlanu
srce govori
nahrani srce osmehom
srce bez maske
čuvaj srce da ti duže traje...
iskreno srce
buket crvenih srca
otvoreno srce
upoznaj svoje srce
veruj srcu, uvek
veliko srce
ali hrabro, srce.
jer svako je srce medeno.
I ne zaboravi,
"Idi kuda te srce vodi."Suzana Tamaro

svaki dan ima svoju boju, a koje je boje nedelja?

Kao naranđasta kugla
jedne mandarine
ili jednog povelikog crnog luka,
ponedeljak
valja početke
kiselosti, ljutine
ili slatkoće početka
nedelje.
U utorak,
purpurni,
skoro tamni
ljubičasti odsjaj
jednog pogrešnog dana
za započinjanje nečega-
čeka svoje vreme.
Sreda je zelena.
Da li zbog
fudbalskih terena
sportske srede
ili zbog zelenih klupa
u parkovima, ne znam.
Ali je zelena.
Četvrtak je ponosan.
Vole ga zbog petka.
Sjajan i žut.
Kao kriška limuna ili mlad mesec.
Petak je crven.
Da li u kalendaru
ili zbog uskršnjih jaja
ili zbog ivice sa vikendom.
Crveni se kao pionirska marama!
Subota je plava.
Kao da je uvek vedra.
I kada pada kiša.
Plave se farmerice oprane sa terasa,
plavi se, barem jedno oko zagledano u visinu.
A koje je boje nedelja?
Ne mogu da je definišem.
U svom mirisu nedeljnih ručkova,
zamagljenih prozora,
velikih nedeljnih novina
otvorenih na zaglavlju.
Spora i lenja.
I ne baš toliko omiljena.
Traži svoju boju.
Belu, kao predaja?
Ili kao pobeda?
Ili kao haljina mlade
 tek izašle iz crkve sa kratkim buketom
sezonskog cveća?

Neka bude bela.
Bela nedelja.
Kao anđeo.

Koliko sreće možeš poneti-nikada dovoljno, koliko možeš dati!

Nebo je ogromno

Afirmacija.
Kao savest.
Želja.
Uvek može bolje,znaš?
Znam.
Jer, ništa nije nemoguće.
Nebo je ogromno.
Želi!
Ako veruješ,
i ako i ja verujem,
nikad neću reći nikad.
Jer, nebo je ogromno.

PLP - hvala ti

lepo je biti nestašan, ponekad

i da, lepo je biti nestašan,
ponekad
nestašan kao vetar
nestašan kao dete bez nadzora
nestašan kao crtani film
jer, ko je nestašan, taj je hrabar

život je pun iznenađenja
samo budi uporan, nestašan i  budan

sećanje

Promeniću svet do kraja pesme

"Veliki odgovori sami sebe otvaraju.” Miroslav Mika Antić

Slon u mišijoj rupi

Ona - iza paravana

Iza marame skriva
svoje želje, nadanja, slutnje...
U svetu žena,
ona je ta
koja mora da se skriva.
Njeno je telo sramota.
Njena je lepota zarazna.
Njena je put samo
za oči jednog jedinog čoveka...
Gledam je kako sedi
na šarenom ćilimu
iza paravana,
u njenom hramu-
zar i od boga da se krije?!
A što je možda
rodila nobelovca,
tenisera ili
prvaka formule 1?
A što je podojila
možda najpametnije dete na planeti?
Što je u uzdahu
porođaja poželela
da ona bira ime detetu?
I da, kad poželi,
zagrli na javnom mestu?
Nema pravila, a uvek ih ima...
Svet, život i mi.

Nauči me

Nauči me
da budem borac
da preskočim nezamislivo
pamtim najlepše
zaboravim gorko

Nauči me
da svaka suza
jednom presuši
da se mesec puni
al i prazni

Nauči me
da iza oblaka visokih
ipak
još,gore, visoko,
zvezde sijaju

Nauči me...
osnovih se koraka bojim
a gde su sve prepreke
gde su svi padovi
gde su sve rane

Nauči me...

poželi mi sreću

U gradu na Miljacki recitovala sam svoju pesmu Anđeo...

Navikao si ti na kišu...

Moja borba

Pusti me

Neka je,pusti je.
Rekoh
dok sam je gledala
kako prevrće po starim sveskama.
Ali,ona plače?
Neka je,pusti je.
Opet rekoh,
gledajući je kako otvara te stare sveske,
čita,uzdiše i smeje se, u isto vreme.
Ali,ona spava.
Neka,pusti me...
rekoh naglas
gledajući je usnulu
sa njenim pesmama u ruci.
Sutra će da
upali kompjuter
pa će lepo da ih
prekuca,
i znaš šta?
Opet će plakati, znam.

Završih razgovor sa sobom
i ugasih svetlo.

Mojim prinčevima

Spavajte.
Spavajte moji mali prinčevi,
snom anđela
belog,nevinog i toplog
kao perje,
kao sunce na užarenom pesku.

Spavajte
a ja ću biti uz vas.

Neću vas buditi.
Ni pričati.
Ni doticati.
Ni ljubiti.
Ja ću vas samo gledati,
čak ću se bojati
da vas moj pogled
ne probudi.

Spavajte,
mirom sitog deteta,
nevinošću slučajnih pogleda,
belinom novoga snega,
čistinom letnje kiše,
mirisom prolećnih cvetova.

Spavajte,
a ja ću sigurno
biti uz vas,
da vas čuvam
i pazim da vam je lepo,
da ste mi divni i topli
i tako svi pospani,
kao uspavani lepotani.

A ja ću biti  ona žaba
koja se pretvara u
princezu na zrnu graška,
pa ću korakom pepeljuge
ukrasti svakome po
jedan san
da ga spakujem u kutiju
i pošaljem usamljenom
malom princu.

Spavajte,
budite mi
vesnici nove bajke
i svih onih novih
prinčeva,
koji će jednom zaspati
nakon bajke
( sa mnom)
i koji će onda,
kao i vi,
postati tako nevini i daleki
uspavani prinčevi.

pesma napisana u noći 16.02.1992.

Muzika koja spaja poglede

Došla je i skinula svoje
teget sandalice ispravljajući
jednu pa drugu nogu.
Gledao joj je male
prstiće na nogama
besprekorno namazane
crvenim lakom.
Skinula je šnalu sa kose
koja joj pade opušteno.
Gledao joj je mali
mladež na vratu
u senci suncobrana.
Na vetru,
viorila je marama
vezana oko njenog struka.
Gledao je
srebrni krstić
oko njenog vrata,
kao iz Balaševićeve pesme.
Okrenula se na tren
ali im se pogledi nisu sreli.
Gledala je negde iza,
dok on nije skidao
pogled sa nje.
Tek što pomisli da uzalud
posmatra tu devojku
na plaži,
začu se lagana muzika gde Sade zapeva...
Tad uhvati njene oči u svojima...

Sad ga vidiš,sad ga ne vidiš...pomračenje meseca

Vrati mi sunce

Vrati mi sunce
ono što me greje
kao iskreni zagrljaj.
Vrati mi sunce
ono što me bodri
kao prava reč u pravom trenutku.
Vrati mi sunce
ono što me vodi
dalje,napred i brže od vremena.
Vrati mi sunce
ono što mi osvetljava
put ljubavi i želja
što mi pomaže da
istrajem,budem jaka i ne posustanem.
Vrati mi sunce
bezrižnosti,radosti i smeha,
mladosti,igre i lepote.
Vrati mi sunce,čuješ li?

Morski zagrljaj

Naš verni prijatelj
naslanja svoje talase
na naša ramena
milujući našu kožu
blago,divlje il umereno.
Voda peva.
More svira.
Kao prsti po dirkama
što se kližu
ili žicama zapinju...
Neka je muzika u nama
koja njiše,
kao topli zagrljaj drage osobe.

Kao da jeca...

Na kockastom stolnjaku
ispod guste masline
uz sirtaki
poslužili su musaku
i grčku salatu
čaša vina
i miris limuna u cvatu
lijanderi svih boja
i neke čudne
džinovske muškatle
žena je pevala
na tom jeziku koji
zvuči kao da jeca
kao da je boli
...zašto mi se čine sve
grčke pesme tužne?

Lažem, da ne kažem...

Lažem
da ćutim a slutim
da nemam šta da ti priznam,a znam
i da me kao ništa ne boli...a voli,voli...
i da je sve samo tako lako i jednostavno

Lažem
da zavolela sam te tvoje
usne meke i oči crne neke
daleke duboke a bliske
i ruke tople mile bele

Lažem sebe
lažem,da ne kažem...

Neka čeka,tako će naučiti-šta je čežnja...

Neko će čekajući

stvoriti priču

iz koje će izaći

i nastaviti da je živi.

 

Neko će čekajući

zaspati i usnuti

snove prepune mašte

koja gotovo plaši.

 

Neko će čekajući

preboleti neke godine čežnje i čekanja...

a neko i dalje čekati

sve osvrčući se, da li ga to neko doziva.

san ili java...uvek ti

sanjam te-

dišeš

topli dah na mom vratu

veliki zagrljaj

mokar poljubac

meke su ti usne

zoveš me u snu

maziš me

grliš me

da ti ne ispadnem

kao da sviraš

tvoji meki prsti

po meni

onda se trgneš

kao beba

i okreneš na drugu stranu

ali nogu prebacuješ preko mene

da me osetiš

da sam tu.

a ja te posmatram

i smešim se

tvoj miris je

u mojim nozdrvama.

obožavam taj miris

prepoznatljiv.

Graciozna kometa ( Mileni Pavlović Barili 05.11.1909.-06.03.1945.)

Lepota krasi lice

puno tuge,

ona sanja

neke predele druge.

 

U jednom snu

bez kraja

njena mladost zaspala je

u večnosti beskraja.

 

„Kiša mi kaplje u sobu

Sobu koja nije moja

( u bilo koju sobu).

Čuje se kako trči poput miša.“M.P.Barili

 

 

Zašto su ljudi?

šta je sreća?

samo par stvari

jedan sunčan dan

osmeh na licu

i odlazak u prirodu.

 

šta je sreća

do trenutak?

 

samo zadovoljstvo sobom

dobar film

zanimljiva knjiga

i muzika, kao sa ploča.

 

zar nam treba

mnogo,

kad nas

tako malo

čini srećnim?

 

ruka u ruci

miris proleća

dve stolice na tersi

i spokoj.

 

šta nas čini nespokojnim

do ostvaren san na javi?

 

jedan poziv menja sve.

 

zašto smo onda nezadovoljni

nakon svakog pokušaja

da ubedimo suprotnu stranu

da smo baš mi u pravu?

 

Mudrost Izide

Energija mesečevih ciklusa.

Energija žene.

Ona kao okean ljubavi

nudi sve ono

što iz nje se rađa

i u nju se uvire.

Bez nje bi bila tama.

Bez nje ne bi bilo sveta.

To je ono

što svaka žena

poseduje- mudrost i sposobnost

da kroz snove

podržava stvarnost.

Glasnik svake tajne.

Intuitivna.

Volim što sam žena.

Ja sam mesec

u potrazi za svojim suncem.

Plava boja avatara

Neka daleka mesta

nose onaj spokoj i mir

koje ovo trenutno ne može

da mi pruži.

Iskočila bih iz

svoje kože.

Obojila se u

plavo.

I spojila pupkom

sa biljkama.

U svetu avatara

hvatala energiju

prirode.

Ćutanjem.

I mislima.

Samo bih trepatajima oka

znala da sam

ljudsko biće.

I da u meni kuca

srce žene

a da još imam

dušu deteta.

Najviše bih volela

kada bih znala

gde su ta neka

daleka mesta

pa da krenem polako

na svoj način.

Copyright: BlogOye!