Noc je. Mrak. Modre oci i san. Mirise jako. Jace od prave kise, sto se skuplja na brazdi, izmedju dva sveta.

"Hvala za sve.. ipak nemoj..."

 A ja plačem kao da su me probudili na silu i rekli da si otišao....

Počinje da duva Božanski vetar. Onaj što ume da potopi flote. Ili tako nešto.

Da li znaš za osmeh u kome se može umreti?

Sigurna sam da znaš. Zgrčiš lice, usne ti bride, imaš osećaj da ih je neko poljubio, obrazi ti gore, imaš osećaj da se na njima vide tragovi prstiju.

Tu je onda taj smešni, umirući osmeh.

I ležiš budan, pijan i sam.

Od vetrova imaš samo huk. Božansko nestaje. Još uvek ležiš. Mantraš. Misliš da govoriš.

- ja sad mislim kako ti izgledaju usne.

Drugi i treći dan, mnogo su gori. Telo jedva pokrećeš, mada imaš osećaj da nešto radiš dok ih u mislima siliš da prave neke radnje. Između dve tablete, biraš ipak kafu. Voliš u normalnim stanjima posebno ukus one prve. U ostalim stanjima sve su bljutave i ne znače pokretanje uma. Znače rutinu. Dlan na čelu, pridržavaš glavu, dok pogled se vraća na krevet u uglu. Razmišljaš kako izvesti bezopasnu egzibiciju bega, sa ćebetom preko glave.

Mrzim što znaš moju tajnu. Kako pod jastukom ponekad prestajem da dišem. Ništa strašno. Naučeno je da traje koliko je bezopasno.

Ti posle dođeš. I ja se smejem. To je onaj umirući osmeh na početku. Ti imaš grižu savesti. Ja imam osećaj da sam negde ostavila kišni oblak. Sa porukom.

A ležali smo sinoć jedno pored drugog.

Bride mi usne i mantram da ne boli...

Ipak, želim da tako počnemo. Da pustiš muziku koju volim. Znam, ne znaš koja je to. Možda bi mogao Queen, ali to me podseća na njega, na mamurluk. Na neke druge snove. Zamišljam kako mi na temenu razvezuješ skupljenu kosu. I ona se rasipa. Meka i glatka, klizi preko tvog dlana. Zatvorim oči. Tamno je. Kada jače stegnem kapke male zvezdice svetlucavo se udaljavaju. Nije lako. Počinje da mi u glavi bubnja. Nismo otišli ni na mexičko pivo. Nismo se ni zezali u sutonu na nekoj plaži. Nisam ti pokazala, još, kamenčiće što sam ih skupljala, raznih oblika, gledajući ljude kako se smeju. Zavirivala sam u njihova lica. Moja omiljena igra. Ko je od njih istinski srećan? Kasnije, bežala sa plaže u hlad internet caffea. Tražila, a još nisam bila svesna šta. Tebe sa druge strane? Znam da nisi mislio na mene. I ja onda nisam mislila na tebe. Sinoć jesam. Mislila na to, kako si možda otišao kod svoje devojke. Pitala se kakve su njene oči? I način na koji se smeje. Pogled. Da li je i njen pogled mazan? Da li sam ja sinonim za maženje? Toliko krhka, da si poželeo da staviš svoje ruke na moje lice. Otresam sve te misli, gasim kompjuter, govorim sebi da mogu, ti si samo nick, ja sam samo nick. Smešno i postiđeno bih se osećala da samo i malo možeš da zaviriš, ovde ispod mojih misli. Ipak, to me ne sprečava da zamišljam kako negde postoji stepenica na koju bih volela stati. I zatvoriti oči. Samo na jedan tren. Zamišljam kako mi sa temena razvezuješ skupljenu kosu. I kako se rasipa po tvome dlanu. Kako može da prevari malo romantičnog maštanja. Tako me opuštaš. Tako se lepo smeješ. Tako se slatko izvlačiš. Tako me tvoja poruka sludi - Nije moguće da spavaš!!! – Nije, a ja se pitam, zar bi trebalo da ti kažem, želela sam biti sa tobom? –

Tražila sam te...

U jpg formatu

poslaću ti suze.

Obriši ih.

Dlanom.

Poljubi me.

Usnama.

Razmaži mi šminku

rukama.

Crno.

 

Noćas sam...

I pesma me vraća. I nalazim neki tvoj trag. Ti ćutiš. Umoran. Ili ne postojiš?

Zaleđen.

Osećaš se prevareno? Možda ostavljeno? Zapustila sam sva naša čekanja, pocepala  i prekrižila sve  naše vozne redove.

Pišti.

U malom komadu moga sećanja još jedan odlazeći voz. .

Umorna sam, razumeš? Umorna od svega.

Položi me na krevet.

I ne diraj oči. Modre moje oči.

Ne pokušavaj da brišeš suze.

Jer sada kada ih pomalo nema, nedostaju mi. 

Toliko sam plakala za tobom. I srećna i nesrećna. Nikada nisam znala da li me boliš ili samo prolaziš kroz moje kosti, mišiće, kroz moju krv.

 A ja bezuspešno pokušavam dopustiti  da istečeš iz mene.  Jer se uvek u mene vratiš. I svaki put se pomalo zapanjiš nad tom istinom.

I odeš.

I ne diraj više moje haljine. Pusti neka padaju. Pusti da ludujem u svim oblicima. Možda me u nekom prepoznaš. U nekoj maloj boli.

Ma, dobro.. znam ja da još misliš na moje srce ispod bluze, ma dobro i na ono ispod nje, da se sećaš otkucaja. Znam da komuniciramo ćutanjem, da se branimo padovima, opravdavamo istinom.

 

I sada.. šta još mogu da ti dam?

 

Uzmi deo koji najviše voliš na meni.

 

Memories of you "... Igra mašte i mogućnosti tamo gde postoji u mislima je ljubim..."

Dođi. Da me spasiš. Od trenutnog ludila. Želim ono drugo, večno, ludilo sa tobom. Dođi... crtaćemo zaboravljene i ostavljene kule od snova i snega. Skinuću se gola. Skini i moju kožu. Nemam više oblik. Nemam više ime. Iako niko ga ne izgovara kao ti. Sa akcentom na x. Dođi. Rasuću se pred tobom, kao reka preko brane. Zagrli moje bezoblično telo, još mislim da je toplo, mirišljavo, još mislim da je prepuno tebe. Dođi. Ćutaću. Neću plakati nikada više. Napustiću sve svoje obmane i poroke. Neću preživljavati. Krvarim. Kao zadnji put. Dođi... stavi sol na moje rane.

Svi smo mi umirali zbog par lepih očiju.

 

Plakali hrabro.

I gazili nas hrabro.

Ujutru igrali imitaciju života.

Nikada nisam uradila ništa posebno za tebe.

Zašto baš tvoje oči? Hladne su. Blue ice.

I možda nisu bile tvoje.

 

 

Umirao si kao svi drugi.

I to si znao pre mene.

A ja sam pustila da umreš.

Intubacija.

Reanimacija.

A znala sam da si potpisao papir.

Ne želiš da te oživljavam.

 

 

 Ti si za mene, pomerao Svetove.

Pisao Bajke.

Pravio Gradove. Vukao malter i ciglu.

Crtao Mape. Trošio Tintu.

Pisao na Dlanu.

Glumio Čarobnjaka.

Izigravao Dečaka.

 

Isključila sam aparat.

 

Ravna crta.

 

Nisam ti rekla;

Ja nisam hrabra.

Pismo za Milana, pisala Sofi

Skoro da je kao prvi put. Soba je veceras tako mala. Po prvi put, bez charolije. Samo ti i ja. Sedim na fotelji, sa glavom na kolenima. Volim taj polozaj. Kosa preko kolena, jos razmisljam da li je odseci?

Jer necu biti kap, kad mogu biti slap...

Shvatam da ne znam kakvu muziku volis. Ni koje ti je omiljeno pice. Htela bih te nocas napiti. Naravno i sebe. Pa ti ispricati sve svoje tajne. Sve male grehove. Pa te pijanog poljubiti. Znam da ces se sada nasmejati.

- da li te smem nocas poljubiti?

Sta je poljubac, naspram svega sto smo imali?

Hoces da ti ispricam svoje fantazije? Dosta je bilo patetike, sada malo erotike?

Dobro, ja sam mozda vec u tom stanju, kada se moje ponasanje moze opravdati alkoholisanim stanjem. Mada nista gore od toga. Ali ja se opijam nekim drugim picima. Ma znas ti mene.. snovima... klize po mojim usnama, duboko do mojih svetova.

.. da, htela sam o fantazijama...

Znas, obavezno, tvoje oci iznad mojih, ne, nemoj se smejati, pisala sam o tome, znam. Nije to secanje na onih par kvadratnih metara.. tvoje ruke na mom stomaku, prsti... Usne na prelazu prema vratu..obavezno da mirise na cimet i vanilu, mada ne znam koji ce mi to vrag? Bolje da ne fantaziram, jer mirisalo je na nesto drugo.  Dok me ljubis, skoro da zaboravljam gde sam. Da treba posle da izadjem. Nastavim. Mada ne znam gde? Ni na koju stranu? da zaboravim? Da budemo prijatelji? Samo nemoj najbolji. Molim te. I da se smejem dok odlazis. Da ti masem, dok se pravim da mi je svejedno. Izvini, sto od fantazija nisam napisala bog zna sta.. Jedina moja fantazija je da me drzis u zagrljaju.

Nezno. Da se stisnem pored tebe. Da mi kazes da me volis. Znas.. ne znam je li ovo Sofi ili ja?  Ona bi ti sigurno ispricala sve sto zelis. O tome kako te nocu sanja, zamislja. O tome kako je ljubomorna. I kako je posesivna. Sebicna. Bas je briga sto te mozda drzi zarobljenim. Ona ceka da ispunis obecanja. Da je volis, kao sto si jednom rekao.

I svasta mi pada na pamet. Ne mogu jos da odredim gde tacno stojis. Ne dizem pogled. Nisam ni tuzna, ni vesela. Mozda tek pomalo onako napeta. Tvoje prisustvo.

Uvek to napravi od mene. I obecam sebi da cu prestati plakati za tobom. Onda verovatno umislim sebi.. dizes moju glavu sa kolena, nezno mi dodirujes lice, skidas sve sa mene, raspetljas svaki uvezeni cvor, svako dugme otkopcas i uzimas me za ruku. Soba je odjednom tako barsunasto meka. Senke su tek skice. Noc iza prozora tek slutnja. Zvezde na nebu tek zelja. Dole na ulici svetla grada. Odjekuju neki koraci... neko odlazi.. Ali ne ti. Ti si tu. U mojoj sobi. U mojim kvadratnim metrima. Mozda Beograd nocas ima tebe. Ali ja te imam svako vece. Samo ponekad, skliznes prebrzo niz moje usne, kao svaka kap kojom sam nocas pokusala da te napijem. I da te tako mamurnog zadrzim zauvek za sebe. Kao sto sam obecala.

Ako sam ovoga puta ja, prekrsila obecanje, to je zato sto nemam drugog izbora.

... ako se ujutru probudimo zajedno, poljubi me.

Kad bih bar mogla napisati tu pesmu;

Obrati pažnju,

Ne umela,

Nego – mogla.

Stoje mi reči, kao kost u grlu,

I nemam vazduha, ne mogu dalje, ni nigde,

Kao osuđena na propast, čekam da me upropastiš do kraja.

 

Gurni tu kost,

Duboko u moje grlo,

Oslobodi me,

Svojim čarobnim umećem ubijanja,

Ne oživljuj me,

Spontano,

Niti slučajno,

Nek se desi;

Neizbežno.

 

Prvi put u svome životu,

Želim iz milosrđa i samilosti prema sebi samoj

Ubiti  osećanja i ljubav,

Jer ova ljubav, nikome nije donela

        sreću.

 

I ako još bih, prisećala se ljubavi,

- mrak, crveno, soba, stolica, ti,

Tigrasto, nepoznati grad, dolazak u tri ili jutro u osam,

Želje - kao slapovi, nada - kao valovi,

Reči kao- volim te,

Kao - znam

Kao - lažeš,

Kao - ipak te volim.

....

Kad bih bar mogla sebi i tebi,

Oprostiti privid ove ljubavi naše.

.... Treba mi veceras sansa... da uvijem prste oko tvojih.. da me privuces sebi... ljubis mi lice... treba mi veceras, tvoje telo, da se kraj moga bez grca spusti, bez razmisljanja o sutrasnjem danu. Mozda ni doci nece. Cemu onda pitanja i odgovori, cemu strah i teskoba....? Samo me pusti veceras, kao magla da se uvijem oko tvoga tela. Cutacemo. Iz okvira besmislenih noci, krasti smisao samo za nas. Celu noc, traziti sve one zamisljene granice. Mozda nista od toga, necemo naci. Ipak, pusti me, da se u tebi nocas, sakrijem, sa tobom probudim. Drhti mi srce, pod usnama tvojim. Grlim te rukama, upijam telom, .. sve je toplo, mirise na ljubav,...

Probudila sam se sa osecajem gubitka. Prvo ovogodisnje jutro. Stan je prazan. I cudna hladnoca odbija se o njegove zidove. Glava pod jastuk. Cvrsto zatvaram oci, negde fale jos komadici memorije, trudim se da pokupim sve sto fail, da se setim. Jastuk do mene prazan je. Ne znam je li to dobar znak? A znam da nisam pila, mada bi novogodisnja noc to sasvim dobro opravdala. Secam se kroz san, svih onih dobrih zelja –

-         lepo se provedi, lepo se obuci, uzivaj, opusti se, srecno, sve najbolje….

Secam se da sam htela… Tebe u ponoc poljubiti. Sve sa zatvorenim ocima. Zagrliti. Secam se da sam htela…

Mutno je jutro. Preseceno. Sile me na radost. I ocekuju nemoguce stvari od mene.

Bacam pogled na prozor. Jos na njemu svetle male, sarene sijalice. One me teraju na osmeh. Zato sto su sarene, I briga ih za prkos hladnog januarskog dana. Briga ih, sto ja jos lezim u krevetu. Briga ih sto sam izgubila nocas vezu za svojim imaginarnim svetom. Sto sam zaspala pre ponoci. Nisam mogla. Niti htela. Biti sama.

Ne zalim sto nisam htela biti sa njim.

Divna je to bila noc. Novogodisnja.

Ovogodisnja.

Svaka sledeca.

 

Onda shvatam… Ustajem brzo, teram tu malu, placljivu sanjarku. Pod tepih, pod krevet, ma gde hoces.. samo idi.. Idi.

Trazim nju, Sofi. Tusiram se hladnom vodom. Gel za tusiranje, krema. Glatka koza. Parfem. Mexx. Nov. Poklon. Svidja mi se. Ime.

Oprosti mi – molim u sebi.

Oblacim se. Zatvaram sobu. Zalupila sam vratima. Stresla se tisina. I pogledala me u oci.

-         No?

-         Ne pitaj me bar ti!

 Sapcem joj i odmahujem glavom. Slezem ramenima I smejem se sama sebi. Prolazi mi kroz glavu, da sam malo “pukla”, ali sam svesna da nisam. A znam I zasto. Previse sam puta videla kako to izgleda zaista. Ne  zelim da se secam.

Uzela sam svoje suncane naocare. Trebace mi. Kao u nekom filmu, pred ocima mi se stvorila slika. I vratila memorija. Prvi samar.

- Ne zelim da pamtim.

  Ni da oprastam.

  Ali jesam.

Skupljam sve stvari u torbu. Odlazim.

Na prvu stanicu. Hladno je. Sal oko mojih ramena. Leprsa. Pogresna rec. Leprsa. Neke reci necu vise upotrebljavati. Hladnoca me tera da udjem u malu zagusljivu prostoriju na peronu. Gledam tvoj broj… I spustaju se trepavice. I skliznila je suza. Sta da ti kazem? Da te volim?

Znas.

Neki stranac, pita me za upaljac. Dizem glavu I dajem mu. Pali mi cigaretu. I sebi.

-         Putujete?

Meskoljim se na stolici. Ne volim razgovore sa strancima.

-         Izgledam tako?

-         Kako? - pita me

-         Pa kao da putujem?

-         Pa .. na stanici.. prvi je.. upitno me gleda.

-   Ne, ne putujem, ispracam nekog.. ustvari vec je otisao..

Ustajem.

-         Hvala za upaljac! Dobacuje mi dok odlazim.

-         Nista, sitnica, srecna Nova!

Odlazim napolje… Peron je pust. Znam, neces doci.. znam ni ja necu otici… Ipak… januar je…

Nema snega. Samo je vetar hladan. Gori od tvog. Ovaj je sa severa. Onaj pravi sto tera ljude da se zavuku u sopstvene snove.

Jedna devojka prolazi pored mene.

Mirisi Mexx.

Ima plavu kosu. Smeje se.

Mogla bi biti ja.

?

“Cekam te nocas.

Dodji.

Volim te.”

Cekam tvoje ruke... jedan pokret. Da se kao slap vodenog vala, kosa, sapeta u cvor raspe po tvojim grudima...

Cekam tvoje ruke... isti pokret, da me kao dobri duh, oslobodis iz carobne lampe, gde me zatvorise mocniji od ljudi.

Cekam tvoje ruke... pokret treci...

Dajem ti slobodu, da me u iluziji mojoj cvrsto drzis. Nikad iz nje ne pustis.....

 

Samo sam nocas sanjala, da sam bila jaca od predrasuda.

Da hladno jutro, sto je poljubilo moje ledene usne, nije stvarnost.

Ipak je stvarnost, jaca od slobodnog uma. Neke ruke me cvrsto drze. Hladne kao i ja.

Suze se odavno ne slivaju niz lice. Proguta ih osmeh, odnese dan. Do sledeceg sna, gde cekam tvoje ruke, sledeci pokret... da se kosa raspe po tvojim grudima. Kao slap,kao val.

Iluzija.

Ipak cekaj me.

Sophi_a, me još uvek probudi ujutru, gleda u mene skroz dok ne otvorim oči. I ako je  mrzim. Ja jastuk preko glave, a ona me gurne u rebra. I trepće. Neki dan išle smo zajedno do grada. Bilo je jako kasno. Mislila sam da je odbijem. Ali da ste je ikada upoznali videli bi da je to nemoguće. Klima mi je duvala u vrat, ceo dan sam nešto onako s noge na nogu, vukla se, ništa me nije moglo osvestiti iz tog haosa. Ipak, kada me ona pogleda, ma sve spremljene izgovore, bolje ni ne izgovarati. Nije bila pijana, samo se smejala. Onako, kao da  nema nijednu brigu. Možda ih nije ni imala. Osim kako izaći na kraj samnom. Potrpala je sve te svoje sitnice u torbu, uzela Cd  sa police. Gledala sam je dok ih je birala. Samo jednom se okrenula.

- prestani . Nasmejala se.

- šta da prestanem? pitam

- da me gledaš.

Ustvari, znala sam da joj ne smeta. Ništa njoj nije smetalo. Osim uzalud potrošenog vremena. Ona ga nikad nije gubila. Sve je rešavala brzo i efikasno.

- da znam da zbog ovoga nećeš celu noć, biti kao na drugoj planeti ponela bih ove Cd-e, ali sa tobom je neizbežno.

- Šta je neizbežno?

- To.  Njanja

Osmeh. Razvučen. Dobronameran. Ipak sam je mrzela.

- Pa, ok. samnom ti je sve izvesno. Ne znam što i ideš samnom? - morala sam je pitati.

- da prošetaš to svoje dupe, babe. ne možeš samo tako... jedno te isto, jebale te sve te tvoje fantazi. Znaš nije sve film. Ima nešto i više od toga. Osmeh. Nije zloban. Više dobronameran. Ipak, opet sam  je mrzela.

- Ponesi onda one nafiksane. Slične kao i ti.

Nisam joj rekla, ali .. znala je. ne volim je, ali ne mogu bez nje. Ni ona bez mene.

Skoro me je ugurala u auto.

- Hoćeš da voziš?

Nije sačekala da odgovorim Samo je sela, kontakt ključ i već smo se sjurile niz ulicu. Bila je noć, naslonila sam nos na staklo. Smešan nos, nikad nisam volela svoj nos, a Sophi je rekla da je lep. Nos. Morala sam se nasmešiti. Šta sve ona nije rekla?I sve što su joj govorili.. Bila je to neka poluomamljujuća istina. Mala, slatka devojčica. Nije htela da odraste. Zatvarala se nekad kod mene i pričala mi sve te stvari.

... nije to baš bilo neko mesto. Ništa extra. Ali volela sam ga. Svirao je tu jedan tip, dolazile smo tu ponekad. Mali separe, ja bih izabrala neki kutak, gde bih na miru slušala taj napukli glas, mogla sam i zatvoriti oči, u mraku videti lice koje je sa poluzatvorenim očima, sviralo gitaru. Ali ona je naravno odlučila drugačije. Separe na sred puta. Šta nju briga za napukli glas, koji je titrao po mom napuklom srcu?  Pogledala me je u oči.

- jbt, sad se nasmeši. Naređenje.

 i odlepršala je do šanka. Votka, kola, vodka. celu večer tako.

Posle mi nije bilo ni važno. Neki tip mi je sumnjivo uvaljivao neku priču o svojoj intuiciji da je Petar Pan.(Tražila sam pogledom Sophi. Ona bi mu mogla glumiti Zvončicu. Volela je te takve igrice. Međutim ona je sedela na visokoj barskoj stolici, sa usnama boje višanja i očima boje žada. Zabavljala je svoje "obožavaoce" glumeći čistu naivu. Ili sam ja to tako mislila. Sada sam je volela. I tako nije dobro da drugi poznaju ono unutra. Niko ne očekuje da se sada rasplačeš na sred kluba. Smeh, alkohol i priča u prazno) Približivši se sasvim blizu, koža mi je dobila onu poznatu vlagu. Zadimljena prostorija sve zajedno sa silnim promilima alkohola, tekla mi je kroz vene. Njemu je jedna pulsirala na vratu. Mislila sam ako se ispovraćam, hoće li biti još,  bar pola sata Petar Pan? I tako sam nasilno sprečila prirodnu potrebu za povraćanjem. Umesto toga, uhvatio me je za ruku i rekao nešto nerazumljivo.

- Dođi, spustio je dlan na moja leđa. Toplo. Neugodno. Majca mi je bila slepljena za leđa. Nije povukao ruku, na malom podijumu stavio ju je malo niže.

- Sad ću se sigurno ispovraćati. Stiskam refleksno usne.

Mislim i dok razmišljam, da li na levu ili desnu stranu, neka tupa bol mi pogodi teme. Klonula mi samo glava, na to neko Petrovsko rame. U  nekom omamljenom grču, osetila sam da mu je stisak jači. Možda mu se lice opustilo. Nisam mogla podići glavu i proveriti. Kad mu je zagrljaj postao kao lavlja kanža, rekala sam samo - joj, bre.

Boca me je pogodila u glavu. Mala zelena. Pivska. Dok svi to oko mene nisu shvatili, ja sam već klonula  u naručje. Petra Pana.

Neopisiva gužva. Već su se tukli. Ko? Šta? kako i gde?

Meni nije bilo važno. Napukli glas se stvorio pored mojeg uha.

- Boli? Mislim da sam ga pogledala negde između očiju i brade. U usne. Lepa usta. pomislila sam na to kako se ljubi? odmahnula glavom.

- Boleće manje, ako mi otpevaš (šapnula mi šta da kažem)

 - Naizgled lepa.

Izvalih svoju omiljenu pesmu.

- Hoću. Pevao mi je na uho. Divan promukli glas.

Posle me je uhvatio za ruku. Nije bila ni neugodna, niti pretopla. Nisam volela tople ruke. Bila je čvrsta. Umetniči prsti. Dugi. Dlan veći od moga. Taman. Nasmešila sam se. Nekako sam verovala u to, da njegov dlan mora bit veći od moga. Volela sam dlanove. Kao mala htela sam ugristi svoj. Naravno nikada mi nije uspelo. Nasmejala sam se. Za sebe.

Otišli smo u malu, motelsku sobu. Ljubio me je nežno i dugo. Ljubio se dobro kao što je i pevao. Napuklo. :)

Muziku smo puštali sa telefona.

Pušili smo cigarete posle.

Pitali se u sebi da li ćemo se ikada više videti?

- ZNAŠ DA TE ŽELIM...PROŠLI PUT SMO IMALI TAKO MALO VREMENA, ŽELIM DA TE IMAM CELE NOĆI,.. DO JUTRA...

Samo  ga ni luda Sophi_a ne razume uvek. Onda se ona ljuti. Na njega i mene. . Jednom sam je čula kada  ga je  pitala šta to znači?  Ja onda onako mamurna buljim u nju, dok se ne setim da nešto i kažem. Uglavnom bih joj rekla - kuš. Ili nerviraš me.

Odvezla me je posle kući. Prekrila me belom plahtom. Poljubila u obraz.

Nasmejala se još jednom.

- Vidiš da možeš...

promrmljala je ... I zatvorila za sobom vrata moje sobe.

a ja sam tu noć ponovo sanjala tebe. Znoj je sa tvoga tela kapao na moje lice. Kao onda.

I znala sam da će me ujutru probuditi ona. Ona uvek ustane prva.

Možda sam se mogla odbraniti. Sačuvati i spasiti. Možda sam te mogla odgurnuti, silovito, da tresneš sa zvukom od koga bi se zatreslo pola moga sveta.

- Ali nisam se mogla rastati od tvojih pogleda. Što su snagom iz koje se rađala svaki dan, u meni ista , sasvim ista neka ljubav, pažljivo građeni momenti "za poneti".

Mogla sam vrištati, tražiti pomoć, oholo okrenuti glavu, gurnuti te u ponor zaborava. Možda sam mogla ponosno i uobraženo u svojoj samoobmani sada, sedeti na nekom pedijastalu i biti savšena, dobra i lepa.

- Ali nisam se mogla rastati od tvojih muških šaka, čiji prsti po meni igraju najdivnije ovozemaljske ritmičke igre. Čak se ni ne kajem posle. 

Možda sam mogla biti poput junakinja sa slika na zidovima prastarih kapela. Sa zvonicima koji ječe kroz noć. Tužno, kao da mole. Ali se nikada ne daju dotaknuti. Nedodirljiva. Dok umiru u svojoj savršenoj lepoti. Ipak same. 

Možda sam mogla... Dok se zvuk poput otrova lepi po rasutim snovima, dati da mi se brišu suze.

- Ali nisam se mogla odreći;

 

Da mi gledaš u dlan. U krivudave linije na njima. Sa čežnjom, da mi otkriješ gde me to vodiš? Gledam te. Hoće li išta reći?

 

Prebrzo gorim. Ti ponekad čisto iz hira, pustiš svoj  dah da pomogneš da se žar održi. Prebrzo se topim. Poput voska što kapa. Pečeš me po prstima.

 

Samo žudim.

Da me odvedeš.

Ne moraš daleko. 

Postoji linija zaborava. Još za nju nije vreme.

Ljubavi, ljubavi.

Odvedi me u prodavnicu gde se kupuju snovi. Ne dozvoli da te tako dugo molim.

 

Ma nisam ja htela o tome. Nekako uvek me to stigne. Ta rupica na bradi. Koju nemam. Ali  uvek sam je želela imati. Da o njoj jednom napišeš pesmu. I kako nisam baš osobito lepa, ni luda.

Ti si to za nas oboje. 

Jebi ga. Uvek me neka pesma , tekst ili knjiga, zavedu. Ili su to tvoje oči?

One što me sa nemirom čekaju na kraju sveta?

Znam sve.

Smešna, slatko gorka, istina.

Ipak pod jastukom, noću, ja i moj mob. Zaspala neko veče. Ujutru, prazna baterija i valjda neki veliki račun, koji će mi uskoro stići.

Hodam za tobom, poput mesečara.. razbuđena. živa.

Smejem se ceo dan. Onda sledeći ceo plačem. 

Utičeš na moju osetljivu percepciju. na sve moje tačke. I ako jednom zaista budem imala tu priliku, zagrebaću ti noktima po licu.

posle ću ga ljubiti.

i platiti račun.

pa makar to bilo u prvom wc-u. (grešne li romantike)

posle ću ti reći.

sada se samo smejem.

ludostima svojim.

i rečenice počinjem malim slovom!

 

 

 

bam-dam.

jebi se.

samo želim da si tu.

tačka.

 

I ples moze da pocne. Muzika, jedan, pa drugi korak. Stisak ruke na ramanu. Udarci srca, dok klize po ledjima prsti. Ruke, sto me snazno privuku, toliko blizu, da ne znam gde je granica tvoga, a gde moga tela. Uzivam u trenutku, dok iz tela ne otplese taj osecaj. I ponovo koraci... Ti retki trenuci, kada se budimo zajedno. Vracas mi moje telo, uzimas nazad svoje lice, namestamo zajedno plahte, jastuke i prekrivac boje neba. Gledam te tuzno. Gledas me. Namestamo granice, sto smo ih nocas izgubili, dok smo spojeni zajedno disali. Iz gomile mojih zelja, izvlacis onu najkracu. Spustas usne, na prvi prsljen moga vrata, lozinka za magicne dodire. Meni treba jos jedan pogled na tvoje ruke. Meni treba jos jedan pogled. Na tvoje oci. Usne. Meni uvek treba dodir vise. Zatvaram oci... opet ces me snazno privuci sebi, doci ce taj trenutak. - Dobro. Cekacu te.