Pocecu da verujem da u tom Svetosavskom hramu ima neceg carobnog, neceg sto kada se kod njega nadjemo tera na najlepse trenutke...

Sedim zagledan u sunce I cekam, gledam u pravcima iz kojih obicno nailazi ili bi trebalo da naidje I iscekujem. Namerno dodjem ranije da udahnem malo zraka I uzivam u zelenili usred betonskog Beograda. Ponovo osecam bujicu, navire sve ponovo kao I prethodnih dana, blazeni mir, ljudi prolaze, volim da ih posmatram kako se lome da stignu do cilja I one koji beznadezno setaju obuceni u bezbroj sarenih boja na svakome jednako lose reasporedjenih.

Cekam. Ni jedno cekanje mi tada nije tesko. Cekam, a cini mi se da se vreme u svoj toj lepoti jednostavno zamrzlo, usahlo, prestalo, samo cekam....

Naviru svi ti ljubicasti lokvanji, sa svih strana, zapljuskuje ih voda, udaraju o moje obale I iskreno se zale na sve sto ih ceka I sto su prosli... Ona!

Pokazujem joj svet kakav je odavno napustila, lezi mi svojim laticama za vratom I njise oci, krupne, velike, ogromne, njene predivne oci! Ljubi me u vrat I govori tiho da je samo ja cujem. Moja je sasvim I samo ostaje na meni, ovih dana je samo moja, moja!! Koliko puta to treba da ponovim , a da cujem?

Moja!

Govori mi reci, oblizuje usne, osmehuje se, baulja mi po mislima, predajem se u svoj toj raspilavljenoj epohi strasti, citirajuci velikana koji stoji iz drveta I slika nase poljupce.

Uzivam u njenim toplim, meni velikim I vrlo vaznim recima koje mi se niz uvo kotrljaju I upadaju u prednji dzep kosulje raskopcane njenim prstima, dodirnuta dugmad na kosulji pucaju od pozude, a bele ruke mi trepere dodirivajuci njene gole potkolenice...

Izaziva me, a nije prikladan tren ni mesto u kome se nasa poludela tela komesaju iza tako velike betonske zgrade koja nam mesecima pruza zaklon I bitise godinama na istom mestu cekajuci da otpocnu nasi trenutci da dobije smisao svog postojanja, da joj udahnemo zivot, da je oplemenimo I ozivimo...

Neke reci mozda I ne zeli da izgovori, ali uspevam da ih izmamim ne bih li se okupao I umiljavao u svoj njihovoj lepoti koja mi pruza neopisivo zadovoljstvo I milinu... Kao beli I ljubicasti lokvanji pomesani u zatvorenom jezeru, gledaju u vedro nebo.

Nebo nije bilo oblacno, barem ne nad nama! Siguran sam da si videla!!!