Probudila sam se sa osecajem gubitka. Prvo ovogodisnje jutro. Stan je prazan. I cudna hladnoca odbija se o njegove zidove. Glava pod jastuk. Cvrsto zatvaram oci, negde fale jos komadici memorije, trudim se da pokupim sve sto fail, da se setim. Jastuk do mene prazan je. Ne znam je li to dobar znak? A znam da nisam pila, mada bi novogodisnja noc to sasvim dobro opravdala. Secam se kroz san, svih onih dobrih zelja –

-         lepo se provedi, lepo se obuci, uzivaj, opusti se, srecno, sve najbolje….

Secam se da sam htela… Tebe u ponoc poljubiti. Sve sa zatvorenim ocima. Zagrliti. Secam se da sam htela…

Mutno je jutro. Preseceno. Sile me na radost. I ocekuju nemoguce stvari od mene.

Bacam pogled na prozor. Jos na njemu svetle male, sarene sijalice. One me teraju na osmeh. Zato sto su sarene, I briga ih za prkos hladnog januarskog dana. Briga ih, sto ja jos lezim u krevetu. Briga ih sto sam izgubila nocas vezu za svojim imaginarnim svetom. Sto sam zaspala pre ponoci. Nisam mogla. Niti htela. Biti sama.

Ne zalim sto nisam htela biti sa njim.

Divna je to bila noc. Novogodisnja.

Ovogodisnja.

Svaka sledeca.

Onda shvatam… Ustajem brzo, teram tu malu, placljivu sanjarku. Pod tepih, pod krevet, ma gde hoces.. samo idi.. Idi.

Trazim nju, Sofi. Tusiram se hladnom vodom. Gel za tusiranje, krema. Glatka koza. Parfem. Mexx. Nov. Poklon. Svidja mi se. Ime.

Oprosti mi – molim u sebi.

Oblacim se. Zatvaram sobu. Zalupila sam vratima. Stresla se tisina. I pogledala me u oci.

-         No?

-         Ne pitaj me bar ti!

 Sapcem joj i odmahujem glavom. Slezem ramenima I smejem se sama sebi. Prolazi mi kroz glavu, da sam malo “pukla”, ali sam svesna da nisam. A znam I zasto. Previse sam puta videla kako to izgleda zaista. Ne  zelim da se secam.

Uzela sam svoje suncane naocare. Trebace mi. Kao u nekom filmu, pred ocima mi se stvorila slika. I vratila memorija. Prvi samar.

- Ne zelim da pamtim.

  Ni da oprastam.

  Ali jesam.

Skupljam sve stvari u torbu. Odlazim.

Na prvu stanicu. Hladno je. Sal oko mojih ramena. Leprsa. Pogresna rec. Leprsa. Neke reci necu vise upotrebljavati. Hladnoca me tera da udjem u malu zagusljivu prostoriju na peronu. Gledam tvoj broj… I spustaju se trepavice. I skliznila je suza. Sta da ti kazem? Da te volim?

Znas.

Neki stranac, pita me za upaljac. Dizem glavu I dajem mu. Pali mi cigaretu. I sebi.

-         Putujete?

Meskoljim se na stolici. Ne volim razgovore sa strancima.

-         Izgledam tako?

-         Kako? - pita me

-         Pa kao da putujem?

-         Pa .. na stanici.. prvi je.. upitno me gleda.

-   Ne, ne putujem, ispracam nekog.. ustvari vec je otisao..

Ustajem.

-         Hvala za upaljac! Dobacuje mi dok odlazim.

-         Nista, sitnica, srecna Nova!

Odlazim napolje… Peron je pust. Znam, neces doci.. znam ni ja necu otici… Ipak… januar je…

Nema snega. Samo je vetar hladan. Gori od tvog. Ovaj je sa severa. Onaj pravi sto tera ljude da se zavuku u sopstvene snove.

Jedna devojka prolazi pored mene.

Mirisi Mexx.

Ima plavu kosu. Smeje se.

Mogla bi biti ja.

?

“Cekam te nocas.

Dodji.

Volim te.”

Komentari:

Pošalji komentar

Super ti je post....
ljepo pišeš...
svaka čast!!!

Poslao WhiteKnight u 19:31, 13.7.2009 | Link | |

hvala ti

Poslao kamenicvet u 06:41, 14.7.2009 | Link | |

Pošalji komentar

<< Sledeca strana | Home | Prethodna strana >>