ogledajuci se u mojim ocima.

Setam i razmisljam, nosena ulicama.

U usima odzvanja grad.

Njegov eho udara o zidine duse.

U meni si.

U tebi sam.

Budi tu.

Gde god stignes, vodi me.

Nosi me svojim ulicama.

Podsecas na detinjstvo.

Mirises na uspomene.

Postoji jedno mesto. A ja sam baš u tom pravcu, tog mesta, krenula.

U polumraku iz zasede je iskočio on. Kaotični dobrica, naoružan do zuba.

Nanišanio je. Ruka mu je samo u jednom deliću sekunde zadrhtala, a leva obrva iskrivila u onu opasnu krivinu, tipičnu, za njegove crte lica. I ničije vise.

Rupica na desnom obrazu je savršeno ukrasila šarmantni osmeh otkrivajući niz belih zuba i najinteresantniji polomljeni deo na jedinici levo. Okrznut. Ukoso. Linija koja se u savršenom skladu podudara sa uglom kosine nasmejanih očiju. To je taj naoružan osmeh. I naoružani divljacki pogled.

Ostavljam tebe,

užareni izlazak sunca,

barku, pesak, gitaru,

morsku zvezdu i onaj naš dvorac što smo pravili od peska.

Ostavljam nebesko plavetnilo i samo još par sati, pa savršeno ispunjen mesec. Gledali smo noćas kako se smeje dok su nam tela plutala u zagrljaju mora, a pogledi kao hipnotisani zurili ka gore, ka bezbrojnim sazvežđima dok su se talasi nežno nizali niz obalu u savrsenom ritmu. Kao da su nesto malo gunđali. Tako se bar meni učinilo.

I ostavljam mesečevo oko, i njegovu auru, i levante.

Ostavljam vas moji drugari.

Čuvajte se.

A ja, ja sam krenula na ono mesto, gde se isto snalazim nekako neobično. Možda intuitivno.

Dok je tu, gde sam krenula moj jedini vodič, sećanje. Valjda. Kretaću se ulicama kojima više ne znam cak ni ime, ali kao pod nekom inercijom znam tačno gde i kako da se krećem. Plan rodnog grada odavno više nije tako snažno memorisan, kao nekad.

Sećanje su emocionalna zamka ako ih stalno gledaš. Njihovo brisanje je samo jedan prirodni proces koji se dešava nezavisno od nas samih. I vreme, kao savršeni suradnik sećanja.

Više ne posmatram vreme kao nešto apstraktno, već kao prijatelja. Onda ti baš pomaže. Drugi tvrde suprotno. Sve je samo stvar ugla posmatranja.

A šta se desi, kada se strah od straha sakrije?

Ovaj mali rebus ostavljam tebi.

 

U sebi sam ponavljao:

»Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i

okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja.

Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.«

To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini.

Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti.

Kao što ne može umreti stenje, vazduh i voda. Kao što ne može

umreti grimizni točak promene,

koji nema početka i ne znaš gde se završava.

Kako mu izgleda dan ? Na šta mu liče noći ?

Jer strašno je i grešno je kad te neuko

odstrele u nečem gde si pravedan,

pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje,

a ti si pravi vuk. I još više od vuka.

Ko je taj sto je pucao ?

Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću ?

Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao.

Da nema takvih u planini, i izvori bi

ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale.

Da nema takvih u planini,

ni dan se ne bi osvestio.

Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo,

osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti,

čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što

više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.

Ostaće ranjiva obzorja.

Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba.

Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa,

nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama.

I krzam se. I krunim.

Znam, stićićete ovamo. Mi se moramo sresti.

Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači.

I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim,

zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe

i svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i

tamane što nismo kao ostali.

Rugaju nam se, smeju, proganjaju nas i žigošu.

Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom.

Naš san je: nemoguće, a nepoznato – naš zavičaj.

Opasnost i radost su blizanci.

Sav sam svečano naježen i razdragano krilat, kao kad

zaklopim oči i zamišljam da lebdim. Stvarno vas duboko poštujem.

Evo me u klisuri.

Čekam vas.

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rodjenja se mučimo sa istim pretesnim svetom,

pa su nam nevidljiva krila jednako

iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu:

tu gde počinje zagrljaj.

I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim

najmekšim mestima gde započinje

čudjenje. Bio je opkoljen psima.

Nijedan nije smeo da mu skoči u lice.

Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat.

Pratili su ga režeći.

I kadgod podigne njusku, usrče nebo i rikne,

kevtali su uz njega,

zamišljajući tako da su i sami vukovi.

Nismo se pozdravili. Ni jedan drugome poklonili.

Nastavili smo razgovor bez jedne

jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti

na ovom istom mestu gde smo sada prvi put.

Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.

Hteo je da mi kaze:

» Sreća je u samrtnom času sresti u ovom bespuću nekoga ko

je u sebi sačuvao pra-govor.

Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike,

ko zna kad izumrle.

Mislim da me razume jedino možda još vazduh,

jer je u sebi sačuvao mladost i

svetlucanje pamćenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips.

U krečnjak, krv i salitru.«

I hteo je da kaže: « U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku.

To me prevodi voda.

Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica.

Hvala sto ste razumeli moj neobični govor,

videli mojim vidom i čuli mojim sluhom.

I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha:

moj prezir prema ništavnom.«

Još uvek na sebi osećam taj pogled vučji, uporan,

opor, težak i istinit.

Kao da mi preneo u bore svoj namučen lik.
Hteo je da mi kaže: » Neću izdržati dan.

Molim vas ubijte me.

Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu. »

Hteo sam da mu kažem:

» Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi.

Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da,

ako odgrizu i komad vaseg mesa,

mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.

Već to, kad udišu vazduh koji vi udišete,

čini ih uzvišenima.

Već to, što idu pravcem kojima se vi batrgate,

čini im čast i slavu.

Psi nisu čak ni čopor. Oni su menazerija. »

I hteo sam da kažem:

» Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak

i isisaju srce,

da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost.

Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da

bude ono sto zaista jeste, i da u tome što jeste bude

i svečan i uspravan, nego vam stalno zavidi

što ne zna da bude : vi. »

Hteo je, valjda, da kaže:

» Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da širom

otvore vilice i otpevaju himnu za koju

nemaju sluha. »

I hteo je da kaže:

» Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima.

Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene

u kanjonu i nek se u more ulijem lišen sramote i čist. »

Hteo sam da mu kažem: » Ne mogu ja vas ubiti.

Nisam ni lovac ni pravednik.

Ja sam nešto sa strane, nešto čime se staklo

umotava da ne prsne.

I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje

da ste vi, vuče, besmrtni.

Pustite me da verujem i odem odavde žmureci.

Umrite mimo mene. »

Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao.

Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo.

I kad sam pomislio da ce živeti zato sto

je Bog neuništiv, on je tako odjednom,

tako strasno odjednom,

skočio usred vira.

Stajao sam izbezumljen.

Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na

ovom najmanjem svetu.

Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt ?

Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku.

Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom,

vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio

kao žig zavestanja. Kao čast i prokletstvo.

Kao teret i slavu.

I ropstvo, i slobodu.

Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vučje,

ne moze u nama umreti.

Jer vuk se na vuka nastavlja.

Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.

Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima.

Vidim kako me vide. Već ulaze u mene.

Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih

beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za

svaki zalogaj duše.

Gladni su vučjeg u meni.

Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim

i volim, sanjam, čekam i nalazim.

Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti:

jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.

Prate me kao i vuka.

Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse.

Misle da čuvam tajnu kako se biva nad drugima

viši snagom i umom.

Lako je meni sa psima.

Ali naslednik vuka i sam je divljač van zakona.

Dižu na mene potere i čekaju me u zasedi

isti oni pastiri,

goniči karavana i hajkači sa jezera

koji pucaju nespretno i ubijaju do pola.

Sad sam ja na nišanu.

Neko će ovde ostati. Ili ja, ili psi.

Ili ja, ili lovci.

Svratiću da vidim ko će.

Svratiću, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim,

da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.

Miroslav  Antic

Kao da će kraj avgusta. Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka.

Zatrpava me zvezdama. Umotavam se u lisće. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kičmi i u dubinama očiju.

To je moj skroviti način vajanja ovog sveta.

Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo.

Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim.

Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava,

koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.

To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

II

Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.

To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom,

jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća.

Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.

U samoći smo ljudi. U čovecanstvu smo metež.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveći vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to cudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

III

I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću ? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada ?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena il putokaz ?

Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć ?

Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

Miroslav Antic

Kao da