Moja misija rupa postaje tesna. Upalsen pre petnaestak godina skrio se unutar same ljusture svoje I samo po koji pipak pokazuje. Uplasen sunca I trave. Nema sebe ni na papiru iako se ispisuje svakoga dana. Nestalan oblik njegovog tela natalozio svoje cvrste oblike na samo dno odvratne ljusture. Ustezuci se od sopstvenog bola I ustezuci se od tesnoce blede ljuske ostao zarbljen sve do danas. I danas. Ona ga gleda. Govori mu. Svoje vesele ruke mu pruza da ga sjedini I izvuce, a on cuti I svojim ogromnim ocima gleda u njen svetlucavi nos. U njene velike, vesele oci. Praveci se da je sve preurednjeno, setajuci po svojoj basti bez ogrtaca prihvata je u narucije. Starsno je ljubi iako to nije ona, iako su krila prazna. Pomislja. Zamislja. Na jastuku njegovih usnulih kolica za park, kamen. Mozda onaj sa zdanja iz mladosti njegove njoj tako daleke? Mozda sa dna jezera gde rastu svi oni lokvanji iz njegovih prica o njoj, o njima? Mozda ocvrsli delovi njegovi sa dna ljusture u kojoj se razlivao. Razliva se. Zgrabiti ga I nestati. Kamen. Mogli smo proziveti divne stvari, ali nismo. Mogli smo biti, ali nismo. Postojali smo, ali kao da nismo. Ne! Jesmo! Moglo je biti goreo od samog pakla, mogli smo sebi napraviti gore, ali nimso. Koliko je bilo pametno trovanje tudjih dusa sopstvenim zatrovanim isto? Ona zna odgovor o svojoj slabosti.Ona ga zna I svoj poraz skriva kao ja sopstvene ocvrsle ostatke na dnu ljusture. Cija je ljustura jaca? Moja sto gradim je zivota veci deo ili njena, nova, meka, privremena? Iz mene cure reci kao sluz iz ljusture koju zelim da prospem. Zelim I ona zeli, pomaze mi. Oa sve vidi I svemu je veci kralj od bilo cije ruke koja je milovala sve lokvanje povrh mojih glava koje su se rasprskavale nad ocajnim jastukom u kolicima za park. Park svetlosti ili tame ...

''Bez poklona, cestitam, ljubim strano telo, a srce ljubi starog znanca, vecnog drugara, pesnika... '' To su tonovi vetra koji je pevao kada smo se upoznali. Neverovatno je koliko ljudi mogu dobro da se upoznaju, fascinira me cinjnica da prijateljstvo pocinje da se gradi samo od stiska ruke. Da li smo predodredjeni I namenjeni jedno drugome, da li se trazimo I postoji li mogucnost da se nikada ne nadjemo? Neverovatno je koliko nista nismo znali jedno o drugom. Toliko smo razliciti, a toliko se dodirujemo negde u vasioni, izvan svih okvira I trenutaka stvarnosti. Nasa tela nestanu, razgovaraju, zanemare sve sto ih okruzuje, oci nam se gledaju, a srca potpuno predana drze za ruke. I tako nestajemo stalno, svakoga dana, sa svakim pogledom, dodirom, osecanjem. Svaki udisaj I izdisaj izgovaramo zajedno. Plesemo na vetru I kada smo daleko. Pevamo sa suncem I kada nas nema. Taj osmeh kada me ozari, nije nista svetlost dana nakon stogodisnjeg tamnovanja u poredjenju sa njim. Oci me prate. Uvek. Tu su, cuvaju me. Njene sake su carobne. Kada se doiruje po licu ostavljaju zlatni trag, jos zlatniji od samog lica. Kada ih osetim u kosi kao da mi se rodi jos jedan stih najmilije pesme sa ukusom poljskog cveca I manga. Stisak malenih saka me vraca na put, u zivot I vadi iz svakodnevnog koloseka. Vodi na najdivnija putovanja I vraca u kalup kada covek zadje za ulicom. Ispod sesira malenih ruku, klasje. Ljubim to klasje u noci, po jutru, trazim opravdanje , ali ga nema, ona to razume. Ona je majka, kao majka velika kuca, srce sa bezbroj mesta za stajanje, ona ima svoju tajnu, prijatelj sa visim smislom I neko sa kim ta rec dobia kosmicki znacaj. Senka koju imam bilo kako da sam odeven I korak bilo koje cipele da pratim. Sigurna, jaka, kao kamen na dnu prirodnog jezera jaka, presijava joj se koza kao zlatnoj ribi kada se u dubokoj, vodi punoj slobode, prcaka. Ona ume da pliva u vetru I zna kad da stane, podanik svetla, podanik suze I zdanja moje kristalne palate. Najvisi kristal kada dotakne on bljesne, prasne, vine se, nestane. Nestaje onako kao I nasa tela kada idu da bi zanemarila ovozemaljsko I predala se vecnoj lepoti I putu za srecu. Ponekad osecam zagrljaj njen vise nego bilo kakvu srecu. A evo, vec se godinama I znamo!

Moj duh luta, lebdi, baulja izmedju onoga sto jeste I onoga sto treba biti. Nestalan, razmaziv, porozan oblik mog tela, kao cekicem usitnjen prah, bezlican lezi na sred hola betoniranog zdanja.

Drhti.

Komesa se, bori. Zarobljen u sopstvenom skrovistu, zarobljen I sputan. Svestan I tih.

A vristi!

Nestaje mu imena koje poziva I gubi noge. Oslonac mu se poljuljava. Lezi. I dalje nepomican, nem. Zatvorio oci. Nema ih. Cime gleda?

Opipavajuci prostor oko sebe svaljujuci sve na par kilograma svojih malenih ruku, nestaje.

Vraca se, nestaje.

Bezizlazno vapi za slobodom. Bezuslovno je zeli, ali je nema. Odlazi.

Vraca se.

Ponovo je medju zivim duhovima koji oko njega lete.

Poziva, koprca se medju javom I medju sopstvenim zeljama snenim, umornim od cekanja, umornim od sve te prasine na njima.

Poziva I ponovo ga nema.

Evo ga, dolazi, misli, lezi, dise ponekad, place. Jeca.

Stklene perle sa niti njegove srzi njegove bezimene klackaju se. Govoreci pesmu sopstvene boli, govoreci stihove u razdoru posvecene njegovim umornim ocima.

Utsaje, plese, sedi, ponovo plese, nema ga...

Odustaje, nikada!

Nema te reci koja bi ga sprecila da nepomicno lezi na hladnom betonu tog hodnika prepunog utvara. Nedostaje mu on, sam sebe zeljan, plutajuci na tudjim snovima propada u sopstvenu javu.

Odlazi, ponovo je tu.

Budan.

Zaspao je.

Stisak malenih ruku.

Iskocili iz koloseka, dnevnog reda I postovanja. Uskocila davne godine kada sam bio klinac u nesto sto se u mojoj glavi zove jad. Nestala si negde gde mehurici preuzimaju primat, negde gde ispod zatvaraca ne cujes moj I njen vapaj. Poziv. Nestala onda kada prva travka raste I obuzima nam poljane, onda kada oko sija I leptir zuji nasim glavama.

Sta sada zelis? Cije ruke trazis?

Moje su vec stare da bi ih milovala, a sva moja bol I suvise teska da bi se o njoj raspitivala I zelela je.

Nemoj.

Nemoj ponovo da glumis balon od sapunice. Ti si jedina koja ga iznova pravi iako je puknut I nema ga. Za mene ga odavno nema. Kome si posvetila svoje oci, kome si davala svaki dan probudjen u neznanju gde sam I sta radim? Ko je umesto mene I nje tebi osvajao puteve, a ti njemu davala svo zlato iz svojih belih grudi, razliveno, nemo, kao pecat od parafina, nepomicno.

Ponekad izgovoris da nekoga volis, a utapas svu svoju ljubav u nesto cega vise nema.

Cega nije bilo.

Odbacen od tebe, napusten, bled, sedim. Sedim vec desetinu godina dana I mislim. Iako bezim ipak mislim. Trcim svaki dan sve brzi , ali ipak mislim. Ne smem da stanem jer ce mi se svaki komad tvog noza surovo zabosti u ledja. Preseci. Polomiti se. Ne znam.

Tvoje bledo, pretuceno lice vidjam nocu, samo nocu kada dolazis I kvaris mi san, cinis ga jos praznijim nego sto jednom polu coveku san moze biti. Ustajes sa stolice preko puta I dodirujes mi lice svojim koscatim I suvim rukama, govoreci neke reci koje od tebe ne razumem. Neke reci za koje ne pamtim da si govorila dok sam mogao da te cujem. Onda places.

Placemo zajedno, iako ne vidis da I ja placem.

Ustajes, onda te ponovo nema I ja zatvorenih ociju lezim. Prazan. Spavam.

Ja nikada nisam bio klinac.

Krivcu mog nedetinstva!!!

... .Da veceras samo mogu da udahnem njen pokret. Da se sklupcam pod njenim rukama I da cutim. Da udisem svu lepotu koju pruza I da gledam sve neznosti koje odisu sa njene koze, da ih osecam. Da budem siguran u ono sta oseca, da znam da ceznemo za istim stvarima I da znam da me voli. Onako cisto, onako bezuslovno, onako veliko kao ja nju. Da mogu da je posmatram kako se sprema za spavanje, kako skida sminku I oblaci najlepsu spavacicu, oblaci sebe. Da je vidim kako se umiva I spira protekli dan ne spirajuci mene sa njega. Da mogu da je poljubim za laku noc, u celo , u oko u donju usnu. Da zna da sam tu I da moze mirno da spava. Da joj ugasim svetlo I skolonim knjigu sa grudi ako zaspi nad njom, premorena. Da zna da me ima I da bdim I kada spavam. Da mogu da je gledam kako se kupajuci u mesecini meskolji po beloj, cisto beloj posteljini trazeci moju ruku da je zagrli, za bezbriznim snom tragajuci. Da znam da cu se probuditi pored nje I iznova je posmatrati kako se budi I u sobu udise zivot, udise sunce ne otvarajuci prozore. Da mogu da se kupam u njenim sanjivim ocima I blazim u glasu koji toliko volim, rastapam na usnama I poznatom osmehu. Da samo mogu da joj sapnem nekoliko reci za dobro jutro I meni bi odmah bilo dobro I da me bez reci isprati. ...

Poznajem te onoliko koliko si mi dozvolila da te upoznam,skroz...
Mislim da postoji i nesto skriveno,ali ne mora uvek sve da se
kaze.Kada precutis vidim i osecam!
Vrlo cesto prepoznam ono pokretacko,snagu i srecan sam zbog toga.
Prepoznam gotovo uvek,tvoje oci znam bolje od svojih!
Osetim i primam je kao da je i poletela svestan toga da ne izgovoreno
nije i ne receno krisom,onako kako samo mi znamo...
Mislim da jesi jaka,stabilna i odlucna,da ne moras protiv sebe jer
sama sebe vodis pravim putem.Verujem u tebe i tvoje odluke!
Osecam sada vise nego ikada,potpuno predano i sa neiscrpnom zeljom
igram svaki nas tango!
Naravno da ih znam,uvek ima nesto besmislenije ,neka te one ne
opterecuju,a neka ti budu motiv da ih i sama prevazidjes.
Svestan apsolutno svega sta si ti i bas takvu te volim,bas takvu kakva
jesi,bas takvu zelim da dodirujem po obrazima dok se smesi!
Dozivljavam te kao nesto sasvim prirodno,opipljivo,nesto sa ogromnim
srcem koje prasta,nesto sa ocima koje samo gledaju pravo,kao spavalicu
i velikog radnika,kao nekog ko je spreman da se zrtvuje za dobrobit
svoje druge polovine,kao nekog ko ne misli samo na sebe,kao nekog ciji
mi stisak ruke neizmerno prija kao i pogled, kao nesto uzviseno i
nesto sasvim jednostavno,dozivljavam te kao tebe samu...
Volim te od spica tvoje patike za balet i kada je na tebi i kada nije
do razbarusene kose od mojih prstiju,volim tvoju dusu i tvoj
pogled,tvoje reci,tebe celu!!!
Znam da osetim kada sam ti potreban i kada ti falim,zelim da budem tu
uvek i da kada god pozelis budem vetar na tvojim usnama...
Znacis mi toliko da sam spreman da zanemarim pisanje zbog tebe i da
krenem camcem i veslom do najdaljeg jezera da ti donesem lokvanj belog
cveta!
Potrebna si mi vise nego ikada i vise nego ista,zelim i mogu ti sve
reci,potebna mi je tvoja senka kada si daleko i tvoji pokreti kada si
pored mene!!!
Volim te potpuno ,bez granica i razmisljana.Dovoljna si mi u danu koji ide....

Dobro poznati lik u ogledalu nestaje!

Ponovni stisak malenih ruku-nada!
Pogled zvezdanog sjaja-zelja!
Dodir vecitoga milja-zudnja!
Rec,duboka,okeanska-snaga!
Daljina,neprestana,premostiva-motiv!
Korak i akcenat,pirueta-moc!
Kisa na kozi,sapat kraj uha-blizina!
Cvrst oslonac,plocnik na sredini-potreba!
Stih,uzburkan,a sazet,snazan-volja!
Nemati pa imati-pobeda!

Nada za sve.
Zelja za tobom.
Zudnja za pogledom u dugim nocima.
Snaga zbog tebe.
Motiv-ti.
Moc od tebe.
Blizina sa tobom.
Potreba nepresusna.
Volja nikada jaca.
Pobeda nad zlom.

Ponovni stisak malenih ruku za sve.
Pogled zvezdanog sjaja za tobom pusten...
Dodir vecitoga milja tako potreban.
Rec,duboka,okeanska daje je.
Daljina,neprestana,premostiva zbog tebe.
Korak i akcenat,pirueta od tebe dati.
Kisa na kozi,sapat kraj uha sa tobom.
Cvrst oslonac,plocnik na sredini nepresusno postijani.
Stih,uzburkan,a sazet,snazan,nikada jaci!
Nemati pa imati nad zlom uzdignuti.

Dati smo ima na dlan, njihov ogromni dlan ...

Mali, sklupcani, odjekom u njihovim grlima najezeni.

Dati smo ima da nam kroje lica, iako su nalicija nasa bela pokusavaju I njih skrojiti.

Ponekad veliki, mi, sarenog pera perjanice nit, samo kada nam dozvole.

Uzimaju nas iz nebeske fioke, uzimaju nas I ne vracaju ...

Osluskuju samo nase vapaje za srecom koju nam prividno daju da bi istu rusili ...

Uzivajuci u srusenom gradu nasih misli cerekaju se I bole u nasim ocima, kozi ...

Praskaju im glave kada smo srecni, a onda praskaju I nase.

Bivaju na najvaznijim mestima nasim bojeci ih u vesele boje, crnom prekrecuju.

Gorcinu nase pljuvacke tkaju u vesele decije oci.

Razdragane ruke razdrazuju jos vise pa makazama umesto noktiju

prste nam seku.

Stvarnost nam pretvaraju u san koji oduvavaju sa istog im dlana

na kome smo sklupcani lezali nemo.

Sada jos vise nemi, isecenih prstiju, zlopatimo se na usakloj reci.

Ne pijemo vodu, jer su nam je prosuli ...

Ne jedemo hranu jer su poceli druge da hrane.

Dati smo im cisti, ne isprljani, bledi, nebojeni .

Ova oteta zemlja...Ova tikva sa dubokim korenima,prazna tikva,napukla...U njoj i vazduh jenjava.Male ptice,insekti,mi i druge zivotinje bitisemo jedva pod okrivljem kaveza sa zapadne strane.

      Napukli juzni deo ovog cabra u kome se svi kovitlamo propusta,jede,nosi i odnosi!Srahujemo danonocno da se izgazena cipela ne otvori kod prstiju pa da sever postane cetvorostran,a centrala sa pozivnim telefonskim brojem 011 BP.Nije,ako ste pomislili, to skracenica od neke lepe,strane,melodicne reci.To jeste nastalo posredstvom stranaca,ali se jednostavno izgovara Beogradski Pasaluk!

I tako bauljamo po usko ogradjenom prostoru kao merino ovce (Ili su one previse rasne za nas pojam?),a klepetuse odzvanjaju sa mnogih vratova.Ovan na ovna ,pa ko je jaci.Kao u prici o dva jarca...Ugaze sve pod sobom,a lakovernim jaricima ostane...Kada bolje razmislite moze se izgovoriti sa nekim sumim u glasu NISTA!

I tako puzimo od danas do sutra i od sutra do danas,a crvena kisa pece u beonjacama,a avlija blatnjava,strma pa na kraju potok....presusio!Od same pomisli na velelepni pejzaz hvata te jeza,a ti cutis jer akcije od obecanih metalaca ostvaruju ti san.San koji sanjas dok stojis u redu za mleko i hleb, i slusas kako se nekom prohtelo da ti kosu opere bombom ili da te posalje na putovanje u luksuznom traktoru sa velikom prikolicom da ne moras mnogo da se guras sa ostalim napacenim avlijanerima.

       Zatoceni smo!A odjek nasih jecaja upija iskolacenost ociju onih drugih koje porez,to vam je onaj veliki ker koji laje na tri meseca,ujeda za nogu pa preko butine pravo do guse.Onda te tako gusi i stoji ti za vratom,a katanac klikce kada te vode u tamnicu i cuka ti po slepoocnici kao cekic za sitne eksere.Ako...Ma,neka! Dokle god fudbal igrali rukama,a pecali na struju bice i gore.Samo nam ostaje da se nadamo da ce nasi sjajni atleticari,olimpijici oboriti rekord i ugurati nas u Evropu do velike mature u junu,nasih cukun unucica!

 

Ima jedna klupa I na klupi covek. Preko puta, u zelenom parku, druga klupa. Na drugoj klupi ima jedna zena.

Pisaca masina. Prasina. Zuti papir I starinski auto u dvoristu. Miris pokislog lisca siri mu nozdrve. Popadale figure od poslednjeg zemljotresa leze nepomicno. Prvi je koji ulazi u ovaj stan posle gozbe. Pocepane novine ispred kamina, datum na njima vec bled. Zuti secer u casi na balkonu I skorenjena kafa u soljama. Paucina. Nit staklenih perli bespomocno njise svoju lepotu. Vapaj klatna na starom satu I skripa ormara sa trulim dunjama.

Covek I zena se gledaju, u parku zelena trava nepomicno njise im reci. Gluve, neizgovorene, trepere u njima. Izmedju njih staza, plocnik I retko drvece, premostivo, sve lako! Gledaju se, smesak zene ispod sesira.

Koraca ka spavacoj sobi. Uredno zategnut krevet I otvorena ladica od komode sa porcelanom. Treperi mu grlo, a oko sve uze. Sa jastuka iscezao miris, nepomicni portreti, I oni sklopili oci. Prokleta tisina! Satenske trake, obesene o abazur iznad porculanskih lutki.

On podize ruku kao da zeli nesto da joj poruci. Podize glavu, zeli da ga cuje, ali ostaje nem. Medjuprostor ostaje prazan, seku ga ljudi sto tuda prolaze. On pomera nogu I nabor na keper odelu mu se pomera, dobija novi oblik. Njen sesir pada.

Grca sve jace, svuda u gluvoj tisini cuje poznati smeh. Odzvanja. Gusi ga, a milo mu je. Gorcina u tom gozbom okrnjenom ovalu. Jeca!

Zena ustaje. Covek neugodno zakopcava kaput, ustaje I on. Dva stranca koji se toliko poznaju, blizi su za jedno ustajanje I za jedan covekov korak broj cipela cetrdeset tri. Zena otkopcava torbu.

Ko pozar u njemu rasplamsala se zal, jeca sve jace, ko kimbal koji jeci njegovo je srce. Njene pomicne ovi sve su mu blize.

Stisak ruke na plocniku. Vreme staje. Razgovaraju tako prelazeci sa teme na temu bez reci, govore nemo I dobro se razumeju. Jezik u srcu I pogled je dovoljan. Zena vadi iz otkopcane torbe uvijenu kutiju I stavlja mu je u saku. Poljubi ga u celo. Potrazi svoj sesir, blazeni dodir razvi se po celu I... Covek, lakog koraka, koraca ka zaduzbini. On voli!

Neizdrzivi osecaj praznine. Steze saku sve jace. Urezuje mu se!

Sobe sve manje, a telo sve teze. Drugom rukom cupa kosu dok se niz zid spusta ka podu. Odzvanjaju bol I plac. Pomisao na stisak malenih ruku zene sa sesirom na plocniku. Pogled ka svemu, krik. ,,Odvedi ovu napacenu dusu tamo!''

Bez snage saka, pusta stegnutu burmu. Ko odjek zvona, tako snazan udar, zveket o pod. A smeh sve jaci a zubi sve blizi. Dodir po celu. Vapaj!

Izguzvano keper odelo. Imao ga je oba dana!

 

Ovo gluvo doba, zidovi oronulog tamnovanja, precage po plafonu I nit crvenih perli, kao krv crvenih perli jece, praskaju.

Coskovi obojeni neveselim tonovima, skripa suza po cerovoj kori I rovac delje kroz napuklu zemlju na utabanom podu, a nit crvenih perli raznjihala svoja krila I strah uteruje!

Skripa hiljadugodisnjeg kreveta I kap vode iz cesme, glas tamnovanja.Ova srz srzi propasti, ova bezimena odaja sa toliko naziva, ova ploca nemog glasa, ovaj vrt uvelog zdanja, kasika u rupi I izvor na vrhu planine bez podnozja, voda koja nikuda ne putuje I sum upijen resetkama u nizu...

Nit crvenih perli. Klatno!

Naprotiv, tebe jedino i cujem kada mi govoris... Da li je sreca nasa odluka? Verovatno da jeste. Koliki je put spoznaje prave srece? Kakav je? Tezak, pretezak.... Zasto uvidjamo da smo nacin spoznaje promasili tek onda kada ona i sama dodje? Zasto ne dobijemo ponekad nagradu pa da sledeca stvar bude jednostavnija od one prethodne? Zasto nas siba sa svih strana misleci da cemo tako biti jaci, a mi sve porozniji, ljuljamo se na vetru i kao nit staklenih perli na ivici da prekinemo strunu koja drzi nase delove i koja klati nase nesigurne visove?

Zasto sam te sreo? Da budes jedino o cemu kvalitetno pisem? Nisam. Zasto?


AMD

Ma gde bezim I iznova se vracam? U cije ruke moje putuju nocu I usne se vracaju ljubljenije no ikada?

Cije mi vlasi sopstvene zlate?Gde si nocas, koliko daleko od dodira mojih? Da li ti je isto kao nekada dok lezis kraj njega, osecas li istu onu ljubav koju si osecala I one prve noci kada je prodirao u tebe I prozdirao te svojim urokljivim ocima?

Da li si sa njim ista ona od pre I ona koja mu je do nedavno kuvala rucak I prala kosulje pred put na koji si veselo zajedno sa njim odlazila, a sada se trudis da svaki sa sto uverljivijim razlogom eskiviras?

Da li ti je scre puno ili je tek sada prazno?

On nije prestao da se raduje povratku sa puta, ponovnom susretu.

A sta je sa tobom? Treperis li kada te dodiruje ispod posteje, ili se gadis sama sebe, gnusas svojih prljavih postupaka? Da li ti se prevrce zeludac I povraca hrana koju si sa mnom doruckovala?

Govorila si mi da ste savrsen spoj, sta bi? Da li je spoj jos uvek savrsen?

Unistavam li ti zivot? Obogacujem li ga?

Cekam te da se javis, svakog dana ista ocekivanja. Ja sam covek koji ceka, a ti odlucujes I vajas moj zivot u rupama svog, popunjavajuci kosmicki broj za jos jednu cifru svakog petog dana. A lokvanj sve bolje mirise!!! Ljubicasti lokvanj!

U mojoj dusi pozar, uzdigao se I viori ko sam car. Caruje! Ko slap plave vode zapljuskuje, hladi, vrelinom odnosi deciji zagor I preskakanje vijace na vrelom asfaltu u pocepanim, omiljenim, patofnama!Niti staklenih perli nad kolevkom nerodjenog deteta, praskaju, krici ljuti dobuju podom posutim od mleka iz bele dojke, nerodjenog ceda majke! Jecim, teatar duse prepun, smeju se maske na licima carobnjaka mojih naklonjenih tebi!

A on skuplja perjanice tvoje I udise tezi kristal iz vazduha no sto je onaj nas. A ti uzivas u velicini svoga tela na teatru, velicas sebe, pogledas ga kad kad, ja veselo pevam, a maske carobnjaka cute, nemo gledaju, izbezumile se... Teatar duse spava, mi spavamo, jeci prasina sa poda, nit staklenih perli uznemirava nam dolazecu smrt! On place....

... .Da veceras samo mogu da udahnem njen pokret. Da se sklupcam pod njenim rukama I da cutim. Da udisem svu lepotu koju pruza I da gledam sve neznosti koje odisu sa njene koze, da ih osecam. Da budem siguran u ono sta oseca, da znam da ceznemo za istim stvarima I da znam da me voli. Onako cisto, onako bezuslovno, onako veliko kao ja nju. Da mogu da je posmatram kako se sprema za spavanje, kako skida sminku I oblaci najlepsu spavacicu, oblaci sebe. Da je vidim kako se umiva I spira protekli dan ne spirajuci mene sa njega. Da mogu da je poljubim za laku noc, u celo , u oko u donju usnu. Da zna da sam tu I da moze mirno da spava. Da joj ugasim svetlo I skolonim knjigu sa grudi ako zaspi nad njom, premorena. Da zna da me ima I da bdim I kada spavam. Da mogu da je gledam kako se kupajuci u mesecini meskolji po beloj, cisto beloj posteljini trazeci moju ruku da je zagrli, za bezbriznim snom tragajuci. Da znam da cu se probuditi pored nje I iznova je posmatrati kako se budi I u sobu udise zivot, udise sunce ne otvarajuci prozore. Da mogu da se kupam u njenim sanjivim ocima I blazim u glasu koji toliko volim, rastapam na usnama I poznatom osmehu. Da samo mogu da joj sapnem nekoliko reci za dobro jutro I meni bi odmah bilo dobro I da me bez reci isprati. ...

Gde me to vodis? U kom pogresnom smeru koracam za tobom? Ima li putokaza napred, nastavljas li ili se boris da me ne vodis pogresno ponovo. Iznova I iznova osecam pogresnost! Sta si to u meni nasla, sta ima u meni sto drugi, isto tako obican svet nema, pa me zavodis I odvodis, krivudas moj put I posipas ga nekom cudnom magijom koja isijava srecu I zadrzava je za sebe? Imas li utisak da gresis koliko I ja? Gde gresimo? Da li je sve gotovo ili samo podseca na kraj koji nimalo nije blistav I svom nesjaju zapocinje novi, jos manje sjajan, pocetak.

Zapocinje? Odavno je zapoceo, izgleda mi, samo se pravim I ne primecujem da jeste.... zato sto znam cemu I gde vodi, znam koliko sam daleko od istinskih vrednosti I istinske pameti, ali I dalje zelim da krenem, put novih, dobrih stvari, put svetlosti koja obasjava, put mesecine blede ko sam deciji ten...

Govorila si mi nekada da se prave osobe cuvaju, da se ne rasipaju sa strane, da postoje da bi bile sa nama I da ih zadrzimo svom snagom... ja sam ih ispustao na svakom koraku, ne kazem, ispustale su I one mene. Ti si bila ispustena!

Ispustena negde gde se uza me priljubio strah. Od cega ni sam ne znam. Ispustena negde u malim dozama tvoje nestrpljivosti koju sam ja koristio kao alibi za izpustanje... Zaboravljena negde I onda kada nisi zasluzila. Beskrajno dobra I beskrajno uctiva, pazljiva, ali prevrtljiva. Nezaboravljena u senci nekog drugog zivota, ali isterana iz istog.

Danas tome treba pogledati u oci skoro svaki dan. Objasnjavati ti iznova I iznova o cemu se radilo I upetljavati se u sopstvene, iz dobre namere prema sebi I prema tebi, izmisljene reci. Umotavati se u nesto sto steze I samo po sebi narusava covecnost jedne mlade I reklo bi se zdrave osobe. Voleo bih da te vidim, da razgovaramo , da te ponovo imam ... Voleo bih razne stvari, rekli bi ljudi!

Pocecu da verujem da u tom Svetosavskom hramu ima neceg carobnog, neceg sto kada se kod njega nadjemo tera na najlepse trenutke...

Sedim zagledan u sunce I cekam, gledam u pravcima iz kojih obicno nailazi ili bi trebalo da naidje I iscekujem. Namerno dodjem ranije da udahnem malo zraka I uzivam u zelenili usred betonskog Beograda. Ponovo osecam bujicu, navire sve ponovo kao I prethodnih dana, blazeni mir, ljudi prolaze, volim da ih posmatram kako se lome da stignu do cilja I one koji beznadezno setaju obuceni u bezbroj sarenih boja na svakome jednako lose reasporedjenih.

Cekam. Ni jedno cekanje mi tada nije tesko. Cekam, a cini mi se da se vreme u svoj toj lepoti jednostavno zamrzlo, usahlo, prestalo, samo cekam....

Naviru svi ti ljubicasti lokvanji, sa svih strana, zapljuskuje ih voda, udaraju o moje obale I iskreno se zale na sve sto ih ceka I sto su prosli... Ona!

Pokazujem joj svet kakav je odavno napustila, lezi mi svojim laticama za vratom I njise oci, krupne, velike, ogromne, njene predivne oci! Ljubi me u vrat I govori tiho da je samo ja cujem. Moja je sasvim I samo ostaje na meni, ovih dana je samo moja, moja!! Koliko puta to treba da ponovim , a da cujem?

Moja!

Govori mi reci, oblizuje usne, osmehuje se, baulja mi po mislima, predajem se u svoj toj raspilavljenoj epohi strasti, citirajuci velikana koji stoji iz drveta I slika nase poljupce.

Uzivam u njenim toplim, meni velikim I vrlo vaznim recima koje mi se niz uvo kotrljaju I upadaju u prednji dzep kosulje raskopcane njenim prstima, dodirnuta dugmad na kosulji pucaju od pozude, a bele ruke mi trepere dodirivajuci njene gole potkolenice...

Izaziva me, a nije prikladan tren ni mesto u kome se nasa poludela tela komesaju iza tako velike betonske zgrade koja nam mesecima pruza zaklon I bitise godinama na istom mestu cekajuci da otpocnu nasi trenutci da dobije smisao svog postojanja, da joj udahnemo zivot, da je oplemenimo I ozivimo...

Neke reci mozda I ne zeli da izgovori, ali uspevam da ih izmamim ne bih li se okupao I umiljavao u svoj njihovoj lepoti koja mi pruza neopisivo zadovoljstvo I milinu... Kao beli I ljubicasti lokvanji pomesani u zatvorenom jezeru, gledaju u vedro nebo.

Nebo nije bilo oblacno, barem ne nad nama! Siguran sam da si videla!!!

Da li smo mi promaseni ljudi? Da li su nasi zivoti bledi? Sta ona radi sa mnom? Cega ima tu sto spaja dve neverovatno daleke I u isti mah bliske strane? Da li smo promaseni ako spavamo zajedno, ako se tako strasno ljubimo ne misleci o posledicama? Sta je u vazduhu tako tesko kao kristal sto udisu nasa tela I sto nas niz svako veliko brdo kotrlja sve brze I susrece tamo negde kod potoka koji se uliva u reku kojom plutaju beli lokvanji I njeni ljubicasti?

Sta ima u svakom ogledalu koje ne pokazuje razliku medju nama I u svakoj reci koja je istice neverovatnom oblinom? Ciji je osmeh ukraden? Njegov ili od njega? Ili stvara se samo za mene, drugaciji , samo moj?

Zasto me ima I kada ja ne zelim I zato moze sve nekom svojom, cudnom tajnom? I zasto ja mogu isto....? Obicni smo ljudi, iskrojeni na veoma poseban nacin, produzeni rukavi, visoke kragne.

Sta me cini srecnim? Ona ili mi? Ima li icega lepseg od pogleda kao sto je njen kada je zadovoljna I icega tuznijeg od pogleda u njenim ogromnim ocinma kada kazem ne?

Sta me cini toliko srecnim I posebnim da me zeli kraj sebe?

Beskonacan broj u svemiru I mi tako mali na planeti kraj potoka skotrljani niz livadu pred rekom sa belim I njenim ljubicastim cvetovima lokvanja.

Gde smo I gde isti mi , oni od juce , nismo?

Sta smo, a ko od nas I nije ono sto je jos juce bio?

Oci njene su lepse od svitanja kada me grli I ljubi u celo za pozdrav, a to isto svitanje najlepsi je deo dana od svih delova u ogromnom mesecu posutom polenom iz ljubicastih cvetova lokvanja, plodnih cvetova . Otisci usana na casi, mir kada zavlada sobom I mnom, uzdah pred stisak malenih ruku I ponovni rastanak kada se svako kida na pola I beskonacni broj u svemiru ostaje jos beskonacniji uvecan mirisom rastanka...

Zasto je moj pas toliko voli? Oseca li I ona svu ljubav koju primam od zene koja odlazi, na vratima silueta I sena, miris lokavanja, beskonacno udaljavanje svemirskog broja I psece, beskrajno tuzne I krupne oci... Laku noc I dobro jutro , sve u jednom mahu jer daleko je priblizavanje beskonacnog broja I daleko je reka sa lokvanjima, a tako je blizu ta zelena livada I potok, a opet daleko tezak kristal iz vazduha koji udisu nasa tela!!!

Kamen,hladan u tebe gleda.

Gomila kamenja,lepo oblikovanog.

Citavo zdanje kamenog grada

svoje vrhove upinje ka tebi!

 

Tebi nasmejanoj,

tebi lakoj kao pero!

Barsunastoj...

 

Zove te u sebe,

drzis ga za srce i ne pustas,

jos cvsce stezes,

a kamen tu!

Upiljio svoje bele oci u tebe,

a ti pribegavas njemu

i sve jace stezes mu srce!

 

Osmeh!

Cudno osecanje slobode u zagrljaju

i usne!

 

Najlepsi dodir!

Jeza na kozi

i pogled!

 

A kamen i dalje tu,

dise ti za vratom i mrvi se.

 

Tvoja bedra jaka,

drze se sve bolje!

Oslobodi ga se...

Zbog pera,zbog osmeha,suze.

Zbog vrhova kamenog zdanja

i srca okamenjene duse!

Ti, deriste bezubo

koje jos nos o prljav rukav brises!

Tvoj nos koji raste kada govoris.

 

Ti kojoj nista nije sveto

I sveto sto mislis da je

nije, nije! Hej, zlobo!

 

Otrgni se kao sto danima

otrgavas meso sa debele kosti

svojih predaka.

 

Bezimena prasino!

Vrati oteto! Vrati!

Ti, huljo, izdajice, izelice,

gaduro, zmijo, profuknjaco,

crno cedo, derle...

 

Placi, placi!

Zbog sebe placi!

 

Cemu? I majku ti

I sve na svetu. Izdajice!

Izdajice! Moja izdajice...

 

Bi li vratila sto tebi ne pripada?

Vrati se I sama.

Gde bezis? Tamo budala nema.

 

 

Ovde ti je mesto. Hej, budaletino,

budalo, budalice, pile moje...

 

 

Vrati se, nemoj ici, duso!

Zveri, dzukelo, ti, ti, ti...

Pute bez kraja, torokuso, lazljivice!

 

Idi, idi bestraga.

Ne vracaj se,

ovde fali nesto sto je s tobom,

ludaro bezimena.

Ali se ne vracaj!

Gubi mi se!!!

 

Dodji... Dodji nocas.