Bio je uvek korak ispred mene. Rušio mi planove, krao snove. Odbacivao ideje poput opušaka, pre nego bi postale opušci. Ono što sam ja znao, on je znao bolje. Ono što sam radio, radio je bolje. Moji napori su bivali svakim trenom uzaludniji.

Dozvoljavao mi je slobode tek onoliko koliko je bilo dovoljno da ne pomislim da je zaista imam. Nadzirao me je taman toliko da ne pomislim da nešto vredim. Vidjao sam ga na najčudnijim mestima.  Kada bih pokušao da se izolujem, kada sam već postao svestan da ne mogu izmaći ni na koji način, uvidevši besmislenost svojih akcija, što zamišljenih što poduzetih, nalazio je način da me izvuče iz ljušture. Pokrene. Da bi zadovoljio svoju svrhu. Tada je uvidjao da sam počeo da igram igru protivno pravilima. Vraćao je sistem u poredak, iznova i iznova.

Sreli smo se, više puta, odvojivši vremena jedan za drugog, tek onoliko koliko je potrebno. Nismo nista govorili, tek zureli ni u šta. Jednostavno bi ustao i udaljio se. Ne predaleko.

Razmišljao sam o manevru koji bi me udaljio od njega jednom zasvagda. Čitao mi je misli, pomerao vreme, skrnavio prostor, i eventualne alatke (jer svi smo mi neciji alat) bi uništavao do mere neprepoznatljivosti. Tada mi nije ostajalo ništa drugo do da odbacim svaku pomisao udaljavanja.

Kada sam se nalazio u stanju duševnog rastrojstva, vraćao bi me u relativno stanje ravnoteže. Kada bih pokušao da trgujem svojim emocijama, kupovao bi ih na rasprodaji i pre same prodaje. Kada bih pokušao da trgujem tuđjim emocijama, on bi im podizao cenu do neslućenih granica. Kada nisam pokušavao ništa, davao mi je nadu veliku poput zrna peska, uočljivu kao i to zrno u pustinji. Neprebrojni momenti u traganju za istim behu u društvu sa njim, a da ga nisam uspeo ni videti.

Jednom sam uspeo da ga upitam zbog čega sve to radi, a da nisam imao utisak da je pitanje upućeno meni samom.

"Izvini, izgubio sam te na trenutak. Možes li da ponoviš?"

Kao i uvek, dobar… PostMuartem.mojblog.rs