Na mom blogu sadrzani su pojedini izvodi iz mog pisanija... Bez odredjenog hronoloskog reda i bez posvecenosti samo jednoj osobi izlazem vam svoje puteve kroz tudja srca i tudja krcenja sume unutar mog . ... https://www.blogoye.me/aleksandar/ sr Tue, 10 Nov 2026 03:15:14 +0100 BlogOye! Post u komentaru. Ovde ne moze da se prikaze stihovana forma Sat, 04 Feb 2012 19:51:00 +0100 https://www.blogoye.me/aleksandar/92450/ Post u kometaru. Thu, 05 Jan 2012 10:32:00 +0100 https://www.blogoye.me/aleksandar/92106/ Mirise mi ova zima na tvoje grudi koje se presijavaju kao dva bela oka, zeljne milovanja i pohotnog stiska. Mirise mi ova zima i na tvoje usne, usnule, zeljne ljubljenja kao vatra. Mirise mi ova kilava zima na tvoje ostre pokrete i ruku i nogu, na tvoj stisak i na tvoje padanje po mojim plecima. Oseca se u kisi, koja zaliva moje obraze, ukus tvojih oblivenih butina i tvojih bedara koje se presijavaju kao jezera na mesecu koji upire da nas razbudi. Sanjivi u ovoj zimi i mojim mislima polazemo prava da nedostajemo i da patimo. Mirise mi ovo prokislo vece na tvoje trepavice kao dva krilata bumbara, zujave i zute. Mirise mi noc na tvoje dodire na tvoje uzdahe i vapaje. Oseca se ova plesnjava mesecina na tvoj korak uzurbani, na tvoje malene i spremne ruke. Zaudara ovo svitanje na tvoje poglede koji zudno cekaju da moje zenice osvanu. Oseca se ovo sunce na zute obrve ispod tvog cela koje me uvek sa cekanjem prati. Na izguzvanu posteljinu prepunu od snova i pozude. Mirise sunce po sobi u kojoj jos uvek odzvanjaju teski uzdasi svake pore nase koze koja je na suncu mekana i topla, ljubljena, a tuzna. Podne kada tvoja kosa mirise na zrelost uspavljuje moje umorne oce od jutarnjih misli, mirisa i ljubavi. Tabanas po gluvim hodnicima ispred sobe koja u podne mirise na tresnje iako je ova kilava zima poslala kisu. Sunce i dalje obliva okna prozora koji puca od strasti ostale u vazduhu i zavesama. U sedamnaest casova popodne svet i dalje mirise na tvoje razgrnute butine i tvoje snene oci koje me prate, i slusaju kako tesko disem. Uvece dolazi plesnjavi mesec da zapeva na uvo vec usnulom suncu i javi da ce buditi zelje i strast koja ugasla nije i nakon vremena u kome je sunce bezalo mesecu za dan ili sat. Plakali smo pod plesnjivim mesecom jer smo znali da miris te noci nece zadugo biti punilo za nasu javu prepunu snova koja nas tera u neko novo, drsko sunce koje prkosi nasim osetima i dodirima. Nikada nemoj zaboraviti da smo ubili cvet i da smo pokisli od mirisa od kojih covek treba da prodise. Nikada nemoj zaboraviti da mnogo volim te mirise i nikada nemoj zaboraviti da me tvoje usne jos uvek bude, a rasplamsala bedra teraju u san. Ova pokisla, zimska noc mirise na budj jer smo mirise u smrad pretvorili. Nikada necu zaboraviti ovo sto te molim da i sama ne zaboravis. Mon, 19 Dec 2011 23:45:00 +0100 https://www.blogoye.me/aleksandar/91940/ Svi smo isti tako bespomocno lezeci u istim belim posteljama. Slusam ih kako umorno kaslju odbrojavajuci dane do izlaska. Nasa velika sestokrevetna celija sa dva prazna kreveta i njih nekolicina koji ulaze i izlaze, vezbaju se na nama, smenjivajuci se u talasima sve svoje lepote i isprazne pameti kroz koju vetar duva dok razgovaramo o vaznim zivotnim stvarima na koje ja samo nemo odmahujem glavom. Umoran od price i zeljan snage koju trenutno nemam. Survalo se na mene ponovo neko nesluceno zlo koje mi obuzima dusu, i gore od svega, obuzima moje nejako telo koje ceka. Zeljan zimskog vazduha i ceznuci za suncem koje bas danas, i bas juce i mozda bas sutra sija poslednji put ove godine koja je nadasve teska. Prepuna odluka, teskih stvari koje pritiskaju moju dusu kao veliki kamen od kog se ne mozete pomaci, ali ja sam se pomakao. Pomicao sam se zapravo i vise nego sto sam zamisljao da imam prostora. Pomicao sam se u raznim pravcima trazeci pobedu nad samim sobom i svojim intelektom koji je u pojedinim trenutcima bio tako mali i skucen. Tada sam znao da jednimo na srce mogu da se oslonim. Srce da me vodi pa da zalutam, to ne moze. Moze biti samo bolje, ljubavnije, srecnije. Pratio sam ga. I njega i nju... A toliko sam od njih samih bezao. Nisam hteo, necu, ili nisam mogao da prihvatim da sam od njih sazdan i stvoren. Kao biljka koja iznice iz zemlje koja joj se ne dopada pa nadje nacin da je povoljan vetar oduva na bolje mesto. To ne postoji, ali nisam biljka. Godina u kojoj sam trazio svoj vetar vise nego sto sam disao, meseci koji su se lomili i isli redosledom koji nije oznacen na kalendaru. Dani koji su se uprkos velikim kisama smejali i cekali duge, sunca i povetarce koji raznose maslacke da ih zadenem u kose svih ljudi koje volim, da ih podarim svoj deci koja cekaju da im se neko osmehne. Slusajuci tudji kasalj i gledajuci u sva ta isprazna lica ususkana u toplinama svojih domova, ljude kojima u posete dolazi porodica. Meni dolaze prijatelji. Oni su porodica koju sam stvorio, a koju nemam i za kojom ne patim. Koliko samo lazem. Patim vise nego bilo koje dete kome uzimaju ugracku i teraju ga u mracnu sobu da bi spavalo. Meni su uzeli snove, zelje, po najmanje patim za igrackama. Prepune ruke ostrih nozeva okrenutih ka meni. Bacam ih jer se kasikama i viljuskama bolje jede. Preseci cu samo odnose, za to ne treba noz. Paticu vecno, ali imacu i sapatnike koji ce me dizati do neslucenih visina koje sam konacno zasluzio. Necu padati, to od mene zavisi. Smejacu se. Ovo je bila samo cudna, necu reci teska, godina. I meseci iza kojih se krije ono sto mi je celog zivota trebalo - ispravne odluke i strpljenje. Mon, 28 Nov 2011 16:19:00 +0100 https://www.blogoye.me/aleksandar/91608/ Da li sam preterao sa kolicinom kafe koju sam stavljao u vodu koja nije prokljucala, ne znam... Ali nije se lepo rastvorila. To oktobarsko jutro bilo je neodredjeno, hladno. Par lenjih poziva, nesto za posao. Pregrst poruka koje su se uzaludne razmenjivale sa razlicitim ljudima. I beskrajno gledanje u kockasti monitor mog racunara na kome je sat neprestano zurio. Moje lenjo telo sedelo je, ispijalo tu retku I lose skuvanu kafu I cekalo je. Gladovao sam tog jutra od lenjosti. Prebirao neke papire I mastao o hotelu koji se nalazi u alejama nedaleko od centra Sarajeva. Tu sam rezervisao sebi sobu za put koji me ceka. Neprestano mislim na to. Kao da nikad anisam bio u Sarajevu. Svi uzdasi usmereni su iscekivanju petka kada sam planirao da krenem. Sescu u voz I vise nikada nista nece biti isto. Nekako me cudno uzbudjuje taj put u nepoznato, vozom... sve je nekako staro I poziva na nekakav smiraj. Tamo cu jahati konje, uzbudjen sam kao da nikada u zivotu konja nisam ni dodirnuo. Poseticu razne znamenitosti sto me jednako uzbudjuje iako nikada nisam voleo istoriju... uzbudjuje me promena, novo, u ovom slucaju staro ruho grada. Raduje me konacan odlazak iz zemlje nakon ovog besomucnog I ruznog leta, nasminkanog kao los klovan. Raduje me susret, dodir I mozda kafa koja nije lose skuvana I mozda ponovni sneg nakon godinu dana. Sneg u oktobru – nista novo. Najavljuju niske temperature, ja I tako stalno zalim za dzemperima pa eto mi prilike. Ovo pisanje je inicirano lose skuvanom kafom. I bas razmisljam koliko me nevazna stvar podstakne da zapisem nesto, a vulkan koji mi rasplamsa ili sagori osecanja ne pokrene u meni bas nista. Cudne su to stvari. Mozda je samo povezano sa hladnim danom u oktobru I u Beogradu koji nije moj grad. Voleo bih da imam stan koji ima ogromne prozore koji gledaju na sivilo grada koje me je oduvek inspirisalo... Nedostaje mi pomalo ta prostorna sloboda koja ne bi stezala moja slova I koja bi mi davala prostor da mi se masta razmase svojim ogromnim krilima. Onda bih mogao da napisem I pesmu. Ponovo. Cudno je, nekada sam samo pesme pisao. Hteo sam da budem pesnik, ne znajuci da pesnik mora da zivi za ono sto pise I da bude u onome sto stvara. A zapravo sto bi? Zar nije dovoljno samo da oseca I da ima zelju caki kada je lose skuvana kafa u pitanju? Cak I kada nije u svom gradu. Gde pesnici putuju? Da odem tamo I napisem pesmu... gde oni uopste zive? Mozda da se preselim tamo u neki stan sa velikim prozorima I pogledom na maglovito oktobarsko jutro... Oktobarski dan. Sta bih radio kao pesnik ostalim danima I ostalim mesecima? Mozda bih se opet vratio pisanju zapisa... Volim svoja slova i grad Sarajevo mi daje velika ocekivanja za njih. Mon, 10 Oct 2011 14:33:00 +0200 https://www.blogoye.me/aleksandar/90987/ Ne razumeju oni to. Postavljeni su na takvom mestu u svom univerzumu I iz dobre zelje za drugog ne vide dalje od sebe samih. Hermetizovani I autizovani u svojim caurama ne vide djipanje kao znak odrastanja, vide ga kao moje lose delo. A gde cu ja naci svoje mesto pod suncem I sa cime I kime cu biti srecan ne zavisi od broja mog djipanja, a njihovog vezivanja da ne skocim jos vise. Zavisi samo od snage mog skoka. I neka nije gore, dobro je. Ne razumemo se, znaci da nismo isti I to me raduje. Ne zelim da budemo isti. Ne cuju me, nisu im usi navikle na ne. tesko je razlikovati se, jos teze biti svoj, ali I najlepse. Tesko je cutati, ali lakse nego trpeti. Odluke, odricanja, distance … mozda moje mesto nije ovde gde su mi stopala trenutno, mozda nece biti ni tamo gde cu odlaziti, ali odlazicu. Vece su mogucnosti da nadjem svoje sunce, mir I srecu. Neko celi svoj zivot trazi srecu u mraku jer se plasi da upali svetlo. A u mrklom mraku ni sebe ne mozes zagrliti posteno I kako valja. Ne zelim da kazujem da nije tesko, lagacu. Ali da bi bilo lepo, treba da je sada ovako. Osetiti na svojoj kozi taj zid od celika I betona ne znaci I to da ga moram stalno probijati. Debeo je. Gluvi na moje ne, podmitljivi na moje da. Da bolje zvuci za neko vreme. Da li cu moci da zivim sa tim? Hm, I druge kuce imaju krov. Plasila me je ova smirenost. Daje samo znak da ih razumem, a to je cudno. Smirenost koja mi pomaze da shvatim. Nesrecni su. Pomislio sam I licemerni, ali nije svako isti I ne voli svako na isti nacin.oprosticu im na razlicitost, samo je cudno sto nisam bio ni uvredjen. Cak. Nasmejao sam se mnogo puta gledajuci godine koje dolaze, slusajuci svoje telo koje se jasno I grcevito batrgalo da u proteklom vremenu iskoci iz samog sebe. Slusao sam ga, ali nista nisam uradio. Hrabrost mora da ceka da bi se ostvarila, a dusa je morala nekako da se izbori sa tim. Sa bolom I patnjom koju je osecala. Na usta su izlazile reci na koje su svi bili gluvi, ali bol nije znao kuda ce. Ni to im ne zameram. Ceo zivot ne slusaju tudje vapaje, zato I nisu srecni. Slusajuci svoje srce I osecajuci puls koje moje telo, konacno, mirno proizvodi sledece subote probudicu se u drugom gradu. Sat, 08 Oct 2011 20:53:00 +0200 https://www.blogoye.me/aleksandar/90971/ Nije nikome bitno sta osecas. Tajne se vise nikamo ne cuvaju. Upadas u istu rupu iako su ti drugi rekli da je iznova zatrpavaju da bi ti mogao u nju da upadnes, a ni da ne primetis. Nazalost, sada se primetilo i osetilo. Kao ledeni noz koji razdire kozu, kao sacma koja ti obuzima telo posle rafalnog pucnja. Ista rupa koju ne primecujes inace, sada je veca nego ikada. Ista rupa napravila se i u tebi samom. Grudi mi se cepaju, na oci suze nateruju. Vristao bih i ne osecam se dobro. Velike stvari traze velike sluge, a ne velike gazde. Tvoje gazdovanje je nalik svinjariji. Nalik haosu u kome su rupe u koje upadam. Tvoje gazdovanje je nalik zmiji. Urokljivim ocima te gleda i obara u istu tu rupu u koju mozda danas nisi upao. Pa za svaki slucaj da kopanje ne propadne... Sloboda je strana rec. Izgovoris je i vec si u rupi. Velikoj, mracnoj samo za tebe kopanoj. Razocaran sam, pritisak u mom telu mi ne da da izgovorim te reci na glas, a vristao bih. Glasnice proizvode samo jecaj. Kao nit staklenih perli iz nekadasnjeg njenog zivota stojim obesen o sopstvenu nesrecu. Klatim se na povetarcu koji je tezak i gusi moje nozdrve i tera me da se klatim sve lakse. Mala zadovoljstva vise ne cine radost. Strah me je da necu dobiti ljubav koja mi toliko treba, a na cije ne dobijanje sam svakako navikao jer ljubavi nikada nije bilo. Nemo klimanje glave i odobravanje sopstvene nesrece me je dovelo dovde, osluskivanje samo tudjih reci i slepo hodanje po tudjim putevima me je sada dovelo na raskrsnicu na kojoj se budim osnazen i plah. Plah da uradim bilo sta za sebe, osnazen da o tome samo govorim. Kolika mi snaga treba da prekoracim raskrsnicu? Koliko mi vazduha treba da izdrzim nalet vode koji dolazi? Sta me ceka? Toliko ceznem za podrskom koju nikada nisam imao. I sporazumna kazna ako prekoracim raskrsnicu me je danas nasmejala, a u grudima mi pokidala svaku zilu i zdrobila pluca. Manipulacija i sveopsta zelja za vladanjem. Uciniti za nekoga nesto, a sebi nazao. O cemu govorimo? Ocekujem ljubav, dobijam molbu za dobrocinstvo. Prema kome? Prema meni molbu za dobrocinstvo salje mi samo moje srce, okruzenje okrivljuje korake ka sreci, a ja cu ponovo nemo odsedeti na panju u uglu dvorista, zadihan. Slusa li se srce u ovom veku? Icije? Toliko jeca da je neverovatno ne cuti ga, moze se samo zamaskirati zvuk ili nadjacati testeroma kojom seku moja osecanja. Prvo su ih ubili, pa nisu znali kada sam ih ja ponovo posadio da niknu, a sada spremaju testeru, dobro nauljenu, da ih saseku do korena koji vapi za malo vode koja nije suza. Ne osecam se dobro. Nisam srecan! Tue, 27 Sep 2011 19:36:00 +0200 https://www.blogoye.me/aleksandar/90880/ Ostavi me da me nema u oblicima razlivenim po dugama I bojama mojih soba I prostorija sa zidovima urusenim. Ostavi me da poznajem samo sam sebe I da mi dusa nemo govori jos praznije reci. Pusti me da nestanem tamo odakle si me ponovo izvukla I odakle me izvlacis ponekad grubo, a kad kad kao neko dete, nezno I bezbrizno. Zaljubio sam se, samo to zelim da ti kazem I laz da ti kazem I laz da ti sapnem I prazan hod da napravim u sumi jos praznijoj od mojih lazljivih stabala. U sumi u kojoj sam te cekao, a nije Pariz I nisu muslimanske marame obesene o grane drveca koga nema. I jul I avgust I septembar I drugi meseci obojeni bojama putovanja mojeg I bojama tvojih raznolih osmeha, svi ti meseci su tudji. I treba da su. Ali nisu. I tesi me samo istek dana kada pocinje za sve novo poglavlje u ovoj samoj knjizi, ali ne više samoj od mene koji sam sam sa tobom nigde I u vrtlogu svega I ne više samoj od mene koji cucim na plocniku u pravcu ka kome se grad sliva dok mi telo nepomicno I zgrceno boluje. Odvajam korake od svog puta da doskoce do tebe sa sve katancem kojim sam svojerucno zamandalio vrata za tebe I tvoje uzdahe pune tuge za mene. I odvajam ruke od svojih ruku, odvajam da mi ni jedna ne ostane za mene, da ni jednu ruku ne mogu pokloniti drugoj. Odvajam I oci toliko skupe u danasnje vreme bez ljubavi I pogleda. Odvajam I poglede, ko od decijih gladnih usta koru hleba. I odvajam snove da zaspis u njima I odvajam jutra kada bih radije lezao na hartijama starih knjiga I svezaka I kao macka rastezao svoje odvojene ruke, kolutao svojim odvojenim ocima I bez, vec odvojenih, koraka prevrtao se po papirima onemogucen da ustanem jer koraka vise nemam. Odvojio sam ih. Fri, 08 Jul 2011 15:19:00 +0200 https://www.blogoye.me/aleksandar/89611/ Ovde, oko mene, u ne sasvim, mom gradu I nije tako sareno prolece stiglo. Kaplje po koja kap kise neveselo I ujednaceno. Ni da ti se zivi, a ni da prestanes. Isti onaj plocnik na trgu od proslog proleca docekuje turiste, iste zgrade osmehuju se svojim prljavim fasadama ljudima koji uvek zure. Stanes na sred takvog plocnika I pustis da vreme sa ljudima zuri oko tebe. I ne trepces. Kada su svi u svojoj zurbi prosli I otisli ti onda cucni. I misli. Cuceci se bolje misli. Cinilo mi se tog popodneva kada je umorno sunce zurilo da zadje. Zato ti pisem ovo pismo. Kazem ti da se vratis u redove mojih slova, da postanes tacka I znak uzvika ponovo. I dalje cucim. Cuceci se bolje oseca. Srce je tada blize nogama koje ga prate. Zato dok cucim pisem ovo pismo I ne mogu da se setim kako se pise veliko pisamo slovo L, a kao da je to I bitno. Kada cucis tada si mali I tada vise nista nije bitno. Kasno uvece prolazili su ljudi koji ciste ulice, prasina se dizala, ali kada cucis prasina te zaobilazi. Tada si mali I tada je sve lako. Zato ti pisem ovo pismo. Cucni pre nego ga procitas po drugi put. Cucni I okreni se ka onoj strani gde se grad sliva u svoj svojoj zurbi I gde ljudi odlaze zureci u svoj uzurbani zivot. Pisem ti da I ti cucnes I da budes mala kao ja sada, tad te nece hteti ni prasina, ni zurba, ni grad u koji prolece nije stiglo sareno I nasmejano. Tada te nece hteti ujednacene kapi kise I svi zatvoreni prozori na fasadama zgrada koje docekuju ljude u zurbi. Cucni I pravi se da te noge ne bole. Tada te jedino zaista I nece boleti. Fri, 15 Apr 2011 14:52:00 +0200 https://www.blogoye.me/aleksandar/87436/ Stojim na platou porodicne kuce. Sunce me nekako ogrejalo, lepo mi je. Oktobarski dan, kasno jutro... Teskim obucarskm cekicem udaram po lesnicima, cepam im pokrov I sladim se. Plodovi sa nasih velikih stabala koja su rasla iz kuce na strminama na kojima nikada nije bilo trave. Cekic, samo je to ostalo od dedinog sna. Veruj mi na rec I slovo, sve je isto. I dalje trava nije nikla. Tisinu osuncanog jutra I dalje remete uzjogunjene komsije I ocev kasalj. Samo je kasalj sada mnogo dublji I strasniji. I zasto sam ga nazvao ocem? Migavca vise nema. Da, naravno da ga se secas. Nekada je na njega bila nakalemljena breskva I sigurno smo imali najzanimljivije dvorodo drvo u ulici. Samo ulica vise nije ista, naselili su se ljudi, sazidali kucerke svoje pa se greju, curnjaju odzaci bas kao I onog dana kada smo prebrojavali dimove sa terase. Terasa je sada okrecena u narandzasto. Necu ti pisati o ostalim bojama. Ne prijaju oku! Kuca je pusta. Nekada nas je bilo sedmoro I mnogo zivotinja. Sada ih je troje, jedan pas I macka koja na sve lici osim na svoju vrstu. Da, to je ona ista kuca u kojoj smo porasli... Ima mnogo cveca, ali ne dovoljno da stvori zivot I da prodise. Zatvorena okna, zamandaljene kapije, prazno ... Prizemlje nase niko ni ne koristi. Svega nekoliko prostorija na spratu. Secas se mosta koji spaja kucu sa dvoristem na gornjem delu placa? Nema vise boju, oronuo je I ograda na njemu je izgrizena. Pas im je bio nervozan. Meni sunce I dalje prija, obliva me I osvezava uspomone. Svuda te vidim, cak sam te I spominjao, niko vise nije. O tebi se I dalje cuti ili se nazivas glupim nadimcima Iz uta iz kojih ti nikada ni lepa rec nije izgovorena. Tako, imate jos I na onoj slici u polici gde je nekada stajao televizor. Oktobarski je dan I sunce je brzo proslo. Sun, 10 Oct 2010 19:45:00 +0200 https://www.blogoye.me/aleksandar/81979/