Stojim na platou porodicne kuce. Sunce me nekako ogrejalo, lepo mi je. Oktobarski dan, kasno jutro... Teskim obucarskm cekicem udaram po lesnicima, cepam im pokrov I sladim se. Plodovi sa nasih velikih stabala koja su rasla iz kuce na strminama na kojima nikada nije bilo trave. Cekic, samo je to ostalo od dedinog sna. Veruj mi na rec I slovo, sve je isto. I dalje trava nije nikla. Tisinu osuncanog jutra I dalje remete uzjogunjene komsije I ocev kasalj. Samo je kasalj sada mnogo dublji I strasniji. I zasto sam ga nazvao ocem? Migavca vise nema. Da, naravno da ga se secas. Nekada je na njega bila nakalemljena breskva I sigurno smo imali najzanimljivije dvorodo drvo u ulici. Samo ulica vise nije ista, naselili su se ljudi, sazidali kucerke svoje pa se greju, curnjaju odzaci bas kao I onog dana kada smo prebrojavali dimove sa terase. Terasa je sada okrecena u narandzasto. Necu ti pisati o ostalim bojama. Ne prijaju oku! Kuca je pusta. Nekada nas je bilo sedmoro I mnogo zivotinja. Sada ih je troje, jedan pas I macka koja na sve lici osim na svoju vrstu. Da, to je ona ista kuca u kojoj smo porasli... Ima mnogo cveca, ali ne dovoljno da stvori zivot I da prodise. Zatvorena okna, zamandaljene kapije, prazno ... Prizemlje nase niko ni ne koristi. Svega nekoliko prostorija na spratu. Secas se mosta koji spaja kucu sa dvoristem na gornjem delu placa? Nema vise boju, oronuo je I ograda na njemu je izgrizena. Pas im je bio nervozan. Meni sunce I dalje prija, obliva me I osvezava uspomone. Svuda te vidim, cak sam te I spominjao, niko vise nije. O tebi se I dalje cuti ili se nazivas glupim nadimcima Iz uta iz kojih ti nikada ni lepa rec nije izgovorena. Tako, imate jos I na onoj slici u polici gde je nekada stajao televizor. Oktobarski je dan I sunce je brzo proslo.