Post u komentaru. Ovde ne moze da se prikaze stihovana forma

Post u kometaru.

Mirise mi ova zima na tvoje grudi koje se presijavaju kao dva bela oka, zeljne milovanja i pohotnog stiska. Mirise mi ova zima i na tvoje usne, usnule, zeljne ljubljenja kao vatra. Mirise mi ova kilava zima na tvoje ostre pokrete i ruku i nogu, na tvoj stisak i na tvoje padanje po mojim plecima. Oseca se u kisi, koja zaliva moje obraze, ukus tvojih oblivenih butina i tvojih bedara koje se presijavaju kao jezera na mesecu koji upire da nas razbudi. Sanjivi u ovoj zimi i mojim mislima polazemo prava da nedostajemo i da patimo. Mirise mi ovo prokislo vece na tvoje trepavice kao dva krilata bumbara, zujave i zute. Mirise mi noc na tvoje dodire na tvoje uzdahe i vapaje. Oseca se ova plesnjava mesecina na tvoj korak uzurbani, na tvoje malene i spremne ruke. Zaudara ovo svitanje na tvoje poglede koji zudno cekaju da moje zenice osvanu. Oseca se ovo sunce na zute obrve ispod tvog cela koje me uvek sa cekanjem prati. Na izguzvanu posteljinu prepunu od snova i pozude. Mirise sunce po sobi u kojoj jos uvek odzvanjaju teski uzdasi svake pore nase koze koja je na suncu mekana i topla, ljubljena, a tuzna. Podne kada tvoja kosa mirise na zrelost uspavljuje moje umorne oce od jutarnjih misli, mirisa i ljubavi. Tabanas po gluvim hodnicima ispred sobe koja u podne mirise na tresnje iako je ova kilava zima poslala kisu. Sunce i dalje obliva okna prozora koji puca od strasti ostale u vazduhu i zavesama. U sedamnaest casova popodne svet i dalje mirise na tvoje razgrnute butine i tvoje snene oci koje me prate, i slusaju kako tesko disem. Uvece dolazi plesnjavi mesec da zapeva na uvo vec usnulom suncu i javi da ce buditi zelje i strast koja ugasla nije i nakon vremena u kome je sunce bezalo mesecu za dan ili sat. Plakali smo pod plesnjivim mesecom jer smo znali da miris te noci nece zadugo biti punilo za nasu javu prepunu snova koja nas tera u neko novo, drsko sunce koje prkosi nasim osetima i dodirima. Nikada nemoj zaboraviti da smo ubili cvet i da smo pokisli od mirisa od kojih covek treba da prodise. Nikada nemoj zaboraviti da mnogo volim te mirise i nikada nemoj zaboraviti da me tvoje usne jos uvek bude, a rasplamsala bedra teraju u san. Ova pokisla, zimska noc mirise na budj jer smo mirise u smrad pretvorili. Nikada necu zaboraviti ovo sto te molim da i sama ne zaboravis.

Svi smo isti tako bespomocno lezeci u istim belim posteljama. Slusam ih kako umorno kaslju odbrojavajuci dane do izlaska. Nasa velika sestokrevetna celija sa dva prazna kreveta i njih nekolicina koji ulaze i izlaze, vezbaju se na nama, smenjivajuci se u talasima sve svoje lepote i isprazne pameti kroz koju vetar duva dok razgovaramo o vaznim zivotnim stvarima na koje ja samo nemo odmahujem glavom. Umoran od price i zeljan snage koju trenutno nemam. Survalo se na mene ponovo neko nesluceno zlo koje mi obuzima dusu, i gore od svega, obuzima moje nejako telo koje ceka. Zeljan zimskog vazduha i ceznuci za suncem koje bas danas, i bas juce i mozda bas sutra sija poslednji put ove godine koja je nadasve teska. Prepuna odluka, teskih stvari koje pritiskaju moju dusu kao veliki kamen od kog se ne mozete pomaci, ali ja sam se pomakao. Pomicao sam se zapravo i vise nego sto sam zamisljao da imam prostora. Pomicao sam se u raznim pravcima trazeci pobedu nad samim sobom i svojim intelektom koji je u pojedinim trenutcima bio tako mali i skucen. Tada sam znao da jednimo na srce mogu da se oslonim. Srce da me vodi pa da zalutam, to ne moze. Moze biti samo bolje, ljubavnije, srecnije. Pratio sam ga. I njega i nju... A toliko sam od njih samih bezao. Nisam hteo, necu, ili nisam mogao da prihvatim da sam od njih sazdan i stvoren. Kao biljka koja iznice iz zemlje koja joj se ne dopada pa nadje nacin da je povoljan vetar oduva na bolje mesto. To ne postoji, ali nisam biljka. Godina u kojoj sam trazio svoj vetar vise nego sto sam disao, meseci koji su se lomili i isli redosledom koji nije oznacen na kalendaru. Dani koji su se uprkos velikim kisama smejali i cekali duge, sunca i povetarce koji raznose maslacke da ih zadenem u kose svih ljudi koje volim, da ih podarim svoj deci koja cekaju da im se neko osmehne. Slusajuci tudji kasalj i gledajuci u sva ta isprazna lica ususkana u toplinama svojih domova, ljude kojima u posete dolazi porodica. Meni dolaze prijatelji. Oni su porodica koju sam stvorio, a koju nemam i za kojom ne patim. Koliko samo lazem. Patim vise nego bilo koje dete kome uzimaju ugracku i teraju ga u mracnu sobu da bi spavalo. Meni su uzeli snove, zelje, po najmanje patim za igrackama. Prepune ruke ostrih nozeva okrenutih ka meni. Bacam ih jer se kasikama i viljuskama bolje jede. Preseci cu samo odnose, za to ne treba noz. Paticu vecno, ali imacu i sapatnike koji ce me dizati do neslucenih visina koje sam konacno zasluzio. Necu padati, to od mene zavisi. Smejacu se. Ovo je bila samo cudna, necu reci teska, godina. I meseci iza kojih se krije ono sto mi je celog zivota trebalo - ispravne odluke i strpljenje.

Da li sam preterao sa kolicinom kafe koju sam stavljao u vodu koja nije prokljucala, ne znam... Ali nije se lepo rastvorila. To oktobarsko jutro bilo je neodredjeno, hladno. Par lenjih poziva, nesto za posao. Pregrst poruka koje su se uzaludne razmenjivale sa razlicitim ljudima. I beskrajno gledanje u kockasti monitor mog racunara na kome je sat neprestano zurio. Moje lenjo telo sedelo je, ispijalo tu retku I lose skuvanu kafu I cekalo je. Gladovao sam tog jutra od lenjosti. Prebirao neke papire I mastao o hotelu koji se nalazi u alejama nedaleko od centra Sarajeva. Tu sam rezervisao sebi sobu za put koji me ceka. Neprestano mislim na to. Kao da nikad anisam bio u Sarajevu. Svi uzdasi usmereni su iscekivanju petka kada sam planirao da krenem. Sescu u voz I vise nikada nista nece biti isto. Nekako me cudno uzbudjuje taj put u nepoznato, vozom... sve je nekako staro I poziva na nekakav smiraj. Tamo cu jahati konje, uzbudjen sam kao da nikada u zivotu konja nisam ni dodirnuo. Poseticu razne znamenitosti sto me jednako uzbudjuje iako nikada nisam voleo istoriju... uzbudjuje me promena, novo, u ovom slucaju staro ruho grada. Raduje me konacan odlazak iz zemlje nakon ovog besomucnog I ruznog leta, nasminkanog kao los klovan. Raduje me susret, dodir I mozda kafa koja nije lose skuvana I mozda ponovni sneg nakon godinu dana. Sneg u oktobru – nista novo. Najavljuju niske temperature, ja I tako stalno zalim za dzemperima pa eto mi prilike. Ovo pisanje je inicirano lose skuvanom kafom. I bas razmisljam koliko me nevazna stvar podstakne da zapisem nesto, a vulkan koji mi rasplamsa ili sagori osecanja ne pokrene u meni bas nista. Cudne su to stvari. Mozda je samo povezano sa hladnim danom u oktobru I u Beogradu koji nije moj grad. Voleo bih da imam stan koji ima ogromne prozore koji gledaju na sivilo grada koje me je oduvek inspirisalo... Nedostaje mi pomalo ta prostorna sloboda koja ne bi stezala moja slova I koja bi mi davala prostor da mi se masta razmase svojim ogromnim krilima. Onda bih mogao da napisem I pesmu. Ponovo. Cudno je, nekada sam samo pesme pisao. Hteo sam da budem pesnik, ne znajuci da pesnik mora da zivi za ono sto pise I da bude u onome sto stvara. A zapravo sto bi? Zar nije dovoljno samo da oseca I da ima zelju caki kada je lose skuvana kafa u pitanju? Cak I kada nije u svom gradu. Gde pesnici putuju? Da odem tamo I napisem pesmu... gde oni uopste zive? Mozda da se preselim tamo u neki stan sa velikim prozorima I pogledom na maglovito oktobarsko jutro... Oktobarski dan. Sta bih radio kao pesnik ostalim danima I ostalim mesecima? Mozda bih se opet vratio pisanju zapisa... Volim svoja slova i grad Sarajevo mi daje velika ocekivanja za njih.

Ne razumeju oni to. Postavljeni su na takvom mestu u svom univerzumu I iz dobre zelje za drugog ne vide dalje od sebe samih. Hermetizovani I autizovani u svojim caurama ne vide djipanje kao znak odrastanja, vide ga kao moje lose delo. A gde cu ja naci svoje mesto pod suncem I sa cime I kime cu biti srecan ne zavisi od broja mog djipanja, a njihovog vezivanja da ne skocim jos vise. Zavisi samo od snage mog skoka. I neka nije gore, dobro je. Ne razumemo se, znaci da nismo isti I to me raduje. Ne zelim da budemo isti. Ne cuju me, nisu im usi navikle na ne. tesko je razlikovati se, jos teze biti svoj, ali I najlepse. Tesko je cutati, ali lakse nego trpeti. Odluke, odricanja, distance … mozda moje mesto nije ovde gde su mi stopala trenutno, mozda nece biti ni tamo gde cu odlaziti, ali odlazicu. Vece su mogucnosti da nadjem svoje sunce, mir I srecu. Neko celi svoj zivot trazi srecu u mraku jer se plasi da upali svetlo. A u mrklom mraku ni sebe ne mozes zagrliti posteno I kako valja. Ne zelim da kazujem da nije tesko, lagacu. Ali da bi bilo lepo, treba da je sada ovako. Osetiti na svojoj kozi taj zid od celika I betona ne znaci I to da ga moram stalno probijati. Debeo je. Gluvi na moje ne, podmitljivi na moje da. Da bolje zvuci za neko vreme. Da li cu moci da zivim sa tim? Hm, I druge kuce imaju krov. Plasila me je ova smirenost. Daje samo znak da ih razumem, a to je cudno. Smirenost koja mi pomaze da shvatim. Nesrecni su. Pomislio sam I licemerni, ali nije svako isti I ne voli svako na isti nacin.oprosticu im na razlicitost, samo je cudno sto nisam bio ni uvredjen. Cak. Nasmejao sam se mnogo puta gledajuci godine koje dolaze, slusajuci svoje telo koje se jasno I grcevito batrgalo da u proteklom vremenu iskoci iz samog sebe. Slusao sam ga, ali nista nisam uradio. Hrabrost mora da ceka da bi se ostvarila, a dusa je morala nekako da se izbori sa tim. Sa bolom I patnjom koju je osecala. Na usta su izlazile reci na koje su svi bili gluvi, ali bol nije znao kuda ce. Ni to im ne zameram. Ceo zivot ne slusaju tudje vapaje, zato I nisu srecni. Slusajuci svoje srce I osecajuci puls koje moje telo, konacno, mirno proizvodi sledece subote probudicu se u drugom gradu.

Nije nikome bitno sta osecas. Tajne se vise nikamo ne cuvaju. Upadas u istu rupu iako su ti drugi rekli da je iznova zatrpavaju da bi ti mogao u nju da upadnes, a ni da ne primetis. Nazalost, sada se primetilo i osetilo. Kao ledeni noz koji razdire kozu, kao sacma koja ti obuzima telo posle rafalnog pucnja. Ista rupa koju ne primecujes inace, sada je veca nego ikada. Ista rupa napravila se i u tebi samom. Grudi mi se cepaju, na oci suze nateruju. Vristao bih i ne osecam se dobro. Velike stvari traze velike sluge, a ne velike gazde. Tvoje gazdovanje je nalik svinjariji. Nalik haosu u kome su rupe u koje upadam. Tvoje gazdovanje je nalik zmiji. Urokljivim ocima te gleda i obara u istu tu rupu u koju mozda danas nisi upao. Pa za svaki slucaj da kopanje ne propadne... Sloboda je strana rec. Izgovoris je i vec si u rupi. Velikoj, mracnoj samo za tebe kopanoj. Razocaran sam, pritisak u mom telu mi ne da da izgovorim te reci na glas, a vristao bih. Glasnice proizvode samo jecaj. Kao nit staklenih perli iz nekadasnjeg njenog zivota stojim obesen o sopstvenu nesrecu. Klatim se na povetarcu koji je tezak i gusi moje nozdrve i tera me da se klatim sve lakse. Mala zadovoljstva vise ne cine radost. Strah me je da necu dobiti ljubav koja mi toliko treba, a na cije ne dobijanje sam svakako navikao jer ljubavi nikada nije bilo. Nemo klimanje glave i odobravanje sopstvene nesrece me je dovelo dovde, osluskivanje samo tudjih reci i slepo hodanje po tudjim putevima me je sada dovelo na raskrsnicu na kojoj se budim osnazen i plah. Plah da uradim bilo sta za sebe, osnazen da o tome samo govorim. Kolika mi snaga treba da prekoracim raskrsnicu? Koliko mi vazduha treba da izdrzim nalet vode koji dolazi? Sta me ceka? Toliko ceznem za podrskom koju nikada nisam imao. I sporazumna kazna ako prekoracim raskrsnicu me je danas nasmejala, a u grudima mi pokidala svaku zilu i zdrobila pluca. Manipulacija i sveopsta zelja za vladanjem. Uciniti za nekoga nesto, a sebi nazao. O cemu govorimo? Ocekujem ljubav, dobijam molbu za dobrocinstvo. Prema kome? Prema meni molbu za dobrocinstvo salje mi samo moje srce, okruzenje okrivljuje korake ka sreci, a ja cu ponovo nemo odsedeti na panju u uglu dvorista, zadihan. Slusa li se srce u ovom veku? Icije? Toliko jeca da je neverovatno ne cuti ga, moze se samo zamaskirati zvuk ili nadjacati testeroma kojom seku moja osecanja. Prvo su ih ubili, pa nisu znali kada sam ih ja ponovo posadio da niknu, a sada spremaju testeru, dobro nauljenu, da ih saseku do korena koji vapi za malo vode koja nije suza. Ne osecam se dobro. Nisam srecan!

Ostavi me da me nema u oblicima razlivenim po dugama I bojama mojih soba I prostorija sa zidovima urusenim. Ostavi me da poznajem samo sam sebe I da mi dusa nemo govori jos praznije reci. Pusti me da nestanem tamo odakle si me ponovo izvukla I odakle me izvlacis ponekad grubo, a kad kad kao neko dete, nezno I bezbrizno. Zaljubio sam se, samo to zelim da ti kazem I laz da ti kazem I laz da ti sapnem I prazan hod da napravim u sumi jos praznijoj od mojih lazljivih stabala. U sumi u kojoj sam te cekao, a nije Pariz I nisu muslimanske marame obesene o grane drveca koga nema. I jul I avgust I septembar I drugi meseci obojeni bojama putovanja mojeg I bojama tvojih raznolih osmeha, svi ti meseci su tudji. I treba da su. Ali nisu. I tesi me samo istek dana kada pocinje za sve novo poglavlje u ovoj samoj knjizi, ali ne više samoj od mene koji sam sam sa tobom nigde I u vrtlogu svega I ne više samoj od mene koji cucim na plocniku u pravcu ka kome se grad sliva dok mi telo nepomicno I zgrceno boluje. Odvajam korake od svog puta da doskoce do tebe sa sve katancem kojim sam svojerucno zamandalio vrata za tebe I tvoje uzdahe pune tuge za mene. I odvajam ruke od svojih ruku, odvajam da mi ni jedna ne ostane za mene, da ni jednu ruku ne mogu pokloniti drugoj. Odvajam I oci toliko skupe u danasnje vreme bez ljubavi I pogleda. Odvajam I poglede, ko od decijih gladnih usta koru hleba. I odvajam snove da zaspis u njima I odvajam jutra kada bih radije lezao na hartijama starih knjiga I svezaka I kao macka rastezao svoje odvojene ruke, kolutao svojim odvojenim ocima I bez, vec odvojenih, koraka prevrtao se po papirima onemogucen da ustanem jer koraka vise nemam. Odvojio sam ih.

Ovde, oko mene, u ne sasvim, mom gradu I nije tako sareno prolece stiglo. Kaplje po koja kap kise neveselo I ujednaceno. Ni da ti se zivi, a ni da prestanes. Isti onaj plocnik na trgu od proslog proleca docekuje turiste, iste zgrade osmehuju se svojim prljavim fasadama ljudima koji uvek zure. Stanes na sred takvog plocnika I pustis da vreme sa ljudima zuri oko tebe. I ne trepces. Kada su svi u svojoj zurbi prosli I otisli ti onda cucni. I misli. Cuceci se bolje misli. Cinilo mi se tog popodneva kada je umorno sunce zurilo da zadje. Zato ti pisem ovo pismo. Kazem ti da se vratis u redove mojih slova, da postanes tacka I znak uzvika ponovo. I dalje cucim. Cuceci se bolje oseca. Srce je tada blize nogama koje ga prate. Zato dok cucim pisem ovo pismo I ne mogu da se setim kako se pise veliko pisamo slovo L, a kao da je to I bitno. Kada cucis tada si mali I tada vise nista nije bitno. Kasno uvece prolazili su ljudi koji ciste ulice, prasina se dizala, ali kada cucis prasina te zaobilazi. Tada si mali I tada je sve lako. Zato ti pisem ovo pismo. Cucni pre nego ga procitas po drugi put. Cucni I okreni se ka onoj strani gde se grad sliva u svoj svojoj zurbi I gde ljudi odlaze zureci u svoj uzurbani zivot. Pisem ti da I ti cucnes I da budes mala kao ja sada, tad te nece hteti ni prasina, ni zurba, ni grad u koji prolece nije stiglo sareno I nasmejano. Tada te nece hteti ujednacene kapi kise I svi zatvoreni prozori na fasadama zgrada koje docekuju ljude u zurbi. Cucni I pravi se da te noge ne bole. Tada te jedino zaista I nece boleti.

Stojim na platou porodicne kuce. Sunce me nekako ogrejalo, lepo mi je. Oktobarski dan, kasno jutro... Teskim obucarskm cekicem udaram po lesnicima, cepam im pokrov I sladim se. Plodovi sa nasih velikih stabala koja su rasla iz kuce na strminama na kojima nikada nije bilo trave. Cekic, samo je to ostalo od dedinog sna. Veruj mi na rec I slovo, sve je isto. I dalje trava nije nikla. Tisinu osuncanog jutra I dalje remete uzjogunjene komsije I ocev kasalj. Samo je kasalj sada mnogo dublji I strasniji. I zasto sam ga nazvao ocem? Migavca vise nema. Da, naravno da ga se secas. Nekada je na njega bila nakalemljena breskva I sigurno smo imali najzanimljivije dvorodo drvo u ulici. Samo ulica vise nije ista, naselili su se ljudi, sazidali kucerke svoje pa se greju, curnjaju odzaci bas kao I onog dana kada smo prebrojavali dimove sa terase. Terasa je sada okrecena u narandzasto. Necu ti pisati o ostalim bojama. Ne prijaju oku! Kuca je pusta. Nekada nas je bilo sedmoro I mnogo zivotinja. Sada ih je troje, jedan pas I macka koja na sve lici osim na svoju vrstu. Da, to je ona ista kuca u kojoj smo porasli... Ima mnogo cveca, ali ne dovoljno da stvori zivot I da prodise. Zatvorena okna, zamandaljene kapije, prazno ... Prizemlje nase niko ni ne koristi. Svega nekoliko prostorija na spratu. Secas se mosta koji spaja kucu sa dvoristem na gornjem delu placa? Nema vise boju, oronuo je I ograda na njemu je izgrizena. Pas im je bio nervozan. Meni sunce I dalje prija, obliva me I osvezava uspomone. Svuda te vidim, cak sam te I spominjao, niko vise nije. O tebi se I dalje cuti ili se nazivas glupim nadimcima Iz uta iz kojih ti nikada ni lepa rec nije izgovorena. Tako, imate jos I na onoj slici u polici gde je nekada stajao televizor. Oktobarski je dan I sunce je brzo proslo.

Onda kada te budem slomio... U meni je sada veliki nemir. Onda kada budem slomio svo secanje na tebe tada ce I nemir prestati. U meni je sada veliki razdor. Jednom kada ga vise ne bude predhodice mu veliko slamanje tebe I svega oko tebe. Ti si moja svaka misao pred san, ruzna misao koja mi ne da mira. Misao koja me proganja I ceka da bude odmisljena I ceka da je na konak ispratim. Pratis me kao nezavrsena prica, kao gladan pas. Pratis me kao neocekivana kisa, vetar koji se izmedju olupina ovog grada lomi, zavijajuci hladnu pesmu. U stopu me pratis I cekas svaki moj smiraj da me napadnes. Ko se koga nagledao nije? Ko se u ovim nasim snovima nije naspavao. Ti, sva od besa velika I purpurna? Ja, otecen od svih nedosanjanih snova nasih? Snova nije bilo. Sve stajalo je u kutak jave, kutak toliko mali prepun prostora za tebe. Java se pretvarala u trenutak, a trenutak imao je svoj strah. Nikada nisi nestajala. Tako strasni valjda nikada ni ne nestaju, ne daju nam prostora da nam nedostaju, da shvatimo koliko je lepse kada vas nema. Preterujuci u svojim sonatama od gorke cokolade pokazujes mi tu lepotu. Svaki kutak one jave pretvaras u mrznju, a na svaki trenutak mrznje stavljas pecat koji nema zaborava. Dodirivala si moju dusu ledenim rukama. Otapala si se na meni. Zato ti je sve ovo toliko tesko I palo. Ti nisi zla. Takvom si se napravila. Volela si ono moje sto u tebi preinacuje zlo. Tvoje zlobne usne postajale su sve bledje, a tvoje teske ruke lebdele su iznad mene. U stanu tvojih otkucaja otkrivala si mi svoju dobrotu, u trenutcima kada si me gledala bez reci, prepustala se ... Nikada nije postalo dovoljno. Nikada nisi bila izleciva I prestao sam. Tvoje usne ponovo gore, a tvoje ruke zaledjene, teske, udaraju kao malj ... Nedostajes mi, u to je siguran svaki kutak moje jave, svaki iako ni jedan nije vise isti. Bila si odlucna, a nikada se nisi odlucila potpuno. Besna, strasna I potpuno potistena, a suludo ponosna I pogresna. Samo takvu mogu da te pamtim.

Tragao sam za tobom I nigde te nisam nasao... Nisi lezala ispod breze cije sam pesme pokusavao da oslusnem. Nisi sedela na banatskim kapijama I cekala me. Nisi cak ni trcala po poljima gde sam pokusavao da nacinm venac za tvoju zlatokosu glavu. Nisi pevala u horu koji mi je smisljao pokrete u Jerusalimu. Nije te bilo ni u knjigama koje sam uvozio samo da bih te pronalazio. Nigde te nije bilo. I dalje si necujna, nema, daleka, nepostojana. I dalje me cekas, a ne govoris o tome. Ni vetru, ni reci, ni okeanu koji bismo oboje preplivali samo da znamo jedno za drugog. Nije te bilo ni u mojoj postelji one noci kada smo spavali zajedno, ni na obodu case pokrivenom od tvog ruza za usne koji nevesto ostavljas da me izludi. Nisi se pojavila na pomracenju sunca da bismo se u sred dana ljubili kao da je noc. Odlazila si na mesta na kojima ja nisam mogao biti, zato se I nismo sreli. Nije te bilo ni kod onih staklara koji su mi pravili staklene lopte da u njih smestim sve svoje reci I uzdahe. Nisi gorela ni u onoj poslednjoj vatri koju sam palio da ugrejem utrnule tabane od hodanja za tobom. Ostala si negde, meni ledjima okrenuta, uvijena u muslimanske marame koje si probavala bas onda kada sam iza tebe prolazio. Mimilazili mose negde u jednom minutu, negde gde su tudje zelje bile jace od nasih. Nestajala si onda kada bih dolazio tamo gde su me tvoji tragovi vodili. Slucajno si nestajala bas tada. Odlazio sam I tada za tobom, ali ni tamo gde stizao sam tebe nije bilo. Nisi bila ni za ruckom koji smo narucili proslog leta, proslog puta. Bas te nigde nije bilo. Iako te nigde nisam trazio znam da te nigde nije ni bilo. Iako odlazim sutra hocu da znas da ce ipak jedan deo mene I ostati I cekati te, cekace te isto onako kao sto te je cekao dok je sam za tobom tragao. Nemoj ga zaobici ovog puta, pronadji ga I uvij ga u svoju muslimansku maramu. Parizanko, nije te ni tamo bilo!!!

Pusti me da se radujem, pusti me da budem srecan maker danas I juce. Ne uzimaj mi ono sto si mi nekada nesebicno dala sa zeljom da bude samo moje, da ga imam. Da budem nasmejan I smeran. Ne tuzi moje lice, nije ti nista krivo. Zao mi je zbog tvog hendikepa, ali to ne mozemo promeniti, ne mogu promeniti ni svi novci koje ulazes u vazduh I guras pod tockove svoje… tvoj hendikep je tvoja nesreca, tvoja nesreca je tvoj odraz. Mrzi to ili voli, sve jedno je, ali zivi sa njim, budi deo njega kao sto je on deo tebe I mozda ces ga tako promeniti, mozda ces ga prevazici… sam Bog zna koliku nesrecu delis, samo vazduh zna koliko mu je tesko sto ga udises praveci se da ti je sve to uzivanje. Sta je s tobom? Kolicina mrznje koju imas je prevelika, kolicina nesrece u tvom glasu je zastrasujuca. Mrzim je!!! Kada bi dobrota bila zarazna dodirivao bih te citav jedan dan, citavo vreme, bila bi zarazena, dobra…

Umoran sam od tebe, umoran sam od tvog prisustva koga nema, ali tu je. Cinis me umornim starcem. Slepim. Prestravljen sam od tebe I ne vidim onu lepotu koju sam nekada mogao sagledati. Onu koja prolazi pored mene, namesta se da je dotaknem. Trazim sustinu svega pa cak I svog umora koji me dovodi do iznemoglosti. Do gluposti I neshvacenosti. Umoran sam od svega sto donosi dan koji se rodio sa tobom. Umoran od tvog pisma. Jedinog. Ostavljas me nigde svakog puta. Umoran sam od toga da sam toliko veliki pored tebe. Da sam lopov. Umorio sam se onog davnog proleca kada sam mislio da nece biti potrebe za tim. Radije bih nestao, isceznuo nego da budem ovoliko umoran kao danas. Ovoliko nesiguran I mali. A sve vreme sam morao biti veliki I tu. Ja sam bio tu iako tebe gotovo nikada nije bilo. Nestajala si I vracala se samo onda kada bi ti se cinilo da je red I da tako treba. Mehanizam, robotnost, svaki tvoj pokret, ucestalost I promisljenost, sve me je to beskrajno umorilo I nacinilo starcem koga sada gledas. Ne gledas. Stalno bih nestajao I ponovo se vracao u nadi da ce se taj bioloski proces starenja preokrenuti I da cu sutradan I narednog dana biti sve manje umoran I oronuo. U nadi da cu se smejati svakog narednog dana sve duze I da cu ponovo moci da dotaknem lepotu koja prolazi meni ispred kolena I palca. Lepotu koja mi se namece godinama, a za koju nisam imao snage. Da cu moci da dotaknem njena ramena koja klize kroz vreme ocekujuci samo moj osmeh I moju ruku. Umoran sam I nista mi ne moze pomoci. Ja sam sam sebi pomoc ako te nemam I ako se ne budim sa mislju da ces jednom leci pre mene I cekati me. Ako te ne pravim I ako ne nastavim da te ne poznajem. Ako se na kraju moje gozbe ne pojavis I ako placni pogled nikada vise ne bude deo mog vidokruga I postojanja. Odmoricu se onda kada decak u zutim cipelama sazna ko je dama sa fotografija I onda kada Sasa bude postojala. I ostaricu onda kada te ponovo budem sreo u nekom parku kako setas sa stapom I ne prepoznajes me jer moj osmeh je I suvise beo . ...

Sve je to jedno veliko nista... Kada pomislim da stigao sam na sam vrh I kraj tog pescanog puta shvatim da nista nisam poneo sa sobom I onda moram da se vratim. Vrh I kraj, da li je isto. Na vrhu uvek mogu biti, a kraj, nazovimo ga vrhuncem, ne mogu dostici tako lako... Pomislio sam da sam uspeo, ali nisam. Pomislio sam da sam sada na sigurnom, a onda je skljocnuo katanac I nema bela rupa, bez mirisa I senki me je samo primila u sebe. Ljosnuo sam kao sa kreveta kada sam bio mali. I u toj rupi sve je jedno veliko nista. Zidovi beli, poda nema. Kada hoces da iskocis pojavi se jedno veliko nista koje ti ne da. Batrgas se, pokusavas, uspes na tren I opet si nigde. Stalno ponavljam da treba da shvatim, ali mi taj proces slabije ide kada su takve I slicne stvari u pitanju. Moj nestalni socijalni oblik I njihov nacin da ga naprave jos nestalnijim mi to potvrdjuje. Svakog dana kroz jedno veliko nista. Gde se prodaje knjiga iz koje se uci da ne bude nista? Ima li takve? Treba mi desetak primeraka da stavim na vise mesta, da mi budu na dohvat ruke savakog dana kada napravim jedno veliko nista. Iz kog kazana se zahvata sreca, ispunjenost? Do balcaka u krvi, ratnikm u meni odseca glave, ali pogresnim telima. Moj ratnik, misleci da je jak nastoji da bude neustrasiv, a od samog sebe se ne moze odbraniti. Moja misao nikako da se ukroti. Samoukroti. To je nemoguce. Probudi se I ucini nesto za svoje veliko nista. Idi ako treba. Promeni nesto iz korena. Odustani od onoga sto najvise volis ako se vec stalno pitas uzivas li u tome... Nestani I nemoj se vracati ispod kruske sa koje si pao I osvestio se. To je najgore. Nestani I od svog velikog nista koje si ostavio ispod iste kruske ponesi samo veliko. Ne dozvoli da te prati, sutni ga. Oteraj ga kao psa koji ide za tobom. Ne treba ti. Znas to.

Pozdravljam te iz ovog kisnog I u isti mah prasnjavog Beograda. Javljam ti se da ti kazem da mi je sunce ovih dana ranije zalazi I nestaje za kragnom koja nije opeglana. Pozdravljam te iz ovog blatnjavog Beograda, okrutnog. Beograda punog ulica I betonskih nekakvih stubova. Stojim pored bandere I pozdravljam te. Javljam ti se da ti kazem da je ispucalo stepeniste na ulazu u postu I da ti kazem da na tramvajski prevoz niz bulevar ne racunas. Ulica se ne moze preci. Javljam ti se jer imam zelju da ti kazem da ne mogu vise telefonirati, da ne mogu vise koracati gluvim beogradskim asfaltom. Pozdravljam te u nadi da mi cuvas kucu koja je daleko, pozdravljam te sa zeljom da cujes koliko moje reci odjekuju u ovom praznom, gluposti prepunom Beogradu. Ovom mestu na kraju svih svetova I na pocetku svih mrznji koje poznajem. Pozdravljam te iz gomile ovih namrstenih ljudi koji grabe svoj dan kao najvecu svetinju sto znaju. Javljam ti se iz ovog brloga, iz ovog kazana u kome se kuvaju sve prevare I u kome se spremaju svi slani kolaci ove velike gozbe u zemlji nasoj Srbiji. Masem ti iako mi je ruka umorna dok se probija kroz sve prolazne oblike koje svakodnevno srece, dok se cisti od sipke u gradskom prevozu I sama sebe gadi od dodira nezaobilaznih za dan proveden u Beogradu. Provedenu godinu. Namigujem ti svojim uspavanim ocima suznim od dima, umornim od prljavstine koju gledaju. Samo sam zeleo da ti se javim, pozdravim te I mahnem u nadi da mi cuvas onaj izvor pokraj staze koju volim. U nadi da me cekas na kraju puta koji krece ni iz cega I u isto ide. Nadam se da te ima na onom mostu od pruca koji premoscava nesto I ono tamo, koji vodi u nigde I nestaje kada zelis da se vratis. Pozdravljam te iz Beograda u kome nicega ne postoji, odlazak u nista je sigurna smrt, a put koji krece ni iz cega put je gde se kola redovito slome ... A kada stignes tamo nista, raskopana ulica I zatvoren prolaz, sledeci je na 300 metara. Ponovo se znojis , ali ides kroz podzemni prolaz sirok 6 metara od kojih je zbog ulicnih prodavaca sa jeftinom robom ostao cak citav metar za pesake. Uh! Prosao sam sve, stigao sam 10 min pre kraja radnog vremena. Salter zatvoren. Gospodja sluzbenica je otisla ranije, nosena mislju da nema nikoga I da se nista nece promeniti za tih 10ak minuta. Na sta da sednem sada kada su sve klupe polomljene, odmoricu stojecki. Pozdravljam te stojecki iz umornog Beograda kome fali oblik.

Pronaci cu te negde medju samo mojim stvarima, sta mi drugo preostaje. Pravicu te od samo mojih svezda, jer drugo nemam da ti dam. Pronaci cu te negde u sumu samo mojih trava gde te je vreme zarobilo, negde medju njivama gde te je sunce ostavilo da cekas. Negde gde te samo moj vetar drzi za ruku, daleko gde te niko ne vidi I ne cuje. Stvoricu te od pepela iz moje peci, stvoricu te, sta mi drugo preostaje. Stvoricu te da vise ne budem sam, pronasao sam tvoje delove u hiljadama drugih prica. Prikupljao sam pramenove tvoje zelene kose u osmesima koji su kruzili godinama, pronalazio sam tvoje ruke u danima kojima sam bio srecan. Stvoricu tvoj hod, siguran I prav. Smislicu ti ime I bices stvorena. Od zvezda I neba, I dacu ti krila. Sta mi drugo preostaje kada te nemam sada, sta mi drugo preostaje kada si stvorena I tudja. Napravicu te od mojih misli, zalutalih, smelih. Stvoricu te od moje zelje I plesa, bices prepuna sarma, imaces crveni karmin. Napravicu te da blistas, okiticu te zlatom. Podaricu ti misao, stvoricu ti duboke oci. Sta mi drugo preostaje, kada sam nekoliko takvih ociju vec odavno izgubio. Napravicu te da si ponosna, smislicu ti nacin. Pronaci cu te ispod lokvanja, bices moja vodena vila. Podaricu ti suze da ih kroz radost prolivas I smislicu im boju. Bices sasvim posebna jer ... sta mi drugo preostaje. Pronaci cu ti zelje I pricvrsticu ih uz tebe, pronaci cu ti I dve cipele da hodas okolo pokazivajuci svoju raskosnu lepotu. Bices sve. Sta mi drugo preostaje kada samo dve ruke imam. Gde sam izgubio izgovorenu rec? Stvoricu te da mi one vise ne bi trebale, da nestanu uz odobravanje, da se vise ne gusim u sopstvenom nezadovoljstvu. Nadenucu tu kapu da te uvek vidim u gomili sarenog perja drugih postojecih zena. Smislicu ti pokret. Sta mi drugo preostaje kada sam sve ispustio u onaj potok. Tamo. Sta mi drugo preostaje kada samo tako mozes biti dovoljno dobra. Ne za mene. Protiv mene. Stvoricu te da blistas I opet cu otici. Ni sam vise ne znam gde cu. Mozda po neke nove oci, osmeh I kapu. Mozda po krila za neku drugu vilu, po pramen I nos. Mozda po nista. To bi mi bilo najpametnije... Stvoricu te, nista mi drugo nije ostalo!

I tako uvek mislim na tebe. Na tebe koju ne poznajem, a koja me ceka negde da je zagrlim I pokrijem jaknom ispod kamenog svoda gde se od kise sakrila. Na tebe koja me ceka da je poljubim I pozelim joj ugodan dan I budem njeno prijatno drustvo u, kao takvom, jos ugodnijem. Svakim danom te stvaram, a tebe nikako stvoriti. Pleses najlepsi tango u mojim mislima I smejes se kao filmske dive, onaj iskreni osmeh cuvajuci samo za mene. Tvoje bele ruke dodiruju rasutu kosu na vetru koji dolazi sa mora na koje odlazimo kada nam je mnogo gradske vreve. Stvaram te od sopstvenih snova koje sanjam I kada prelazim ulicu I kada spremam sebi jutarnju kafu. Upletena si u svaku trunku prasine koju dodirnem u trenu I postojis u svakom zraku sunca koji mi lice obliva. Ali te ne poznajem. Ja te samo stvaram. Tvoje oci kao da sam vec negde sreo ili ti pripisujem one koje beskrajno volim. Da li si cela sazdana od delova koje sam na njoj ili na njoj, onoj drugoj beskrajno voleo? Da li sam ista I na jednoj beskrajno voleo? Sklapam te od lisca I cvetova, sklapam te od sopstvenih suza kojih nemam I od pogleda koji namestam samo da bi se sam sebi svideo. Pokrivam te sopstvenim zadovoljstvom I stavljam ti ruz za usne iz sopstvene kolekcije boja koje su rasute unutar svake moje duge koju za tebe stvaram. A ne poznajem te. Obuvam ti cipele sa visokim potpeticama jer sam te napravio po svojoj meri pa takav luksuz mogu da ti dopustim. Stegao sam te u stege sopstvenih zelja I prohteva, a za tvojim se nisam ni okrenuo. Ne ja nisam sebican, ja te stvaram za sebe, a I samoje ces takva odgovarati jer se drugacijom neces znati. Mudro. Ja te ne poznajem, ja te samo stvaram od svakog komadica cokolade koji mirise kao tvoja kosa, kao tvoja bedra. A ja te ne poznajem niti imam preku potrebu da te upoznam. Srescemo se valjda kada se za tim istinski bude zudelo I kada te ne budem vise stvarao, onda kada budes stvorena I postojana kao sto su postojane boje u ocima tvojim koje sam stvarao nekoliko noci, u ocima stvorenim da samo mene gledaju I budu lepe za ceo svet, u kojima cu se samo ja ogledati dok zaljubljeno budem prodirao u svaki deo tebe, dok te budem satima gledao u oci tamo negde na moru gde cemo svakog jutra setati po plazi I gde cemo spavati dokle nam je volja. A ja tebe ne poznajem, samo te stavaram I tu je moja najveca greska. Ti vec postojis I cekas, a ja sam uporan u nastojanju da stvorim neku drugu tebe, neku bas po mojoj volji. Po merama kojih nema. Ja tebe ne poznajem I smesta moram prestati da te pravim. Oduzmi mi ruke I misao. Preusmeri pogled I otmi alate. Razoruzaj moju sujetu I sklopi puzle koje su mi se prosule po dzepovima. Oslobodi moju gresnu misao I smiri moju strast za onom koje nema, koju pravim I ne poznajem. Nikada ni necu. Pajavi se iza coska, predji ulicu I nateraj me da potrcim za tobom I izgovorim recenicu koju nisam onda kada sam te video ispred izloga radnje sa antikvitetima. Ja tebe ne poznajem, ja te samo pravim, ni sam vise ne znam zasto, a ni od cega.

Ovo je pismo jednoj Natasi koju ne poznajem. Sreli smo se tamo negde na podijumu za igru. Bilo je slucajno. Ponovo smo se sreli u vinu, bilo je slucajno. Filmsko ime. Rusko. Crne oci. Crnka. Cvrste grudi. Salecu je muskarci sa svih strana. Nailaze na zid. Nailaze na Natasu. Bezbroj puta bih ponovio to ime. Tako je rusko I tako je Natasa! Natasa voli da nosi zeleni ves. O, ne boj se, nismo spavali cak ni u istom krevetu.Ona iskljucivo spava u istom krevetu sa zenama. Vrlo lepim. Ne, ne, nije lezbejka. Natasa je ruskinja. Crnka. Tamnoputa.Ne pije vodku, tamnopute ruskinje ne piju votku. Ne voli ni vino zato ga I pije sporo. Voli jednu pticu iz crtanih filmova. I sama je u istim. Ona ima jednog Zeljka, ali on nju nema. Verovatno tako ima I nekog Marka I nekog Petra, ne daj Boze Dejana. Sve ih okuplja na jednom mestu. Pred njihovim ocima cepa njihova uzaludna pisma, to ih pali, uzbudjuje, izludjuje, postaju bikovi I nasrcu, ali na zid. Ona je jedna skorpija koja mekece I zavodi u kozijem stilu. Zajedno smo mazili grudi Ketrin Zite Dzons I grizli usne Severine Vuckovic. Nakon petinga smo vrlo zadovoljni zaspali...

Danas si u prostoru izmedju nas. Setas se, sedis, osmehnes se kad kad. Tvoje oci, umorne danas, tvoje telo pospano, ruke tvoje ... Drugacija si takva. Nesvakidasnja. Zaobilazis me, ne osvrces se. Gusis se. Od mene sita, danas. Cega sita? Cega kada danima samo stojim pored tebe I dodirujem ti kosu. Toga? Razumljivo. Moja tisina si danas, neodspavano popodne I blagi, lutajuci nemir koji se samopozvao. Mislio sam da je sreda tako nas dan. Da postoji takva kakva je samo za tebe I mene I tvoje razigrane ruke, tvoj veseo pogled. Mozda ponekad I dani uginu na tren. Rasprhnu se. Mali sam odjednom. Tako mi se skucio prostor koji sredom treba da je veliki. Dobro. Mozda nije svaka sreda bas sreda, ona sreda. Mozda je bas danas ta neka druga sreda. Nije. Lazem samog sebe na ocigled jedne situacije koja mi rusi popodnevni san. Koja mi sabija sate u minut I koja mi minute duzi u nedelje. Ne postoji dan na N koji bi pristajao uz tvoju licnost pa sam pomislio mozda ce se sreda uklopiti. Ne svaka sreda, verovatno. Zasto uopste uklapati dan. Greska. Pustiti tok da stvori krivine I napuni korito, pustiti zemlju da se obrusi I sama stvori mesto. Mozda neko mesto na koje necemo ici sredom. Pretenciozno sam survao sopstvene misli u svet I prosuo ih pred svacije reci. Leteo sa mislju da je zelena marama bolja od crvenog sala, vezivajuci na istoj cvorove, ne dolazeci do tebe takve kakava si se danas setala u prostoru medju nama. Sredom. Koloplet misli, a razresice se sutra, zadaje mi muke I ne daje mi da zaklopim usne I cutim. Nikada ne cutim. Naredio bih da se sazida hram, ali ni tada necu cutati. Ovo je oda cutanju koje ne postoji, a bilo ga je danas, sredom. Ovo nije oda sredi u kojoj se cuti jer je danasnja uginula I vise je nece biti. Ali oda mom cutanju dobro bi dosla, ali ju je uzaludno govoriti I iznudjivati joj ton na usnim harmonikama. Vodio bih te na sladoled, ali sredom poslasticarnice ne rade, a I to je tako staromodno. Mogao bih barem sredom da cutim. To bi bio jedan dan mog, svima korisnog, cutanja. Neka sreda pocne I ne zavrsi se do kraja poljupca, neka sreda pocne meni, a ti se smej, I dalje plesi svojim bledunjavim rukama. Tvoje oci su vrlo poseban izraz.