malaplava

IV

Tog dana na Škarabama je bilo puno ljudi.Sama konfiguracija istarske a pogotovo rovinjske obale,stenovite,nepristupačne,pomalo hladne vode i bezmalo,pune ježeva,doprinosila je koncentraciju pre svega mladih ljudi,bez porodične gužve i dece.

I toga dana,plaža na Škarabama,izgledala je kao diskoteka na otvorenom.Mahom beograđani,ali i italijani,nemci,po koji slovenac ili hrvat, grajom su nadglasali muziku U2 „With or without you...“

Na ivici stene mladić je pravio kolutove u mestu!Okupljeni su skandirali i tražili još.Potom je skakakao u vodu.Nekako profesionalno.

Nezainteresovano sam gledala kroz sunčane naočari,uživajući na blagom suncu.

Večeras je žurka u diskoteci Mon vie,gostuje Dino Dvornik,razmišljala sam ,da li ću uspeti da uđem...

Mirisala je pizza.Glavni pizza majstor tih godina na Škarabama bio je Aca-pizza.Na drvenim klupama,u mokrim kupaćim kostimima sedeli smo oko velikog drvenog šanka,gde bi u sredini posmatrali kako ih vrti,tanji,aranžira a potom peče,slavni Aca-pizza!

Noseći jedno parče u ruci, zklanjajući sunce, zapita me:

-Hoćeš griz?

Tek tada ,primetih da je to skakač!

Duga,gusta kovrđava kosa...slivale su se sporo morske kapi sa (odlično građenog) tela... osmeh mu je bio ..hm..nekako neodoljiv.

-Neću, na dijeti sam.

Odgovorih kratko,i on odskakuta po izglačanim stenama dalje,pevušeći „Papa was a rolling stone...“.

Okrenuh se na stranu i utonuh u san.

I ne bih želela nikoga da osuđujem.Ko sam ja da sudim?Imam svoje žensko pravo da bar napišem šta mi je na duši i kako sam neke dane,noći i neke godine volela,pre svega osećala i živela.

Kažu svako ima svoju sudbinu koja nam je neminovno,bila gorka ili slatka , namenjena.Uči nas i pruža onoliko koliko možemo da uzmemo ili koliko želimo da damo.Naš narod kaže:“Ničiju sreću vuci nisu pojeli“.

II

Taj kraj sam izbegavala poslednjih godina.

To je onaj deo Beograda gde preovlađuju crveni soliteri,utočište spakovanih ljudi sa raznih strana stare Jugoslavije,dece koja su neprestano menjala škole i razrede,ne bi li im se tate smilovale da odluče gde će raditi a ona gde će živeti.

Taj kraj je dobio ime po potoku koji je jedno vreme imao najhladniju vodu i najčistiju i bio utočište mnogim zaljubljenim parovama,pa i nama.

Možda me je na izbegavanje tog kraja, a zapravo tebe,naterala jačina osećanja.Možda ono dete koje sam nosila u sebi.Možda zbog deteta koje si ti bio.

Ostavila sam prošlost da umire sama,ne želeći da je diram.Ne želeći da je lečim.“Nije važna kritika drugih.Važno je kako sami sebe cenimo.I nećemo se vraćati u prošlost zbog drugih,već samo zbog sebe samih“ Keri Bredšo.

Ali,lažu da vreme leči sve.Spokoj me je odavno napustio.

Ipak te večeri vozila sam se ka tvom kraju,jer je Mili rođendan i misli su mi se same vraćale,i vraćale....

"...imamo u duši i sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi bogovi i đavoli koji su ikada postojali....svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi."Herman Hesse

„Idemo u Rovinj?“ predložila je Seka.

„Idemo“ u glas smo se složile M.i ja.

Stan u Rovinju,na samoj rivi,imao je divnu terasicu sa pogledom na trg i more.Dobro jutro i laku noć želeli su nam brodovi svojom tutnjavom.Sve je bilo ležerno,sporo i naivno.Bile su to naše blažene zlatne osamdesete.Bezbrižne i mlade,pune energije,entuzijazma,one slatke đavolosti u sebi i bezgranično radosne.Željne zabave,stopirale smo bez problema do diskoteke.Stajale do besvesti ispred Kristala,trpele ježeve i cvetanje mora...jer sve je to deo Rovinja.Mog drugog grada.

Kao da sam posle Beograda tamo ponovo rođena.

I rasla.I srasla.Volela.I zavolela.

Sa nešto odvajanog džeparca,uz malu pomoć nekih rođaka sa kojom kintom za srećan put,znala sam da ostanem i po dva meseca na moru.Do ispitnog roka.

Tako da se zapravo leto svodilo na boravak,kupanje,sunčanje,druženje,izlete do Trsta ali i štednju.Da bi se ostalo što duže.

Sećam se da smo jednom upoznale nekog italijana kuvara,koji nam je pravio po originalnom receptu pastu al pomodoro e basilico,gde smo se najele posle dužeg vremena toliko,da su nas stomaci boleli!

“Situacija zavisi od čoveka, a mašina od situacije. To je razlika između lica i maske. Skinuti masku možemo svesnošću. Voljom. Srcem. Posmatraj svoj svakodnevni život što pažljivije možeš, ostani tih iza misli, slika, emocija, sećanja. To je svesnost.Primetićeš da je većina onoga što smatraš “sobom” samo mozaik sastavljen od kamenčića – roditelja, društva, poznanika, škole, statusa i slično. Shvatićeš da je rad na sebi borba za sebe. To je volja.
I konačno, kad se mehanizmi odstrane, videćeš svet oko sebe u pravom svetlu, i nećeš osetiti strah već samo ljubav i saosećanje.To je srce.”

.i tako, sami biramo da li ćemo biti osoba sa osmehom ili suzama...rođeni sa osmehom na licu ( kao što smo i pravljeni, pretpostavljam ),a opet sa suzama u očima, ne dozvolimo tom osmehu deteta da se izgubi....iz moje knjige u rukopisu "Sve moje mašte"

"Kako mi je lakše "slagati" u pesmi i biti iskren, nego kada ovako pišem?Ovako, u formatu priče, sve deluje realno, zar ne? Pesma ipak malko skriva...Pa dobro, kao da moje oči ne govore sve....
A zapravo sam htela da prokomentarišem moje razmišljanje na temu mladosti, godina, pogleda, energije, pozitivnih ili negativnih vibracija.Ne kao savet, već kao činjenicu, iz svog ugla gledanu, naravno.
On je imao više, i uvek mi je govorio, videćeš jednom...a onda je bio on koji je imao manje, pa je govorio, eh u tvoje vreme je bilo drugačije...A ja , kao na raskrsnici, mislim: ništa nije drugačije.."

iz moje knjige, jos u rukopisu "SVE MOJE MASTE" 

Roman LJUBAV BEZ MASKE

delovi.........................

a na jesen vec u prodaji...

Copyright: BlogOye!