malaplava

Oduvek sam volela da pijem kafu!
Ma,na samu reč kafa,meni nešto drago,blaženo,osmeh kao kod deteta...

Čudna je to ljubav. jednosmerna, a tako intenzivna.

O mirisu i da ne pričam...kao da me priziva, osetim je,još dok sam tamo negde ;)

I tako,svoje dugogodišnje ljubakanje sa kafom, toplom, hladnom, sa sladoledom,sa šlagom, sa sladoledom i sa šlagom, sa čokoladom, sa konjakom, sa mlekom, bez mleka, kao da nekako želim da uokvirim.
Tragam za pravim ukusom kafe.
Onim mojim.Potaman, što bi rekli.
Katkad,zavisi od doba dana ili godišnjeg doba,koja mi kafa leži.
Nes sa malo mleka bez šećera, u jutarnjim satima iz velike šolje na zelenoj terasi.
Nakon ručka, mali,kratki a jak espresso ili domaća kafa bez šećera iz srednje šolje.U bašti moje kuće ili u bašti nekog kafića.
Cappuccino mi prija posle podne , kao užina ili uz čašicu -dve razgovora sa prijateljima.
Prosto, ne mogu da zamislim kako kažem nekome-` ajmo na čaj!?

I sada,dok gutljaj po gutljaj, crnog gorkog napitka degustiram uz ovo pisanje, smešim se pri pomisli da razmišljanja pretočim u reči...
Zašto? Zato što mi je definitivno najlepši ukus kafe, onako jake i aromatične, posle seksa.
Uh..eto,napisah...

Pa, ko hoće na kafu?
 

I dok slušam Bajagu
"Dobro jutro, ovo iznad nas je nebo
zna da bude kad je sunčan dan
svetlo plavo bistro, duboko i vedro
suncu staza, a zvezdama stan..."
i njegov pozdrav letu,ne mogu da ne otkrijem svoje oduševljenje.
Obožavam leto!U mirisnim, vedrim, letnjim noćima, kad pogledam u nebo,ono svetli. Zvezdani prah.I boja noćnog neba, u mojoj omiljenoj boji-teget.
Onda u bašti, između vodene i kokos palme,te bršljena koji skriva pukotine stare porodične kuće, sedim i slušam zalutalog cvrčka u gradu. Razlikuje li on gradski bor od morskog?
U čaši  jedan špricer hladan klizi.
Prave se planovi za sutra,da li na splav na Savu u drvenu kućicu na reci ili na Divčibare,  da roštiljamo?Možda ćemo samo prošetati centrom grada,spustiti se do Dorćola, i na reci osetiti miris leta?Ili možda nije loše otići do nekog salaša?
Nekako leti mogu sve!
Mogu da planiram.Mogu da ustanem rano jer mi dobro jutro kaže sunce
ko u Bajaginoj pesmi
"Dobrodošli, ova pesma, to su ptice
zatrepere kad je mesec pun
lete nebom i pevaju kada sviće
perje, krila, kap duše i kljun..."

Uh,kako volim letnja jutra!Svetla.Vedra.Topla.Nekako nasmejana.
A ljudi šareni u nekim vedrim letnjim majicama i haljinama,kao da svi pevaju
"Dobrodošli, pozdravlja vas divlje cveće
sladak miris ima svaki cvet
strast i ljubav zuje pčele opijene
to je ono što pokreće svet."
Kao da svet pokreće sunčeva energija.Nebo bez oblačka.Fontane što prskaju.Miris lubenice.Sladoled u kornetu il na štapiću.Koktel od dinje. Miris kreme za sunčanje.I mokre lokne od tuširanja.
Nije leto samo more,pesak,plaža.Ali i to je.
Leto je dan bez magle.Bez bljuzgavice.Bez šalova,kapa,jakni,bundi,čizama.Leto bez pritiska i gripa.Bez zimskih guma.Bez veštačkog svetla ujutru.Bez poledice, padova na ledenoj kiši ili hladnih pljuskova.
Leto sa osmehom kad i padne letnja kiša.Jer znaš da će brzo proći. I nakon nje duga!
Leto u sandalama, nesputano, prirodno,ležerno,opušteno,prijatno.
Leto za pamćenje.Za fotografije.Za slamnate šešire i lepeze.
Leto za put u nepoznato.
Leto za poneti.
Ma, obožavam leto, i tačka!

Ima u mom dvorištu jedna jelka.
Velika,zelena,stara.Kaže tata stara oko pedeset godina!
Kada su se mama i tata tek upoznali, negde na Avali,kao uspomenu na jedno letnje veče,ubrali su iz šume jednu mladicu jelke.I zasadili je u bašti.
To je ta jelka.
Svake godine , negde pred kraj avgusta,ona cveta. Neki čudni,krv crveni cvetovi,kao visuljci na zelenim granama.Ko okićena za Novu godinu, u sred leta!
Prkosila je lokalnim investitorima,koji su hteli da otkupe zemljište i saseku je.I nemarnim komšijama,koji su u besu svojih života, lomili joj grane.
Ona prkosi vremenu i ljudima.
Kako je samo lepa moja velika prkosna jelka!Sad još i peva!
Na vrhu,u delu gde je krošnja najgušća,naselila se porodica nekih ptica.Čudnim jezikom cvrkuću.Ni lastinim.Ni golubijim.Ne prepoznajem.
U tišini večeri mladog meseca njihova pesma podsetila me je da, iako stara,jedna kuća,kao ova jelka njima, može biti vesela.
Okolo,opasana je betonskim zidovima.Malim terasama novoizgrađenih solitera i nekim ljudima koji ne vole cveće.
Ko tu može da živi i da peva?Ko tu može da cveta i da prkosi?
Ko tu može jednoga dana da ispriča priču o ljubavi u letnjoj noći?
 

Toga dana brale smo višnje u dvorištu.
Puna činija na stolu i njene spojene male okice u kušanju kiselog ploda.
"A da pravimo kolač od višanja,možda će postati slađe?"upita me Lea.
I tako,nas dve,mala i velika domaćica,umesismo od brašna,jaja,šećera i višanja jednu loptu.
Posule je cimetom.
Smestismo je u rernu.
Dok smo čekale da se ispeče, vadile koštice iz preostalih višanja.
Miris pečenog kolača.Višanja i cimeta.
"Da proverimo da li je pečen kolač?" nestrpljiva je Lea
Kad otvorismo rernu, a iz nje, ona naša lopta, posta jedno veliko crvenkasto srce, a višnje,isplovile po vrhu nadošlog kolača, kao maleni tragovi poljupca od karmina.
"Kuvanje je umetnost ali i riznica iznenađenja", rekoh.
Od tada,Lea sama pravi kolač od višanja,nadajući se svaki put srcu i poljupcima.

"Sreća utiče na sve.Imajte uvek udicu u vodi.Kada to najmanje očekujete,riba će zagristi."
Ovidije, I vek

Legende su čudo.
Čitamo ih, pamtimo, oblikujemo i prepričavamo.
Zbog sreće, uroka ili ispunjenja želja.Ako...
Da,uvek to ako!
Ako biste našli mesto gde se duga dodiruje sa zemljom,našli biste ćup sa zlatom!
A još kad bi pri tom bili goli,sreća i bogatstvo bi vas pratilo do kraja života!Zaista?
I ko čuva taj ćup?Naravno,anđeli!
Ona druga legenda kaže da je duga most ljudske duše i vodi nas do zemlje bogova...Je li?
Duga ima više boja.Sve su vedre.I šarene.
Kao sunčan dan posle kiše.
I sama, duga donosi osmehe,jel da? I divljenje.
Kako onda da ne verujemo u legende.Nije li osmeh najlepše bogatsvo?
I nama je onoga dana duga donela pregršt osmeha.Uz onog zalutalog belog labuda na reci.Sećaš se?
Bio je divan proletnji dan,u gradu na dve reke.
Ukrstile su nam se poruke.Oči su našle onog drugog,ne pitajući za godine.
I sve je bilo tako lako.Anđeoski belo i nevino.
Da li bi goli išli do srca duge?
"Raširi ruke i potrči mi u susret!"
Smejala sam se tvojim šalama i detinjastim očima.Tvoj miris i tvoja nestašna kosa.
I jedna mala rupica na resici uveta gde je nekada stajala minđuša.Hm...
Ko si ? Ko te je doveo?
Duga? Anđeli? Duša bogova?Labud?
Nije ni važno.Važno je da si tu.
I da se sviđaš mom psu.
Znaš,pas prepoznaje anđele.
A ja,za svaki slučaj,uvek po tvom odlasku,pogledam u nebo ne bi li videla dugu...

…da se zaljubiš
…da šetas pored reke
…da staviš naočare za sunce (i za svaki slučaj poneseš kišobran)
…da kupiš cvet
…da kupiš seme i zasadiš biljku
…da kupiš biljku u busenu koja će uskoro procvetati
…da šetaš gradom i kao slučajno ili namerno sretneš prijatelja i podeliš osmeh
…da nekoga iznenadiš
…da nekoga zagrliš
…da probaš da napraviš cheese cake
…da udomiš psa koji je siroče
…da napraviš veliko spremanje i pokloniš ono što ne nosiš
…da napišeš pesmu
…da “uhvatiš “ dugu fotografskim aparatom
…da promeniš lak na noktima, iz bordo zimske u svetliju prolećnu
…da spakuješ bunde, kapute, jakne, džempere, šalove i rukavice
…da popiješ prvu hladnu nes jer otvaraš sezonu hladnih napitaka
…da pojedeš prvi prolećni sladoled
…da pređeš sa crvenog na belo vino
…da upišeš školu jezika ili školu plesa
…da kreneš na vežbe
…da započnes dijetu (i u to ime napraviš koktel!)
…da odeš na izlet
…da promeniš frizuru
…da opereš kola
...da obučeš omiljene cipele
…da voliš i dalje sve koje si volela...a s proleća uvek nekako jače
…i da se svaki dan osmehneš…jer u proleće možeš sve… 

 i zapamti - jedna lasta ne čini proleće :)

"Kada te nema

jer tako hoću

zaledim osmeh

u sebi kažem ime

udahnem duboko

i pomislim

tako mi nedostaješ..."

Sklopila je oči.Samo je dlanom polako prelazila preko njegovog stomaka.

On počne glasno da se smeje.“Golicaš me!“

Otvori oči i opkorači ga.“Sad ću da te pojedem,a ne golicam!“

Ljube se.Povlače sve dublje i dublje onu granicu između sna i jave.

Želje i mogućnosti.Žuri polako.Festina lente.

Dahom joj je mazio obod oko vratnog ulegnuća i nekih par santimentara niže od uha.

Čuje mu srce. Oseća temperaturu krvi u venama.Pomera realno.Oživljava nestvarno.

Spakovala bi sve njegove strahove, slutnje, sumnje, suze, boli, nevericu, sve negativne misli u jednu grudvu od snega i ostavila nasred vrta.Do proleća.Da sunce otopi.Uništi.Ko čarolijom odnese.

„Budi zadovoljan svojom sudbinom“ čuje pesmu na radiju.A kako...da li da mu kaže,kako,kada...

Okreće se na bok i pruža joj svoj osmeh očima.

“Tako si lepa nakon mene u tebi..“

Ponovo je ljubi.Kao da je poslednji put.Možda i jeste.Kako da joj kaže, kada...boleće je,ne želi da bude tužna. Njegova maza. Osmeh. Proleće. Sunce. Sve njegovo.

Steže je.Boji se da je ne boli taj njegov jak zagrljaj,kao zaklon.

Jutro je.Sveže ali svetlo.

Miris kafe i prepečenog tosta.Dve šolje.Sto za dvoje u metafizičkom smislu.Oni, jedna duša.

„Oči su ti tužne.“primeti ona.

„I tvoje.“odmah odgovori on.

I zaćutaše.

Guta u svom nemiru reči koje bi mu rekla.Nosim tvoje dete...

Oblači jaknu i gleda je-samo da ne vidi istinu u mojim očima,misli se on.

A čeka ga Irak.Međunarodna misija,ugovor na par godina.

„Volim te.“Govore istovremeno, gledajući se, kao da započinju ples.

Oči se boje sa strahom.

Na vratima,ona ga prekorava da se zakopča jer duva.

On je ljubi u nos,kao uvek.

„Vidimo se sutra!“

Svako u svojoj laži ostavlja onog drugog da se nada.

Dok god dišem, nadam se.Dum spiro,spero.

    Koračala je ulicama grada koji već dosta dobro poznaje.Tu studira.

   Živi u jednoj porodici.Čuva im decu.Uveče prošeta starim gradom, koga zovu  

   Grad Muzej.

U ludilu vremena koje je nosilo nemaštinu,sankcije,borbu bez nade,bedu,bombardovanje i sve ono što se za kraj ovog dvadesetog veka nije očekivalo ( da li?), otišla je.

Zvao ju je Nada.

Kupila je kartu u jednom pravcu, negde između kopna i mora,tačnije okeana, shvatila je da borba ponovo počinje.Nova lica,nov posao,nove navike,strani jezik,drugačija kultura.I bolesti.Jedno za drugim.Stres je ostavio posledice..kažu da je beda najopasnija bolest.Podmukla, kao najava one smrtonosne...

Stizala su pisma.Prvo poštom, potom mailom.Svakodnevno.Pisao joj je.Reči.Kao pečati utisnuti na papiru.Kao bore na licu.Ta seta prošarana osmehom radosti svaki put kada bi ih čitala.Značila su joj.Bila su deo nje.Njene prošlosti.I sadašnjosti.Ali, ipak deo nekog njenog drugog života.

Nikada mu nije napisala da joj nedostaje.Ili da joj je teško.Da je sama.Da je bolesna.Od ljubavi.

Nikada joj nije napisao da je noćima traži pored sebe,u očima i rukama nekih drugih žena.Da je gladan.Da mu je hladno.Da se krije od sopstvenih osećanja.

Pisali su o lepoti.O ljubavi.O životu.Radosti.O mirisima proleća, nekim momentima sreće.Bez bola.Bez patnje.Bez suza.

Pisma su stizala mesecima. Godinama.Samo su listovi na grani nove sudbine menjali boju po godišnjim dobima.

Onda su pisma prestala da dolaze.Više nije bilo vesti od nje.Tražeći je, samo je gomilao vraćenu poštu.Primalac nepoznat.

Nošen promenama u svojoj zemlji, bolu, usamljenosti...odoleo je očima jedne druge, tople žene.

Zvao ju je Vera.

Sada žive zajedno.Nemaju decu.Ona je neplodna.Svaki pokušaj je bio bezuspešan.Živeli su svoj život u dvoje,tešeći jedno drugo.Ona znajući da on još uvek negde nosi patnju za onom drugom, negde tamo u svetu.On,tešeći nju,znajući da je tuga njena u bedrima, praznim, neispunjenim majčinskom ljubavlju.

Jedne noći, tražeći podatke na netu o romanu „Umetnost vožnje po kiši“, odlutavši sa guglom na razne strane nekih blogova,ugleda fotografiju.Na fotografiji ona.Njegova Nada.Na fotografiji sa dečakom.Blog jednog mladića pod nazivom „Poklopiće se karte sreće“.Šta će tu ta fotografija?I ko je to dete sa njom?

Skupivši svu hrabrost koju ima, na mestu obeleženom kao kontakt info, kliknu i posla mail sa pitanjem o fotografiji.

Nedugo potom, dobi odgovor.

„Na fotografiji je moja mama i ja.Umrla je dok sam bio jako mali.Tatu nisam nikada upoznao.Da li vi možda imate neku informaciju o čoveku koji je moju mamu zvao Nada...“

Oči mu pomutiše suze.Dah mu zastade od uzbuđenja.

Nazva ga Poklonom.

I ode da zagrli Veru.  

    „Možda je Bog i stvorio pustinju da bi ljudi mogli da se osmehnu urminim palmama.“

    Paulo Coelho  

Copyright: BlogOye!