Svi smo isti tako bespomocno lezeci u istim belim posteljama. Slusam ih kako umorno kaslju odbrojavajuci dane do izlaska. Nasa velika sestokrevetna celija sa dva prazna kreveta i njih nekolicina koji ulaze i izlaze, vezbaju se na nama, smenjivajuci se u talasima sve svoje lepote i isprazne pameti kroz koju vetar duva dok razgovaramo o vaznim zivotnim stvarima na koje ja samo nemo odmahujem glavom. Umoran od price i zeljan snage koju trenutno nemam. Survalo se na mene ponovo neko nesluceno zlo koje mi obuzima dusu, i gore od svega, obuzima moje nejako telo koje ceka. Zeljan zimskog vazduha i ceznuci za suncem koje bas danas, i bas juce i mozda bas sutra sija poslednji put ove godine koja je nadasve teska. Prepuna odluka, teskih stvari koje pritiskaju moju dusu kao veliki kamen od kog se ne mozete pomaci, ali ja sam se pomakao. Pomicao sam se zapravo i vise nego sto sam zamisljao da imam prostora. Pomicao sam se u raznim pravcima trazeci pobedu nad samim sobom i svojim intelektom koji je u pojedinim trenutcima bio tako mali i skucen. Tada sam znao da jednimo na srce mogu da se oslonim. Srce da me vodi pa da zalutam, to ne moze. Moze biti samo bolje, ljubavnije, srecnije. Pratio sam ga. I njega i nju... A toliko sam od njih samih bezao. Nisam hteo, necu, ili nisam mogao da prihvatim da sam od njih sazdan i stvoren. Kao biljka koja iznice iz zemlje koja joj se ne dopada pa nadje nacin da je povoljan vetar oduva na bolje mesto. To ne postoji, ali nisam biljka. Godina u kojoj sam trazio svoj vetar vise nego sto sam disao, meseci koji su se lomili i isli redosledom koji nije oznacen na kalendaru. Dani koji su se uprkos velikim kisama smejali i cekali duge, sunca i povetarce koji raznose maslacke da ih zadenem u kose svih ljudi koje volim, da ih podarim svoj deci koja cekaju da im se neko osmehne. Slusajuci tudji kasalj i gledajuci u sva ta isprazna lica ususkana u toplinama svojih domova, ljude kojima u posete dolazi porodica. Meni dolaze prijatelji. Oni su porodica koju sam stvorio, a koju nemam i za kojom ne patim. Koliko samo lazem. Patim vise nego bilo koje dete kome uzimaju ugracku i teraju ga u mracnu sobu da bi spavalo. Meni su uzeli snove, zelje, po najmanje patim za igrackama. Prepune ruke ostrih nozeva okrenutih ka meni. Bacam ih jer se kasikama i viljuskama bolje jede. Preseci cu samo odnose, za to ne treba noz. Paticu vecno, ali imacu i sapatnike koji ce me dizati do neslucenih visina koje sam konacno zasluzio. Necu padati, to od mene zavisi. Smejacu se. Ovo je bila samo cudna, necu reci teska, godina. I meseci iza kojih se krije ono sto mi je celog zivota trebalo - ispravne odluke i strpljenje.