Da li sam preterao sa kolicinom kafe koju sam stavljao u vodu koja nije prokljucala, ne znam... Ali nije se lepo rastvorila. To oktobarsko jutro bilo je neodredjeno, hladno. Par lenjih poziva, nesto za posao. Pregrst poruka koje su se uzaludne razmenjivale sa razlicitim ljudima. I beskrajno gledanje u kockasti monitor mog racunara na kome je sat neprestano zurio. Moje lenjo telo sedelo je, ispijalo tu retku I lose skuvanu kafu I cekalo je. Gladovao sam tog jutra od lenjosti. Prebirao neke papire I mastao o hotelu koji se nalazi u alejama nedaleko od centra Sarajeva. Tu sam rezervisao sebi sobu za put koji me ceka. Neprestano mislim na to. Kao da nikad anisam bio u Sarajevu. Svi uzdasi usmereni su iscekivanju petka kada sam planirao da krenem. Sescu u voz I vise nikada nista nece biti isto. Nekako me cudno uzbudjuje taj put u nepoznato, vozom... sve je nekako staro I poziva na nekakav smiraj. Tamo cu jahati konje, uzbudjen sam kao da nikada u zivotu konja nisam ni dodirnuo. Poseticu razne znamenitosti sto me jednako uzbudjuje iako nikada nisam voleo istoriju... uzbudjuje me promena, novo, u ovom slucaju staro ruho grada. Raduje me konacan odlazak iz zemlje nakon ovog besomucnog I ruznog leta, nasminkanog kao los klovan. Raduje me susret, dodir I mozda kafa koja nije lose skuvana I mozda ponovni sneg nakon godinu dana. Sneg u oktobru – nista novo. Najavljuju niske temperature, ja I tako stalno zalim za dzemperima pa eto mi prilike. Ovo pisanje je inicirano lose skuvanom kafom. I bas razmisljam koliko me nevazna stvar podstakne da zapisem nesto, a vulkan koji mi rasplamsa ili sagori osecanja ne pokrene u meni bas nista. Cudne su to stvari. Mozda je samo povezano sa hladnim danom u oktobru I u Beogradu koji nije moj grad. Voleo bih da imam stan koji ima ogromne prozore koji gledaju na sivilo grada koje me je oduvek inspirisalo... Nedostaje mi pomalo ta prostorna sloboda koja ne bi stezala moja slova I koja bi mi davala prostor da mi se masta razmase svojim ogromnim krilima. Onda bih mogao da napisem I pesmu. Ponovo. Cudno je, nekada sam samo pesme pisao. Hteo sam da budem pesnik, ne znajuci da pesnik mora da zivi za ono sto pise I da bude u onome sto stvara. A zapravo sto bi? Zar nije dovoljno samo da oseca I da ima zelju caki kada je lose skuvana kafa u pitanju? Cak I kada nije u svom gradu. Gde pesnici putuju? Da odem tamo I napisem pesmu... gde oni uopste zive? Mozda da se preselim tamo u neki stan sa velikim prozorima I pogledom na maglovito oktobarsko jutro... Oktobarski dan. Sta bih radio kao pesnik ostalim danima I ostalim mesecima? Mozda bih se opet vratio pisanju zapisa... Volim svoja slova i grad Sarajevo mi daje velika ocekivanja za njih.