Memories of you "... Igra mašte i mogućnosti tamo gde postoji u mislima je ljubim..." https://www.blogoye.me/cvetukamenu/ sr Sat, 18 Jul 2026 13:43:44 +0200 BlogOye! Još te ima u par centimetara kose na krajevima. Grčevito je gužvam pod prstima dok je sušim. Još par centimetara treba da odsečem. Pod prstima krajevi su suvi. Ako zatvorim jako oči, mogu još da osetim kako mi dišeš na potiljku sa obe ruke na mojim grudima, i mojih dlanova preko tvojih otvorenih šaka. I grčim prste i šake i stiskam suve krajeve kose. I pitam se da li te boli kada se ljubim sa njim, da li ti se grči srce u grudima kao što se grči moje telo, da li će me stalno tako boleti? I da li bih ja osećala da su ti šake preko nekih tuđih grudi, dok leži na leđima, opružena, nasmejana, dok se ja grčim u njegovom zagrljaju, ni živa ni mrtva. Tek postojim. I lakiram nokte kao da ništa nema važnije ovog trena. Samo dosadno nedeljno popodne. Sun, 13 Feb 2011 21:44:00 +0100 https://www.blogoye.me/cvetukamenu/85886/ Noć bez mesečine. Ili je ja ne vidim od visokih krošnja drveća? Ležiš opružen i nadam se da spavaš. Hiljadu se sila noćas borilo protiv tebe, i isto toliko za tebe. Znam da si ih svestan. Gledam kako vetar pomera zavesu, poigrava se s njom i odnosi dim cigarete. I svaka senka na zidu užasno me nervira, ali nemam snage da se dignem i zatvorim prozor. Neko od nas dvoje svakako će odustati. Senka ili ja, nije bitno. Iako sam ovoga puta, puna nekog vražijeg prkosa i neću se samo tako lako predati. Prokleta zavesa leluja i dalje pred mojim očima. Umor nam se ocrtava na licu. Noć je bila preduga, kao i svaka naša noć. Gasim cigaretu i prisiljavam  sebe da se pomerim. Pazim da te ne probudim. Šta bih u ovom trenutku, imala da ti kažem? Da uskoro ustajem, i da ću te ostaviti da spavaš jer bih mogla pod naletom onih sila što se bore protiv tebe, da sipam otrov i upropastim nam dan, a to nikako ne želim. Želim kad se vratim da te nađem ovde, na istom mestu, omekšalog i nežnog. Znam da ćeš takav biti. I onda stavljam ruke na tebe. Uvučem se na nova mesta gde još nisam bila, a ti me dugo zadržavaš tamo, miluješ i  ne puštaš. I želim da završim ovaj post, koji mi ne znači puno više od cigarete koju sam upravo  ugasila u pepeljari punoj opušaka. Naučila sam da se strmoglavim neviđenom brzinom. I da uživam u tome. Ti češ već znati o čemu je reč, a za druge mi i tako nije važno. Odlučio sam da te volim. Čvrsto ću se ovoga držati i moliti se da istraješ u svojoj odluci.   Tue, 22 Jun 2010 22:47:00 +0200 https://www.blogoye.me/cvetukamenu/78894/ Umorna sam. I ne znam od čega. Od neba što ceo dan klacka. Odavno nisam mislila na sestru. Živi u Australiji. Nisam je videla od 2006-e. Naučila sam da živim s onim što mi nedostaje. Ponekad mi nedostaje more. Živela sam dve godine tamo. Plavo prostranstvo. Umesto ovog zelenog sa kog kiša ovlaš obriše prašinu. Tamo se smrači i nebo i more. Voda koja se valja. Drugarica i ja sedele bi pod tendom kafića, dok smo gledale kako se peni i divlja to pitomo more. Na kraju bi ipak morale kući. Vazduh koji miriše. Na narandže i lavandu. Put do moje kuće vodio je gornjim putem kraj male pjace. Ljudi koji su na brzinu pakovali i prekrivali svoju robu. Mahnuli bi nam u prolazu. Trčale smo i smejale se dok bi počinjala kiša. Letnje oluje koje su prolazile brzo kao što su i došle. Ponekad mi nedostaje ta drugarica. Živi u Americi. Santa Rosa, California.Videla sam je letos. Dodala na facebook. I to je maximum koji sam mogla uraditi. Letos smo pokušali evoluirati uspomene. Nije nam baš išlo. Ustvari, ja nisam htela pričati. Teško je mene naterati na razgovor. A i beba joj je non stop plakala u kolicima. Dekocentrisalo me je to. Nije više pušila. Kafa koju smo ispijale nije više bila ta iz onog kafića pod tendom. Te dve godine nisu bile tako davno, ali meni će uvek nešto nedostajati. Lokalne izložbe jednog ludog umetnika koji mi je rođak. Njegov brat Zvonimir koji je otišao da radi na brod. Karnevali zimi i neopisiva gužva leti. Haljinice koje sam tada nosila. I one ogrlice od školjki koje sam volela. Veliko letnje kino. Sve one kokice i cole koje smo ispijale. Mrak i šaputanje. Imam tetku u Argentini. Umrla je 80.tih . Nikad je nisam videla. Ni njene ćerke koje znaju samo engleski i španski. Deda mi je kao mlad živeo u Argentini. On i moja baka nikad se baš nisu najbolje podnosili. Pravi vagabundo. Nešto od tih gena verovatno nosim u sebi. Bolje da stanem. Nebo se ceo dan klacka i zadržava kišu. Treba da isplatim laptop do kraja. Jutros sam dobila nimalo prijatnu poruku Naći ću te na poslu. Samo sam slegla ramenima i ugasila mobilni. Kao u nekom filmu. Pitam se jel' treba da očekujem slomljenu ruku? Nasmejala sam se toj mogućnosti. Bar znam ko bi mi stavio gips. Nije takav bio dogovor, no, ne želim o tome. Jer teško je mene naterati na razgovor. Čekam da odradimo ovu particiju C koja mi guši laptop. Da pustimo film koji sam želela gledati s njim. A ponekad samo ćutim. Pa ćuti i on. Mogla bih mu napisati najlepša ljubavna pisma. Pa mu ih čitati dok me drži za ruku i gledamo film. Ako mu se svidi mogla bih biti ljubomorna na samu sebe. Takva sam. Nekakva. Danas nedefinisana. Jedva čekam da me zagrli. Fri, 18 Jun 2010 21:46:00 +0200 https://www.blogoye.me/cvetukamenu/78804/ Mrzi me jutros da umirem. Da budem tvoj heroj i da te mrtva čekam. Mrzi me da se prisećam kako tvoje ruke stiskaju moja bedra i kako se lomimo dok se gutamo u pokušaju da se ne povredimo oružjem koji smo oboje želeli da nas pogodi ravno u srce i sprži. Možemo se napiti; vina ili mraka, tableta ili tišine. Dovoljno sam mlada i uobražena da verujem da me voliš. Pitanje je šta ćemo sa tim?   Thu, 04 Feb 2010 20:25:00 +0100 https://www.blogoye.me/cvetukamenu/75279/ Dođi!   Dođi da pravimo snove od suvih grana jesenjeg pruća. Posle ćemo tragove po koži, gasiti poljupcima.   Dođi!   Igrajmo se  mrtvim lišćem. Balada se noćas lepi za moje ušne školjke. Duhovi sa zdenca neispunjenih želja, ubijaju  stražare i varaju pijane čuvare. Krvare mi po nepostojećim rečima, utisnute tvoje usne. Nosim ih na bedrima; kao amanet i znak. Noćima ih, pijana šetam, praznim, mračnim ulicama. Moja bedra i utisnute tvoje usne.   Dođi! Šetaćemo zajedno, moja mrtva pesma i ja i moj mrtvi Pesnik.   Samo dođi, priznaću napokon sve te naše zablude, toliko velike, da od njih možemo napraviti vatru veću od Ljubavi.   Dođi! Izgorećemo zajedno, pristajem da budem pepeo, raznesi me posle po neplodnim poljima i prospi po mrtvim, visokim šumama. Ti ćeš biti samo dim, ovaj poslednji, što sam  samilosno uvukla u pluća i izbacila niz  crvene usne dok sam žar cigarete prstima ubila u staklenoj pepeljari naše mrtve ljubavi.   Dođi!   Jer,    Posle ćemo tragove po koži, gasiti poljupcima. Sun, 10 Jan 2010 18:56:00 +0100 https://www.blogoye.me/cvetukamenu/74225/ Poželim da pričam o tebi. Poželim da te vidim. Da sednem na voz i odvedem te da šetamo trgovima. Da razgledamo novogodišnje šarene izloge i smejemo se našem odrazu u hladnom staklu. Za Božić kupila bih ti gitaru. Ujutru kad se probudiš, sjuriš se niz stepenice i u kuhinji za malenim stolom dok ispijamo prvu kafu, sa tornja odzvanja podne. Meni ne treba ništa. Ništa novo. Videla sam neke slike. Prekrasan Božićni bor. Sa hiljadu i jednom sijalicom. Žute su i trepere kao zvezde na umoru. Tinjaju i svojom svetlošću boje meda, prisiljavaju me da poželim fotografiju sa tobom pod tim borom. Zamišljam kakvu imaš kapu. Kako ti je pahuljica pala na obraz. Kako sam podigla dlan i kako sam ga spustila na trag pahuljice. Kako su ti obrazi hladni. Kako me držiš za ruku i stiskaš mokre i hladne prste ispod rukavica. Bor nad nama svetli. Prekrasan Trg. Prekrasno decembarsko nebo. Još uvek tipkam tiho, sa tvoje tastature i bojim se da se ne probudiš. * Sedim na svojoj terasi. Hladno je i mračno. Uskoro će noć. Ceo dan ne izlazim iz kreveta, pa mi pogled sa terase vraća neku vrtoglavicu, kad bacim pogled na snežne krovove. Još uvek sipi sneg. Prokleti decembarski sneg. Iz prokletog decembarskog neba. Pomalo sam umorna. Ni traga oholosti i bahatosti. Nikakvog kratkotrajnog, utešnog opijata. Jednostavno te želim. Sada i ovde. Može i tamo. Na tom trgu, sa okićenim Božićnim borom. Previše je hladno. I ne mogu sedeti predugo na hladnoj terasi. U decembru nebo je neobično, a zvezde su prevelike. Najveće. Mon, 04 Jan 2010 16:16:00 +0100 https://www.blogoye.me/cvetukamenu/73837/ Noc je. Mrak. Modre oci i san. Mirise jako. Jace od prave kise, sto se skuplja na brazdi, izmedju dva sveta. "Hvala za sve.. ipak nemoj..."  A ja plačem kao da su me probudili na silu i rekli da si otišao.... Wed, 14 Oct 2009 16:57:00 +0200 https://www.blogoye.me/cvetukamenu/69481/ Počinje da duva Božanski vetar. Onaj što ume da potopi flote. Ili tako nešto. Da li znaš za osmeh u kome se može umreti? Sigurna sam da znaš. Zgrčiš lice, usne ti bride, imaš osećaj da ih je neko poljubio, obrazi ti gore, imaš osećaj da se na njima vide tragovi prstiju. Tu je onda taj smešni, umirući osmeh. I ležiš budan, pijan i sam. Od vetrova imaš samo huk. Božansko nestaje. Još uvek ležiš. Mantraš. Misliš da govoriš. - ja sad mislim kako ti izgledaju usne. Drugi i treći dan, mnogo su gori. Telo jedva pokrećeš, mada imaš osećaj da nešto radiš dok ih u mislima siliš da prave neke radnje. Između dve tablete, biraš ipak kafu. Voliš u normalnim stanjima posebno ukus one prve. U ostalim stanjima sve su bljutave i ne znače pokretanje uma. Znače rutinu. Dlan na čelu, pridržavaš glavu, dok pogled se vraća na krevet u uglu. Razmišljaš kako izvesti bezopasnu egzibiciju bega, sa ćebetom preko glave. Mrzim što znaš moju tajnu. Kako pod jastukom ponekad prestajem da dišem. Ništa strašno. Naučeno je da traje koliko je bezopasno. Ti posle dođeš. I ja se smejem. To je onaj umirući osmeh na početku. Ti imaš grižu savesti. Ja imam osećaj da sam negde ostavila kišni oblak. Sa porukom. A ležali smo sinoć jedno pored drugog. Bride mi usne i mantram da ne boli... Thu, 17 Sep 2009 19:58:00 +0200 https://www.blogoye.me/cvetukamenu/68521/ Ipak, želim da tako počnemo. Da pustiš muziku koju volim. Znam, ne znaš koja je to. Možda bi mogao Queen, ali to me podseća na njega, na mamurluk. Na neke druge snove. Zamišljam kako mi na temenu razvezuješ skupljenu kosu. I ona se rasipa. Meka i glatka, klizi preko tvog dlana. Zatvorim oči. Tamno je. Kada jače stegnem kapke male zvezdice svetlucavo se udaljavaju. Nije lako. Počinje da mi u glavi bubnja. Nismo otišli ni na mexičko pivo. Nismo se ni zezali u sutonu na nekoj plaži. Nisam ti pokazala, još, kamenčiće što sam ih skupljala, raznih oblika, gledajući ljude kako se smeju. Zavirivala sam u njihova lica. Moja omiljena igra. Ko je od njih istinski srećan? Kasnije, bežala sa plaže u hlad internet caffea. Tražila, a još nisam bila svesna šta. Tebe sa druge strane? Znam da nisi mislio na mene. I ja onda nisam mislila na tebe. Sinoć jesam. Mislila na to, kako si možda otišao kod svoje devojke. Pitala se kakve su njene oči? I način na koji se smeje. Pogled. Da li je i njen pogled mazan? Da li sam ja sinonim za maženje? Toliko krhka, da si poželeo da staviš svoje ruke na moje lice. Otresam sve te misli, gasim kompjuter, govorim sebi da mogu, ti si samo nick, ja sam samo nick. Smešno i postiđeno bih se osećala da samo i malo možeš da zaviriš, ovde ispod mojih misli. Ipak, to me ne sprečava da zamišljam kako negde postoji stepenica na koju bih volela stati. I zatvoriti oči. Samo na jedan tren. Zamišljam kako mi sa temena razvezuješ skupljenu kosu. I kako se rasipa po tvome dlanu. Kako može da prevari malo romantičnog maštanja. Tako me opuštaš. Tako se lepo smeješ. Tako se slatko izvlačiš. Tako me tvoja poruka sludi - Nije moguće da spavaš!!! – Nije, a ja se pitam, zar bi trebalo da ti kažem, želela sam biti sa tobom? – Fri, 28 Aug 2009 21:26:00 +0200 https://www.blogoye.me/cvetukamenu/67930/ Tražila sam te... U jpg formatu poslaću ti suze. Obriši ih. Dlanom. Poljubi me. Usnama. Razmaži mi šminku rukama. Crno.   Tue, 25 Aug 2009 09:39:00 +0200 https://www.blogoye.me/cvetukamenu/67825/