Stvarala sam svoj dom i živela  negde drugde nekoliko puta. Stalno sam bila u bekstvu. Zašto se onda teret činio nepodnošljivim? Šta je bilo to što sam nosila?

Sada shvatam da se prošlost ne rastapa kao fatamorgana. Shavatam da i budućnost, iako nevidljiva, ima težinu. Nalazimo se u prostoru delovanja gravitacionih sila prošlosti i budućnosti. Potrebna je strahovita energija-snaga brzine svetlosti-da bi se neko mogao otrgnuti od te gravitacione sile.

Koliko se nas oslobodi iz svoje orbite? Zadirkujemo sami sebe pomodnim  pojavama kao što je sloboda volje i kursevima samopomoći koji nam upravljaju životom. Verujemo da sami možemo biti sopstveno čudo i da nam je samo dobitak na lotou ili Onaj Pravi, pa da se ceo svet promeni.

Drevni narodi su verovali u sudbinu jer su uviđali koliko je bilo svima teško da išta promene. Privlačna snaga prošlosti i budućnosti toliko je velika da sadašnjost biva zarobljena pod njima. Ležimo bespomoćno u strujanjima predložaka koje smo nasledili ili onih kojima smo se vratili zbog sopstvenih postupaka. Breme je nepodnošljivo.

Što sam više činila, više sam nosila. Knjige, kuće, ljubavnike, živote, sve nagomilano na mojim leđima koja su oduvek bila najjaci deo moga tela. Idem u teretanu. Mogu da podignem sopstvenu težinu. Mogu da podignem sopstvenu težinu.

Mogu da podignem sopstvenu težinu.

Želim da iznova ispričam priču.

Jeanette Winterson

Njegovi zidovi

vrata u zidu,

uvek poluotvorena

kada bi bio unutra.

Zaključana jedino kada ne bi bio tamo.

Ljubomorno je čuvao sopstvene granice od uljeza

- to je bio najvazniji razlog zbog kojeg je pošao u rat protiv bogova

- pomislio je da bi mogli reći da je otimao nešto sto je njihovo.

Granična linija kontrolne tacke, granična kontrola.

I sve u ime slobode.

Moja sloboda je da ti pričam o prevazilaženju granica.

Tvoja je, da mi pričaš kako da ih čuvam.

Sreća je…kad si u vezi prvenstveno sa samim sobom. Onaj osećaj iznutra sto naleti tek tako. Kao lavina. Onaj osećaj koji dolazi i odlazi s a m, bez tvoje kontrole.

A to je sreća u sreći ili sreća u nesreći?

Kada uspostaviš i uspešno održiš vezu svih delova, delića, čestica svoga bića?
Balansiraš?
Ili te té čestice ustvari, same rastavljaju i sastavljaju?
A ti nešto kao, sanjariš o tome da si baš ti činioc radnje. Iskustva.
Procesa i “pravila”...manifestacija spektra najfinijih senzacija. Onih iznutra.

Ili je sreća s a m o tvoja odgovornost? Nivo svesti i boja naočara koje nosiš su ti koji odlučuju?

Spoljašni ili unutrašni faktori? A taj klasični odgovor da je kombinacija oba, možda ipak samo još klasičniji beg od odgovornosti prema sebi?

Da, koliko voliš sebe...toliko ćes biti…bla bla bla.

Do koje mere dozvoljavaš da tvoj osećaj sreće zavisi od drugih?

I da li znaš da je pustiš da dođe i ode, baš k a k o i k a d a ona želi?

I tako…kopkaš po ko zna koji put duboko u sebi i čezneš za njom...a ona ćuti i tajanstveno te posmatra. U tebi je. Osemhuje ti se. A ti? Ti je ne vidiš, ne čuješ?
Slepilo duše ili čula?
Znaš da plačes i vapiš za njom, kao malo dete?

Ne interesuje taj stil sreću.
Nezavisna je i slobodna.
I svest povezivanja sa tim principom je dugotrajno rešenje. Za sada.

Besmislenismisaosmislabesmislenog.

I čak ako znaš da izbalansiraš, izbegavajući crno-belo.
Realno a ipak maštovito, baš-to-vito. Ni to ne interesuje la suerte.

Ona, la suerte, sreća, je bez pravila! I to je njeno pravilo, koje se ni matematički ne može dokazati. Srećom.

A nesreća je…ako se navučeš na trenutke sreće tragajući i jureći je, kao senzaciju ili prostor da ispuni prazninu. Kada smatraš da je jeftina kurva. I ne poštuješ njene principe.

Čami ona ipak u nama. Kažu.

Psssst  kad je zaboraviš, verno ti se vraća.
Onda se samo pogledate u oči. I zagrlite. A srčka lupa. U svom je elementu.
Ej pa zagrlila te je sreća! Vreme, prostor, dimenzija skroz neeeebitni.

Igrate se žmurke i onda je puštaš da ona odluči.Ili ti?