Možda sam se mogla odbraniti. Sačuvati i spasiti. Možda sam te mogla odgurnuti, silovito, da tresneš sa zvukom od koga bi se zatreslo pola moga sveta.

- Ali nisam se mogla rastati od tvojih pogleda. Što su snagom iz koje se rađala svaki dan, u meni ista , sasvim ista neka ljubav, pažljivo građeni momenti "za poneti".

Mogla sam vrištati, tražiti pomoć, oholo okrenuti glavu, gurnuti te u ponor zaborava. Možda sam mogla ponosno i uobraženo u svojoj samoobmani sada, sedeti na nekom pedijastalu i biti savšena, dobra i lepa.

- Ali nisam se mogla rastati od tvojih muških šaka, čiji prsti po meni igraju najdivnije ovozemaljske ritmičke igre. Čak se ni ne kajem posle. 

Možda sam mogla biti poput junakinja sa slika na zidovima prastarih kapela. Sa zvonicima koji ječe kroz noć. Tužno, kao da mole. Ali se nikada ne daju dotaknuti. Nedodirljiva. Dok umiru u svojoj savršenoj lepoti. Ipak same. 

Možda sam mogla... Dok se zvuk poput otrova lepi po rasutim snovima, dati da mi se brišu suze.

- Ali nisam se mogla odreći;

Da mi gledaš u dlan. U krivudave linije na njima. Sa čežnjom, da mi otkriješ gde me to vodiš? Gledam te. Hoće li išta reći?

Prebrzo gorim. Ti ponekad čisto iz hira, pustiš svoj  dah da pomogneš da se žar održi. Prebrzo se topim. Poput voska što kapa. Pečeš me po prstima.

Samo žudim.

Da me odvedeš.

Ne moraš daleko. 

Postoji linija zaborava. Još za nju nije vreme.

Ljubavi, ljubavi.

Odvedi me u prodavnicu gde se kupuju snovi. Ne dozvoli da te tako dugo molim.

Komentari:

Pošalji komentar

Eh, moj Kameni Cvete...

Lijepo pokazuješ svoju nježnu Dušu!

Ćao!

Poslao Svemirko u 19:26, 21.3.2009 | Link | |

Poslao Anoniman u 11:26, 5.10.2009 | Link | |

Pošalji komentar

<< Sledeca strana | Home | Prethodna strana >>