Postoji jedno mesto. A ja sam baš u tom pravcu, tog mesta, krenula.

U polumraku iz zasede je iskočio on. Kaotični dobrica, naoružan do zuba.

Nanišanio je. Ruka mu je samo u jednom deliću sekunde zadrhtala, a leva obrva iskrivila u onu opasnu krivinu, tipičnu, za njegove crte lica. I ničije vise.

Rupica na desnom obrazu je savršeno ukrasila šarmantni osmeh otkrivajući niz belih zuba i najinteresantniji polomljeni deo na jedinici levo. Okrznut. Ukoso. Linija koja se u savršenom skladu podudara sa uglom kosine nasmejanih očiju. To je taj naoružan osmeh. I naoružani divljacki pogled.

Ostavljam tebe,

užareni izlazak sunca,

barku, pesak, gitaru,

morsku zvezdu i onaj naš dvorac što smo pravili od peska.

Ostavljam nebesko plavetnilo i samo još par sati, pa savršeno ispunjen mesec. Gledali smo noćas kako se smeje dok su nam tela plutala u zagrljaju mora, a pogledi kao hipnotisani zurili ka gore, ka bezbrojnim sazvežđima dok su se talasi nežno nizali niz obalu u savrsenom ritmu. Kao da su nesto malo gunđali. Tako se bar meni učinilo.

I ostavljam mesečevo oko, i njegovu auru, i levante.

Ostavljam vas moji drugari.

Čuvajte se.

A ja, ja sam krenula na ono mesto, gde se isto snalazim nekako neobično. Možda intuitivno.

Dok je tu, gde sam krenula moj jedini vodič, sećanje. Valjda. Kretaću se ulicama kojima više ne znam cak ni ime, ali kao pod nekom inercijom znam tačno gde i kako da se krećem. Plan rodnog grada odavno više nije tako snažno memorisan, kao nekad.

Sećanje su emocionalna zamka ako ih stalno gledaš. Njihovo brisanje je samo jedan prirodni proces koji se dešava nezavisno od nas samih. I vreme, kao savršeni suradnik sećanja.

Više ne posmatram vreme kao nešto apstraktno, već kao prijatelja. Onda ti baš pomaže. Drugi tvrde suprotno. Sve je samo stvar ugla posmatranja.

A šta se desi, kada se strah od straha sakrije?

Ovaj mali rebus ostavljam tebi.